U poslednjih 17 godina, nijedna demokratska vlast nije ni pokušala da otvori ozbiljnu raspravu o uzrocima hroničnog propadanja domaće ekonomije, niti se usudila da razmišlja van okvira zadate ideološke matrice MMF-a. Da li bi takva razmišljanja bila opasna po političke karijere, ili bi možda bila opasna i po život, možemo samo nagađati. Šta god da je razlog, loša stvarnost se niti menja, niti se pokušava promeniti.
Od 2008. do danas, prosečna stopa privrednog rasta nije prešla ni pola procenta godišnje. U periodu od 2013. do danas, u periodu u kome Srbija, bar po izjavama vlasti, beleži najveće ekonomske uspehe još od vremena Nemanjića, prosečna stopa rasta jedva prelazi jedan procenat. Rast je tako nizak da su prosečne stope na nivou statističke greške.
Pomenuti pokazatelji govore o privrednoj katastrofi koja se odvija pred očima (uglavnom) ravnodušne stručne javnosti, govore o katastrofi koja se od „nestručne“ javnosti pokušava sakriti frenetičnom propagandom. Kako Srbija nije u stanju da ostvaruje visoke stope privrednog rasta, uboge stope rasta se proglašavaju kolosalnim uspehom.
U vremenu onog užasnog, nefunkcionalnog, neefikasnog, nedemokratskog itd. socijalizma, vlast je priznavala da krize postoje, da je potrebno menjati modele rasta i o tome se ozbiljno debatovalo. U kontekstu ovog teksta je nebitno da li je mrski socijalizam uspevao da razreši svoje krize. Bitno je da je i u mračnoj socijalističkoj diktaturi vlast priznavala postojanje ekonomskih kriza i nije ih skrivala izbegavajući da o njima raspravlja. (Neke od prideva u ovom pasusu čitalac može po volji staviti i pod navodnike.)
U carstvu slobode tranzicionog kapitalizma, vlasti nikada neće priznati da su na stranputici. One to neće priznati ni kada na toj stranputici svakodnevno padaju, spretno se dočekujući na nos. Kako tranzicione vlasti imaju demokratski legitimitet, one mogu raditi šta im je volja i za to ne moraju polagati račun. Naivnija duša, ili kakav šaljivdžija bi mogao reći da se u demokratijama račun polaže javnosti i glasačima, ali to je, nažalost, samo dobar vic.
Razvijene zemlje izlaz iz krize traže kroz kombinaciju budžetske štednje, ali i (su)ludo ekspanzivne monetarne politike. Srpski recept je originalniji. Na jednoj strani je politika budžetske štednje, a na drugoj strani je politika (efektivno) kreditno-monetarna „štednje“ kojom (efektivno) upravljaju poslovne banke. NBS u ovoj predstavi samo „unosi tacne“, što vlast, domaći i strani eksperti godinama unazad gromoglasno pozdravljaju … dok privreda stoji u mestu.
Fokusiranjem na budžetsku štednju, potpuno se ignoriše horor koji se dešava u sferi kreditne politike – višegodišnja stagnacija kredita privredi i veliki rast kredita stanovništvu, pogotovo gotovinskih kredita. Nikoga ne brine ni čudan slučaj velikog pada prihoda od PDV-a (u zemlji) koji ukazuje da nešto ozbiljno nije u redu u funkcionisanju privrede.
Vodeći ekonomisti uveravaju javnost da je nužno da plate i penzije budu niske i na granici bede, jer je samo to garancija bolje budućnosti … za one koji je dožive. Drugog puta nema, a ako ne verujete domaćim ekspertima, pitajte njihove prijatelje iz MMF-a. Pokušaću alegorijski da opišem logiku ekonomske politike koja je na delu.
Srbija poslednje tri godine zapinje luk, kako bi koliko sutra ili prekosutra, ili malo posle, ili malo više posle, strela domaće ekonomije poletela put blistave budućnosti. A kada se luk zapinje, on se vuče unazad, pa otuda plate i penzije moraju privremeno biti manje. Uostalom, pokušajte da odapnete strelu gurajući kanap napred. Javna potrošnja i javni dug su upravo taj luk.
Kada luk bude dovoljno zapet, strela će biti odapeta i pogodiće metu. A meta je, čini se, privredni rast od tri, možda čak četiri procenta godišnje. A sa tako skromnim stopama, ako ih i bude, Srbija će biti baš tamo gde je i sada, na samom dnu Evrope. Nevolja srpskog ekonomskog streličarstva je što strele nema.
Za slučaj da nisam bio dovoljno jasan, za slučaj da je osnovna poruka teksta promakla, ponoviću je. Srbija je u hroničnoj ekonomskoj krizi i to zahteva ozbiljnu i otvorenu raspravu koju može inicirati samo vlast. Iz krize se ne može izaći korišćenjem istih recepata koji provereno ne daju rezultate. Problem Srbije nije primarno vezan ni za javnu potrošnju, ni za loše vođena javna preduzeća, niti je vezan za čuveni loš ambijent. Kriza Srbije je kriza spolja nametnutog modela privrednog razvoja i o tome se ne sme ćutati. Srbiji treba strela, a to je drugačija razvojna politika.
Nebojša Katić
srpskaakcija.com
