Čuvši jučerašnje „jevanđelje“ po Vučiću kako nam više nije tek neprijatno
dobro, već orgazmično fenomenalno i da je pitanje trenutka kada ćemo prestići Nemačku (dok pišem sasvim moguće da smo već prestigli), Mansul al Dajfi, zatvrorenik iz Gvantanama na „privremenom“ robijanju u Srbiji požalio se kako mu je ovde gore negoli u čuvenom američkom mučilištu na Kubi!
– Čekajte, kako to mislite gore posle svega što ste preživeli u Gvantanamu- preneraženo je upitala novinarka i sama osećajući dašak orgazmičkog lahora življenja u Srbiji?
– Ja sam pošteni terorista a ne budala i zahtevam da budem vraćen u Gvantanamo jer ovo postaje neizdrživo- odgovorio je naturalizovani robijaš u dahu, briznuvši potom u plač.
– Pa, šta Vam to rade?! Koju vrstu mučenja primenljuju kada vapite za starim „dobrim“ zatvoreničkim danima?! Voda, batine, uskraćivanje sna, Vulina..?
– Ne, nažalost ništa od toga već vesti, non- stop vesti i na vestima ON! Strašno, mučno, tragično! Ja sam pošteni terorista i hoću takav tretman, bre!
– Kakve vesti, koji to ON?!
– Svakakve vesti i u njima uvek ON! Čuvari me teraju da gledam najpre jutarnje, pa podnevne, poslepodnevne, večernje i na kraju da pred spavanje prepričam šta je sve Vučić obišao, otvorio, obećao, spasio, porodio, iskopao, zakopao, oživeo, uhapsio, potpisao, otpisao, napisao, povećao, smanjio, kakvo će vreme biti sutra ukoliko dozvoli suncu da izađe…terali su me čak da statiram u onom spotu u avionu i bacakam se levo- desno dok se ON ne probudi iz noćne more…ne mogu višeeeeee, pomagajte, pucajte, bilo šta samo me vadite odavde!
– Zar je zaista toliko neizdrživo?!
– I više od toga, mučili su me gledanjem makete „Beograda na vodi“ a onda i da položim kaparu od 100 evra za dupleks s rokom useljenja odmah a najkasnije za 25 godina u „sivoj fazi“; terali da se predstavljam kao strani turista kojeg je privukla stodnevna novogodišnja rasveta; tražili su od mene da izigravam Arapina zainteresovanog za privaticazicju PKB-a i još nekih firmi; insistiraju da igram nagradnu igru s fiskalnim računima; vodili su me da upoznam Maju Gojković, Zorana Babića, Jorgovanku Tabaković, Nikolu Martinovića; terali da priznam kako sam ja zapravo neki kompletni idiot iz vrha gradske vlasti koji je naredio nekakvo rušenje u po bela dana; nagvarali da priznam kako sam ja taj iz EPS-a koji je pokrao narod na računima za struju; tvrdilii da sam ja neki Kosmajac; da sam ja na slici sa Dušanom Spasojevićem a ne Zlatibor Lončar; da se zbog mene srušio neki vojni helikopter; da sam ubio neku pevačicu i pucao po Srbiji još stotinak nerešenih puta; terali su me da izigravam dete koje izvlači iz smetova, neku babu koja čeka od pet ujutru da je Vučić primi pa kad izađem da izjavim: „Imam 80 godina i prestala sam da se nadam bilo čemu ali mi je ovaj blaženi polubog vratio veru u život rekavši da ću za dve najkasnije dve i po godine imati deset godina manje a najverovatnije ću ponovo dobiti i ciklus pa ću moći da rađam…“
– Stanite, stanite… To što govorite je strašno i da se sluša a kamoli preživi, jeste li sigurni da…
– Jesam li siguran šta?! Pa, pogledajte- članska karta, materijalni dokaz, čak su me vodili i na glavni odbor SNS-a da glasam za Vučićevu kandidaturu, a onda terali da se i ja kandidujem ukoliko i Nikolić učini isto i da skandiram: „Želim da robijam u Srbiji koju Aleksandar Vučić orgazmično- vizionarski vodi napred, a ne u kazamatu kojim će vladati Nikolić“; pretili su da će me taj isti odlikovati ukoliko odbijem sve…
– Pakuj se, vodimo te nazad u Gvantanamo!
– E, sad ne mogu, sutra sam novi investitor, već sam zadužio kamen temeljac, a za prekosutra je planiran još jedan državni udar pa treba u ime terorista da dam izjavu kako osuđujem pokušaje destabilizacije i rušenja Aleksandra Vučića, jer iako sam terorista odlično znam ko jedini može da odvede Srbiju u bolje sutra i obezbedi regionalnu stabilnost, a moram i da učestvujem u još jednoj rundi pregovora s Prištinom- dubliram srpsku delegaciju, i ovako su potpisali sve treba neko samo da se slika i ponovi ono: „Ne pristajemo ni na kakve ultimatume- Kosovo i Metohija su srce Srbije, osim ako nemate ćevape na kajmaku, onda ćemo to i „šopsku“ salatu a Zajednicu srpskih opština uvalite nekom i ovako je bajata“…
– Pa, koliko da Vas sačekamo?!
– A, zašto me ne pitate koliko će koncesija za Aerodrom „Nikola Tesla“ doneti profita Srbiji i koliki je suficit umesto što insistirate na pitanju: „Da lu su Kebine obrade bolje od origiala „Stonsa“, a“?!
– Molim?!
– Vidite, počeo sam i da zvučim kao ON!!! Upomoć, hoću elektrošokove, batine, mučenje vodom, nespavanje…sve one sitnice koje su život u Gvantanamu činile tako jednostavnim i lepim!
Mihailo Medenica
www.dvaujedan.wordpress.com
