Misterija Vulin

1
1005
Aleksandar Vulin / Foto: printscreen

Posle „Tetoviranih obrva“ usledilo je nekoliko primedbi da ljude, a naročito žene, posmatram spolja, kako im sudim po izgledu. To bi bilo na mestu kada bi postojala mogućnost da bilo koju od pomenutih osoba upoznam lično i dobijem bilo kakav uvid u njihov unutrašnji izgled. Kako su svi koji su pomenuti javne ličnosti, bilo da su šalterske službenice MTS-a ili ministri, a ja nemam mogućnost (ili, bolje rečeno, ne želim) da ih upoznam, dao sam sebi slobodu da o njima sudim na osnovu sličnih, veoma uočljivih spoljnih fenomena čija je ideja da se svi oni predstave u drugačijem, uglađenom, sjajnom, u svakom slučaju lažnom izdanju svojih ličnosti.

Tom prilikom sam izostavio možda najzanimljiviju pojavu – ministra vojske Aleksandra Vulina. Internet je pun njegovih fotosa iz mladosti, sa dugačkom kosom, iz vremena kada se predstavljao kao nepokolebljivi borac za levičarske ideje, i današnjih svedočanstva o njegovom preobražaju u uglađenog i strogo podšišanog „vojnika“. Od novina tu je i njegovo čudno ponašanje, uz obilje neobičnih pantomimskih numera, na kojima bi mu pozavideo i sam Džim Keri. Od prošlih vremena ostali su mu jedino kičerozni, kvazi poetski istupi koji neodoljivo liče na slične literarne sastave koje je pisala njegova mentorka Mirjana Marković.

Zašto uopšte pominjem tu kreaturu? Zato što sam ja, za razliku od ministra, svoj vojni rok pošteno odslužio. Šta više, 1973. sam bio mitraljezac u požarevačkom puku, bataljon Petrovac na Mlavi. A biti mitraljezac značilo je da, kada idete na nekakav dugački marš, na primer na gađenje na Pasuljanskim livadama, okačite tu spravu o rame i sve vreme dok klipšete imate utisak kako vas je za to mesto ujelo kuče i nikako da vas pusti. Dakle, ja o vojsci gajim veoma upečatljive uspomene i pamtim je kao ozbiljnu mašineriju, spremnu da samelje svakog, kojoj na čelu svakako ne bi mogao biti pomenuti Džim Keri.

Da Vas podsetimo:  Tišina tamo, diplome su u redu

Iz tih vremena pamtim jednu pojavu koja bi, na neki način, predstavljala pandan Vulinu. Radi se o tadašnjem kapetanu obezbeđenja požarevačkog puka, izvesnom Vuku Obradoviću. Njega se stariji svakako sećaju kao najmlađeg generala u istoriji JNA. Munjeviti skok u službi zaslužio je otkrićem po državu opasnog filma „Plastični Isus“, autora Lazara Stojanovića. Laza je, naime, vojsku služio kod njega, u istom puku u kome sam se nekoliko meseci kasnije pojavio ja. Obradović je pre toga nanjušio Lazu kao šansu života, vojna policija mu je provalila u stan u Beogradu i pronašla inkriminisanu kopiju njegovog diplomskog filma, kapetan mu je smestio vojni sud, pa je moj kolega dobio nekoliko godina teške vojne robije. Kada sam ja obukao uniformu, Obradović me je, kao lice u čijoj je biografiji pisalo da je studirao film, odmah pozvao na razgovor. Na pitanje da li poznajem Lazu ja sam, smatrajući kako će mi to olakšati boravak u vojsci, odgovorio da smo nas dvojica odlični prijatelji, pa mi je smesta dodeljen mitraljez u kasarni u blizini stočne pijace u Petrovcu na Mlavi.

Na početku ratova u SFRJ general Obradović je bio portparol Generalštaba JNA i načelnik uprave za moralno vaspitanje Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. Međutim, 1992. iznenada je napustio aktivnu vojnu službu. Godine 1997. osnovao je Socijaldemokratiju, opozicionu (?) partiju koja je bila aktivna u DOS-u. Posle 5. oktobra Obradović je postao potpredsednik u vladi Zorana Đinđića i predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju.

Međutim, 2001. dve članice njegove partije optužile su svog šefa za seksualno uznemiravanje. Pokrenut je sudski proces, Obradović se branio tako što je tvrdio da je celu aferu iskonstruisao biznismen Milan Panić, bojeći se Komisije za ispitivanje zloupotreba u privredi i finansijskom poslovanju, a javnost se podelila na one koji su verovali da je reč o političkom obračunu i druge, koji su verovali napadnutim devojkama. Vuk Obradović kažnjen je sa 10.000 dinara (oko 350 maraka) za uvredu, dok je po ostalim tačkama optužnice za zlostavljanje i seksualno uznemiravanje oslobođen. Predsedništvo DOS-a, međutim, odlučilo je da treba Vuka Obradovića razrešiti dužnosti a njegova stranka Socijaldemokratija se ubrzo raspala. Posle ovoga, Obradović se povukao iz politike. Umro je 2008. godine.

Da Vas podsetimo:  Večernja šetnja za naše četvoronožne drugare

Postoje jedna razlika i jedna sličnost između Obradovića i Vulina. Različito je to što je prvi bio vojnik od karijere, siromašno dete koje su roditelji poslali u vojnu službu da bi imao šta da jede. Drugi o vojsci verovatno nije ni razmišljao dok ga novi šef nije pozvao sa bizarnom idejom da ga postavi za ministra vojske. Sličnost je u tome što su i jedan i drugi pokazali spremnost da učine bilo šta da bi se domogli vlasti, najviše u sferi promene svojih uverenja. Obojici uniforme, u stvari, predstavljaju samo kostim za jedan lik koji tumače. Obradović u erotskoj a Vulin u urnebesnoj komediji.

Ostaje pitanje kako su njih dvojica uspela da se uvuku pod kožu svojim vođama? Obradović Titu pa, kasnije, Đinđiću, a Vulin Miloševiću (Mirjani Marković) pa zatim Vučiću? To, naravno, nikada nećemo doznati i ostaće zauvek misterija. Meni preostaje samo da nagađam, jer, Obradović je mrtav a Vulina ne želim da upoznam. U noćnim morama mi se, naime, dešava da sanjam kako se sa njim nalazim u istoj prostoriji i kako u nju iznenada upadaju fotoreporteri koji žele da nas slikaju zajedno. Ja ne uspevam da umaknem i za sva vremena ostajem ovekovečen u društvu sa tim čovekom. Srećom, to su samo mračni snovi…

Goran Marković
Izvor: Peščanik.net

1 KOMENTAR

  1. Hvala autoru na važnim informacijama upakovanim u lepo sročen tekst.
    Iako vidim poredjenje Vulina i Obradovića pre svega kao priliku da se ispriča do sada nepoznat deo biografije generala Obradovića moram da se ukljucim u analizu. Pre svega, Vulin je idiot. Ne, ne govorim to da bih ga uvredio, ja zaista verujem u to. Nekada momak a sada čovek bez ikakvog znanja i veština, sazreva poput gnjile bundeve. Šunjam da bi Obradović mogao da se poredi sa takvom kreaturom osim možda u moralnim vrlinama?
    Drugo, formiranjem DOS-a najmoćniji čelnici istog (čitaj Dindjic i Koštunica) su primorani da u kasnijom podelom izbornog plena namire i gomilu kojekakvih „lidera“ kojekakvih stranaka. Sumnjam da su pomenuti Djindjic i Koštunica želeli da dele vlast sa kojekakvim Obradovićima i Veselinovima ali je DOS bio pre svega zelja naroda.
    Mene brine da ce opozicija opet biti prisiljena da se ujedini u nekog frankeštajna čiji bi deo opet bili neprovereni lupeži i varalice a kako vidim, narod to očekuje.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime