Hrvatska je jedina država na svetu koja ima oblik potkovice, što znači da je veštački kovana kako bi gazila telo srpskog naroda. Nasilno razvučena poput žvakaće gume jadranskom obalom do Bokokotorskog zaliva kako Srbi ne bi smeli ni proviriti do mora.
Zemlja stvorena da radi na uništenju srpskog naroda, uvežbana da preživelim Srbima menja nacionalnu suštinu, duhovno biće i genetiku sa ciljem da za 50 godina potpuno nestanu.
Na današnji dan 1992. godine Vatikan je priznao Hrvatsku kao nezavisnu državu a ideja o stvaranju Hrvatske u današnjim granicama, seže godinama unazad. Celu ovu priču do današnjeg dana guraju velike svetske kovačije kroz izdajnike srpskog roda. Hrvatska je u 18. veku obuhvatala četvrtinu današnje teritorije Hrvatske, prostor Gorskog Kotara, Like, Korduna i mali dio Banije, tačnije teritoriju od Senja do Karlovca. Do 1750. godine, Zagreb, Varaždin i Sisak bili su dio Slavonije. Prema izveštaju Carske statističke komisije iz Beča, u njoj stoji da Srba u Slavoniji i Dalmaciji u to doba ima 1,5 miliona a Srbi u Dalmaciji čine 90% stanovništva. Propagandom i katoličenjem Srbi do današnjeg dana postepeno postaju Hrvati. Uz to su im vremenom nametnuti epiteti kao što je „Slavonac” što je poslužilo kao postepeno prevođenje Srba u Hrvate.
Sredinom 19. veka Bečki dvor spaja oblasti Hrvatsku i Slavoniju dok Dalmacija za njih same ima veliki značaj kao izlaz na more i nju im još ne daju. Tom planu se postepeno dodaje oblast zapadne Hercegovine koja je tad bila u potpunosti srpska, o čemu govori i Mostarska biskupija koja se osniva tek 1881. godine.
Proleća 1903. godine ubijen je kralj Aleksandar Obrenović a na čelo Srbije dolazi dinastija Karađorđevića dok politički vrh zasedaju radikali. Od ovog trenutka Srbi postaju batina za sprovođenje plana velike Hrvatske a razvoj hrvatstva kao antisrpskog projekta počinje da jača više nego ikad. Odmah sljedeće godine potpisuje se Zadarska a zatim i Riječka deklaracija prema kojoj se Dalmacija ujedinjuje sa pokrajinama Hrvatska i Slavonija. Sve te deklaracije potpisivali su „srpski“ zastupnici među kojima uglavnom Srba i nije bilo.
Godine 1914. desilo se nešto nezabilježeno, ne samo u srpskoj, već i u svetskoj istoriji.
Hrvati na Jadru i Drini kolju Srbe i zapjenjeno jurišaju na Srbiju, sve u redovima Vražje divizije pod komandom čoveka koga će pojedini Srbi slaviti do današnjeg dana.
Samo 3 meseca posle silnih pokolja, srpska politička vrteška na čelu sa Nikolom Pašićem stavlja potpis na Nišku deklaraciju. Prema njoj, posle rata čiji kraj nije bio ni na vidiku, a isti će odneti 1,3 miliona srpskih života, Srbi treba da se ujedine u zajedničku državu sa tim istim Hrvatima koji ih kolju. Sve se to dešavalo u toku Kolubarske bitke pred koju je politička elita srpskom vojniku predlagala da pevaju „Lepa naša i Oj Hrvatsko još poživi.“ Kako bi zapjenjenim neprijateljima s druge strane o’ladili glave i pripremili ih za bratstvo i jedinstvo.
Zaista neverovatno, ali ne treba se tome čuditi ako znamo da su ti ljudi samo desetak godina ranije masakrirali kralja i kraljicu Obrenović. I to simbolično, na isti dan, kada je 35 godina ranije na Košutnjaku ubijen knez Mihailo Obrenović.
Kako potpisnici, tako i pregovarači u srpsko ime nikad nisu bili Srbi, a glavni pregovarač „srpskog” odbora iz 1916. godine koji u Londonu dogovara ujedinjenje Srba i Hrvata je Frano Supilo. Ustaša i srbomrzac koji je nakon što su Srbi pobedili na izborima u Dubrovniku 1890. godine, pokrenuo svoj list „Crvena Hrvatska” pozivajući na linč svega što ima prefiks srpski. Ujedinjenje u Kraljevinu SHS 1918. godine u prevodu je značilo nestanak dve srpske Kraljevine, Srbije i Crne Gore. Ovo ujedinjenje se moglo provesti samo kroz ratno stanje, u situaciji koja nije ratna, za ovkavo nešto bi morao glasati srpski narod, ovako su to odradili stranci kroz političko kukavičje jaje.
Ovde nije plan bio uništiti samo Srbiju i Crnu Goru, već što više Srba pretvoriti u Jugoslovene, a kasnije u Hrvate. Iako nijedan Srbin toga doba nikad nije ni čuo za reč jugosloven. Malo je ljudi toga doba čulo i za Slovence i pitalo se kakve oni uopšte veze imaju sa Srbima. Ubacivanje tzv. Slovenaca u igru bio je trik kojim su Srbi trebali postati manjina u vlastitoj zemlji.
Sa gubitkom dve Kraljevine, Srbije i Crne Gore u kojima su Srbi činili preko 95% stanovništva, izgubljen je jezik, ćirilica i sam identitet. Zemlja pobednica Velikog rata našla se u nepoznatoj Kraljevini u kojoj su pravoslavci pali ispod 46% ukupnog stanovništva. Katolici koji su ih klali ovde su ih skoro dostigli sa 40%, navirući poislamljeni Srbi dostigli su već 10% a ostali su bauljali u onih par procenata.
Srbima je ovde uzet i suverenitet koji je kao vruć krompir prebačen u ruke Hrvata i Slovenaca. Tzv. hrvati u to vreme ne samo da su bili na strani poraženog, već su bili na strani poraženog koji se raspao ratujući sa pobednikom a to je Srbija.
U krvi je nestalo Austrougarsko carstvo ali je pokrajina Hrvatska-Slavonija, tj. začetak projekta velike Hrvatske, najviše negovan upravo u Kraljevini Jugoslaviji. Hrvati, večiti konjušari pod austrijskom krunom, ovde prvi put na jasle dobijaju mrvicu suveriniteta, i to iz srpske ruke. Od trenutka stvaranja Kraljevine SHS, Hrvati samostalno mogu odlučivati kako će taj suverenitet iskoristiti. Pokrajina habsburškog carstva Hrvatska-Slavonija će 1929. godine postati Savska banovina, u identičnim granicama. Ona je obuhvatala čak i neke delove današnje Srbije a separacija zemlje na banovine bio je plan uvođenja novog Ustava po kome su Srbi, Hrvati i Slovenci trebali nestati a nastati jedna i jedina nacija, Jugosloveni.
Zabrana popisa po etničkom izražavanju, i uvođenje popisa samo po verskom, kroz Pašića i ekipu bilo je samo disanje politike habsburškog dvora. Oni su se uvek držali uvertire da podela mora ići linijom verskog a ne etničkog razdvajanja. Zapadna Hercegovina u ovo vreme je već poprilično pokatoličena i ona se sad dodaje Dalmaciji te nastaje Primorska banovina. Najsmešnija stvar do današnjeg dana je priča da su banovine stvorene bez etničkog kriterijuma već su eto stvarane po rekama. Sasvim slučajno one su iste kao austrougarske pokrajine samo sa pojačanim katoličkim življem. Ustavne reforme i deljenja na banovine predvodi ustaša Josip Smodlaka, kasnije istaknuti član AVNOJ-a koji je na taj način samo završio celi proces stvaranja Hrvatske koji su započeli Englezi, Bečki dvor i Vatikan. Proces koji će i onog pomenutog jurišnika Vražje divizije dovesti u Srbiju da preko 3 decenije kroji sudbinu Srbima.
Projekat stvaranja velike Hrvatske zaokružen je 1939. godine u Kraljevini Jugoslaviji kada je stvorena Banovina Hrvatska i pripojen joj deo obale sve do Herceg Novog. Srbi su tad Hrvatima dali ono što im nije hteo dati ni sam Bečki dvor. Onda, aprila 1941. godine na tim teritorijama nastaje pakao, zloglasna NDH-a. Dovoljno je pomenuti prve logore na svetu za decu, hercegovačke jame bezdanice i skriven broj ubijenih ljudi u logoru Jasenovac a on iznosi preko 1,4 miliona samo Srba.
„Domovinski rat” devedesetih godina Hrvatima je ispunio višegodišnji san, Srbe su tamanjivali oružjem koje su im prodavali srpski „saveznici.” Usput, sa teritorije koju su im poklonili Srbi, proterali su 600.000 tih istih Srba.
Danas je dovoljno pročitati hrvatski Ustav i to samo njegovu prvu glavu i sve će biti jasno. U njoj se priznaje da je za izvor hrvatske državnosti zaslužna Kraljevina Jugoslavija.
Da nije bilo Srba, Hrvatska bi danas bila onolika koliko čoveku pogled dopire sa tornja zagrebačke katedrale…
Autor: Deki RS
Неке пренебрегнуте чињенице.
Александар Обреновић је сарадњом са Хабзбуршким двором издао Србију и Србе.
Југославију је створила међународна масонерија уз помоћ наравно домаћих масона који је био и краљ Александар. У његовом случају није се радило о илузији о „братству“ као у време комунизма, него интересима династије и погрешној процени да може непријатељске елементе да уједини силом и држи под контролом.
Тзв. Хрватска је плод нацистичке Немачке и фашистичке Италије. То је очигледно и данас кроз подршку Ватикана, Италије и Немачке. Треба се само држати што даље од њих. Потрошачка глобализација их докрајчује брже него било шта друго.
I -šta sada? Znamo da je među Srbima uvek, od vajkada i turskog doba, baš kao i danas, bilo previše i kukavica i izdajica. Dopustili smo da nas jaše, orobi i ubija manjinski narod, omogućili im stvaranje sopstvene države, dobijanje cele jadranske obale i- što je najgore, trpeli smo klanje i progon Srba- bez da se iko u ondašnjoj Srbiji digao na oružje da brani svoju braću i u Velikom ratu i kasnije u NDH pa i u poslednjem, nedavnom ratu. Umesto da su se Srbi odmah posle Velikog rata -čak ako je bilo potrebno i atentatom na Pašića i kralja Aleksndra rešili izdajica, mi Aleksandra i danas nazivamo Oslobodiocem- umesto prodavcem Srba tuđincima- i sprečili ujedinjenje sa Slovencima i Hrvatima- svi srpski političari su ćutali. Dozvolili su da im kralja -koji je u suštini to i zaslužio izdajom Srba Hrvatima, da ga baš ti njegovi Hrvati ubiju! I u Drugom svetskom ratu su Srbi ćutali i trpeli masovne masakre svoje sabraće- čak su prihvatili nekog probisveta -navodno Hrvata po imenu Jozef ili Josip Broz, zvani Tito da teritorijalno preostaloj Srbiji „otseče“ glavu proglašenjem Autonomne pokrajine Vojvodine, a zatim „pokosi“ i noge, davanjem autonomije Šiptarima i Kosmetu! -I opet su Srbi ćutali. Slično je i danas. Srbi dozvoljavaju da im je na čelu države koju je u potpunosti prisvojio čovek ne baš sasvim poznatog biološkog porekla, Aleksandar Vučić, koji ide istim izdajničkim stopama kao i kralj Aleksandar, Nikola Pašić i drugi nekadašnji navodno srpski poličari!
To znači, da mi kao narod očigledno nismo sposobni da se odupremo u miru slabijima od nas i da zadržimo i sačuvamo ono za šta su naši preci u svim ratovima gubili živote. Zato -možda Bog ili priroda to tako žele, Srbi treba da izumru i da nestanu kada ne znaju da sačuvaju sami sebe, svoje teritorije, kulturu, jezik i veru. U prirodi je tako- sposobniji, jači i lukaviji kroz prirodnu selekciju opstaju, slabiji, kao mi Srbi ili beže u beli svet ili polako nestaju ali se uvek kurče kao da su nekakva svetska sila! I ćute. A samo u vreme vladavine AV iz Srbije je pobeglo između 800.000 i jedan milion pretežno mladih ljudi. Zato je dozvoljeno pitanje -i šta sad? Nestjati, polako, ili izaći sa više stotina hiljada nezadovoljnika na ulice, oterati lopove i mafijaše i izboriti bolju budućnost i Srba i Srbije? Po meni, ako se hitno ne promenimo kao narod -malo verovatna mogućnost!
Neću Vas hvaliti za napisano, iako ono što ste napisali predstavlja čistu , ali ne i potpunu istinu. Ne razumijem zbog čega ste zanemarili i izostavili veliki, neizostavni i nezaobilazni dio iste te istine.
UTJECAJ STRANOG FAKTORA NA SUDBONOSNE ODLUKE U SRPSKOJ HISTORIJI ? U svim tim sudbonosnim i pogubnim odlukama onih koji su nas zvanično predstavljli, itekako je prisutan taj strani faktor. Mi sad mozemo da se upuštamo u velike diskusije , da li je ipak moralo biti drugačije, koliko je tko kriv . Na osnovu Vašeg teksta , konkretno , stvaranje Jugoslavije, ispada kao da je kralj, sam samcat, po svojoj volji i zelji, postavio uvjete i stvorio Jugoslaviju onakvu kakvu je znamo. Postoji jedna grupa historičara, koja piše i objašnjava, da mu je ista bila nametnuta, i da nije imao drugačiji izbor. Nemam namjeru da ulazim u polemiku , koliko je tko u pravu ili krivu, ali da se utjecaj iz vana, posebno sa strana VATIKANA , mora uzeti u obzir, neosporno je. Ukoliko nam taj dio povjesti nije potpuno jasan, vratimo se u “ devedesete “ ! Pa taj “ strani faktor “ , sve je učinio protiv Srba, gdje god bili u bivšoj SFRJ , a pomagao je svim našim neprijateljima, ukinuo je medjunarodno pravo i uveo termin, “ fleksibilnog tumačenja medjuonarodnog prava “ ! Sebi su čak dozvolili drskost , da ni potpisano ne poštuju ( R1244) ? ……..a Vi ih niti jednim slovom ne spominjete! Upravo su oni financijeri, organizatori, podrška i generator stvaranja naših KUKAVNIH VELEIZDAJNIKA .
g. Zorane, Srbima su, tako je to oduvek bilo, uvek neko drugi kriv a ne oni sami sebi. Sećam se mog mladalačkog doba u BG, kada se ondašnja komunistička novodedinjska buržoazija uvek žalila da joj u daljem porobljavanju naroda i ličnih bogaćenja smeta -ko drugi nego strani faktor! Pitanje je da li je kralj Aleksandar zaista, kao pobednik u velikom ratu morao da prihvati nekakav navodni pritisak stranih sila da bi se stvorila prvo Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa onda neka jebena Jugoslavija. Listanjem malog dela objavljenih zapisnika sa Versajske konferencije posle Velikog rata nigde se ne vidi da su stranci uslovljavali nastajanje Jugoslavije nego je to došlo najviše po želji Hrvata kako bi kao deo Austrougarske izbegli plaćanje ratne oštete Srbiji što je Aleksandar i prihvatio! Naravno da nisu samo kralj i Pašić težili ujedinjenju nego je za to glasala cela Skupština izbegla iz BG u Niš proglasivši da je ratni cilj Srbije OSLOBAĐENJE HRVATA I SLOVENACA I UJEDINJENJE SA SRBIJOM. Za sve nedaće u životu Srba važi stotinama godina stra izreka da „dobar izgovor para vredi“- tako i za sve nedeće nastale kroz nepotrebno i nepromišljeno delovanje političara! I to tako traje oduvek pa do dana današnjeg. Nije li jedan Bogić Bogićedvić, toboži pravoslavac iz BiH -možda je čak i Srbin, svojim glasom na zahtev generala Kadijevića da se glasa- hoće li vojska provesti državni udar i pohapsiti političare i tako spasiti raspad Jugoslavije -glasao protiv te mogućnosti? Da li su i tu „krivi“ spoljni neprijatelji Srbije? Jeli i Koštunici kriv spoljašni uticaj- pa nije hteo da po rezoluciji SB 1244 pošalje dozvoljeni kontigent vojske na Kosmet? Jeli, po vašem ubeđenju i za Vučićeve ludorije, izdaju i rasporodaju Srbije opet kriv uticaj spolja? Ili njegova možda u genima usađena težnja da rasturi Srbiju koju očigledno mrzi? Da je, naravno, bilo pokušaja delovanja stranih centara moći na događanja i polituku u malim narodima- bilo je i biće. Ali se uvek postavlja pitanje, da li se uvek Srbija morala klanjati velikima ili su to njene vođe, zarad ličnog interesa, prerado činile? Nego su, kao što napred napisah, Srbi uvek bili za sve nedaće najviše krivi sami sebi!