Hoće li Srbin opet u vojnike?

Svaka zemlja prilagođava rešenja svojim odbrambenim potrebama, ali, reklo bi se, i raspoloženju javnosti. Najmasovnije služenje vojnog roka u Evropi ima Finska, gde 80% mladih ide u vojsku, a 20% u civilnu službu

Ko se bude zatekao na raskršću ulica Kneza Miloša i Nemanjine u Beogradu neće ostati ravnodušan na ruševine nekadašnjeg Generalštaba, a još manje na veličanstven baner impozantnih dimenzija na zgradi Ministarstva odbrane na kome je prikazan stroj pripadnika Vojske Srbije pod punom opremom, kao i zastava Republike koja se vijori nad njima. Teško da će neko ostati ravnodušan prema ovom velelepnom prizoru defilea naših vojnika, koji na jednoj od najprometnijih beogradskih raskrsnica, sigurno koračajući, uz vojnički pozdrav poručuju svima „Služimo Srbiji!”. Tek nešto ranije, na istom mestu i u istoj veličini, preko slike mladih pripadnika Vojske Srbije pružala se parola vojvode Živojina Mišića: „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!”

Postavljeni kako bi privukli mlade za vojni poziv i služenje vojnog kadra, danas su još aktuelniji jer je upravo Generalštab Vojske Srbije pokrenuo inicijativu i predložio predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, ponovno uvođenje obaveze služenja vojnog roka, u trajanju do četiri meseca, kako je saopšteno 4. januara iz Ministarstva odbrane. U saopštenju se navodi da je to učinjeno „u cilju podizanja odbrambenih sposobnosti Vojske Srbije, kroz podmlađivanje i unapređenje popune i obučenosti aktivnog i rezervnog sastava”, a da „predlog Generalštaba Vojske Srbije dolazi nakon detaljnog razmatranja opšte bezbednosne situacije i savremenih izazova sa kojima se suočava Srbija kao vojno neutralna zemlja, koji su nametnuli potrebu za prilagođavanjem modela popune vojske, a koji bi omogućio jačanje ukupnog regrutnog potencijala i osposobljavanje većeg broja građana za odbranu naše zemlje”.

U istom danu je, uoči ovog saopštenja, ministar odbrane Miloš Vučević najavio pokretanje skupštinske procedure za ukidanje odluke o suspenziji obaveznog služenja vojnog roka i revidiranje zakona koji reguliše tu obavezu. Vučević je na TV Hepi rekao da se inicijativa pokreće na osnovu procene bezbednosne situacije u državi i da mnoge evropske države ponovo aktiviraju obavezu služenja vojnog roka, navodeći da 13 godina nije bilo obaveznog služenja vojnog roka i da Vojska Srbije „sada ima potrebu za popunjavanjem rezervnog sastava”. Govoreći o tome kada bi počelo i koliko bi trajalo obavezno služenje, Vučević je nekoliko dana kasnije rekao da ništa neće biti urađeno preko noći i da predstoji rasprava o ovoj temi. „Mi smo zvanično pokrenuli inicijativu. Krajnja odluka je na Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nadam se da ćemo je usvojiti”, rekao je Vučević, podsećajući da se o ovoj temi razgovara duže vreme, te da se za neke važne društvene odluke moraju stvoriti i uslovi i ambijent.

Trinaest izgubljenih godina

U Srbiji je obavezni vojni rok ukinut 1. januara 2011. godine – od kada u vojsku idu samo oni koji to dobrovoljno žele – a tema ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka u izjavama zvaničnika se javlja već nekoliko godina. U slučaju da aktuelna vlast odluči da služenje vojnog roka vrati u redovne okvire, Srbija će se naći među retkim evropskim zemljama – poput Švedske, Litvanije ili Gruzije – koje su tu obavezu ukinule pa ponovo uvele. Vojni rok nisu ukidale Švajcarska, Norveška, Danska, Finska, Austrija, Turska, Estonija, Rusija, Belorusija, Ukrajina, Grčka i Kipar.

Služenje obaveznog vojnog roka trajalo bi četiri meseca, a stručnjaci ocenjuju da je to sasvim dovoljno. Što se tiče tehničkog dela, naša vojska je opremljena i iznad armija naših suseda, ali oružje ne može samo da služi već mora da ima ljudi koji će ga opsluživati, reći će vojni profesionalci. Svojevremeno je Srbija upućivala oko 50.000 do 60.000 mladića godišnje na odsluženje vojnog roka, tako da smo za ovih 13 godina izgubili 13 generacija obučenih građana. Vojska Srbije iz godine u godinu ima deficit novih kadrova, a istovremeno i sve manje onih u aktivnom rezervnom sastavu. Značaj popunjenosti rezervnog sastava se najbolje video tokom 78 dana odbrane od NATO agresije. Teško bi se Srbija odbranila da je imala malu, profesionalnu vojsku bez rezervnog sastava.

Nije malo onih koji smatraju neverovatnim da zemlja s takvim iskustvima iz prošlog veka, pa čak i iz nedavne istorije, nema sistem u kom kompletan narod obučava za odbranu. Da je raniji teoretski koncept naoružanog naroda bio i ostao najbolji, potvrđuje praksa Izraela i još nekih država u svetu koje ga uspešno razvijaju. Mi smo učenje o odbrani izbacili iz obrazovnog sistema kada nam je bilo najpotrebnije, da bi „komšiluk” uveo vojnu obuku u srednje škole iako ta država uopšte nije ugrožena, čak je članica NATO-a.

Premda razne ankete i istraživanja javnog mnjenja godinama pokazuju da je za vraćanje ove obaveze više „za” nego „protiv”, razni dušebrižnici iz drugosrbijanskog kruga i prozapadnih medija će ovaj predlog prokomentarisati kao „buđenje militarističkog duha naroda”, te koliko bi to koštalo, kao i da mladi danas drugačije gledaju na ovu obavezu, da bi Zdravko Ponoš – bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije – na društvenoj mreži Iks inicijativu da se vrati služenje vojnog ocenio kao „priznanje režima da nakon 11 godina njihove vladavine, Vojska nije ono što bi trebalo da bude”, odnosno da je aktuelni model profesionalizacije vojske neuspešan.

Ovaj general – koji u vojsci nikada nije bio trupni oficir – ostao je upamćen po vrtoglavoj karijeri u vreme mandata Borisa Tadića (ministra odbrane i predsednika Srbije) koji će ga konačno postaviti i na mesto načelnika Generalštaba (od 2006. do 2008). Mnogo hvaljen od zapadnih ambasadora – naročito se isticao saradnjom sa NATO paktom – što će se kasnije pokazati i kao glavni razlog za ukidanje obaveznog vojnog roka.

A to je ovih dana detaljno i iskreno objasnio dr Bojan Dimitrijević, istoričar i bivši pomoćnik ministra odbrane, iznoseći u medijima plan tadašnjeg rukovodstva Ministarstva odbrane i Republike Srbije, da se postepenom integracijom sa NATO paktom i očekivanim prijemom u ovu organizaciju ide prema potpunoj profesionalizaciji vojske. Srbija je primljena u NATO-ov program „Partnerstvo za mir”, a SAD, Velika Britanija, Norveška i Holandija postale su najveći partneri u vojnoj saradnji, podseća Dimitrijević i navodi da bi prema planovima Ministarstva odbrane i Generalštaba, do ukidanja vojnog roka došlo u periodu posle 2010, ali uz preduslov (koji kasnije nije pominjan) da Srbija bude deo NATO pakta i tako u okviru ove alijanse planira svoju i zajedničku odbranu.

Plan profesionalizacije uključivao je i stvaranje rezerve: aktivne i pasivne, koja bi bila pozivana u godišnjim terminima u jedinice i tako obezbeđivala popunu ratne vojske. Ali, kako kaže, tadašnje „demokratske vlasti“ su ostale dosledne da suspenduju služenje vojnog roka 2010, što je bila politička odluka više usmerena ka animiranju glasačkog tela, a ne ka adekvatnom rešavanju popune i funkcionisanja vojske za naredne decenije i nove bezbednosne izazove. „Lično, kao neko ko je bio delom uključen u taj proces, smatram se odgovornim za tu, po mom mišljenju, problematičnu odluku“, reći će danas Dimitrijević.

Vreme o kome govori Dimitrijević je bilo i vreme „nazovi reforme” kad se, umesto da se vojska dovede do unapređenja i uvećanja njene borbene snage, krenulo sasvim suprotnim putem. Najpre su – za vreme ministrovanja Borisa Tadića – pod raznim izgovorima uklonjeni najiskusniji ratni komandanti, uništeno brojno raketno, oklopno i drugo naoružanje. Zatim je vojni rok smanjen na šest meseci – pod izgovorom da je to dovoljno za obuku – kao da našoj vojsci uopšte nisu neophodni obučeni vojnici koji bi, u slučaju nužde, odmah mogli da stupe u borbena dejstva. Uz to je uvedeno i veoma široko praktikovano civilno služenje vojnog roka – koje je bitno smanjilo borbeni sastav vojske. Sve je pratilo i znatno smanjenje broja profesionalnih vojnika i oficira, da bi se konačno naša borbena avijacija skoro potpuno prizemljila zbog nedostatka novca za remont aviona. A novca nije bilo jer je Međunarodni monetarni fond – pod patronatom Amerikanaca – strogo ograničavao budžetske izdatke za vojsku. Tako je naša vojska, kao da su je naši neprijatelji reformisali, smanjena, ubogaljena i razoružana.

Od devastacije do preporoda

Poznato je da vojni sastav i karakter naoružanja jedne zemlje govori mnogo rečitije o njenim geopolitičkim prioritetima od bilo koje izjave političara, pa samim tim i najava obaveznog služenja vojnog roka je u korelaciji sa ovom konstatacijom. Istovremeno, to ne znači da će biti ukinuta profesionalna vojska, jer će, kako je ministar Vučević naglasio, ona ostati kao udarna snaga Vojske Srbije, za najteže situacije; nijedna država ne može da popuni vojsku samo profesionalnim pripadnicima, inače ne bi i mnoge druge zemlje nagovestile obavezno služenje vojnog roka, kao Nemačka koja to najavljuje za 2026. ili 2027. godinu. Dakle, nije ovo samo naša tema, već i mnogo većih zemalja.

Doduše, stručnjaci će reći da je to skup projekat zato što bi samo za obezbeđivanje objekata i ishranu budućih regruta država morala da izdvoji oko osam milijardi dinara i dodatnih 1,2 za buduće vojničke plate, kako je to još pre tri godine istakao Vučić. Na procenu troškova utiče više elemenata, a potencijalan broj regruta nalazi se u vrhu. Troškovi će, dakle, zavisiti od toga koliko mladih ljudi će biti obuhvaćeno vojnim rokom i koliko dugo će obuka trajati.

Ne treba zaboraviti da su naši vojni objekti, naše kasarne širom Srbije u vrlo lošem stanju. Dobar deo vojne imovine i vojnih objekata je proteklih godina preko direkcije za imovinu Vlade Srbije otuđen, deo je predat pravosuđu, zatim policiji, žandarmeriji, a deo je zarastao u korov. Da bi se u realnosti došlo do realizacije najnovije inicijative – to iziskuje ogromna ulaganja kako bi se svi objekti doveli u red.

Danas, prema rečima ministra finansija Siniše Malog, novac je najmanji problem, a o uvođenju vojnog roka biće otvorena rasprava, jer iz Vlade Srbije smatraju da bi bilo neodgovorno da se o tome ne razgovara javno. „Otvaramo raspravu, želimo da ukažemo na prednosti svega toga. Treba da jačamo osećaj da pripadamo Srbiji, kult zastave, kult himne”, naveo je Mali.

Za proteklih 20 godina Vojska Srbije je prošla put od potpune devastacije i umanjenja njene moći do značajnog preporoda, obnove i podizanja nivoa sposobnosti zahvaljujući čemu je postala respektabilni faktor u regionu, što potvrđuju i mnogo veće i moćnije vojne sile i organizacije.

Svaka zemlja prilagođava rešenja svojim odbrambenim potrebama, ali, reklo bi se, i raspoloženju javnosti. Najmasovnije služenje vojnog roka u Evropi ima Finska, gde 80% mladih ide u vojsku, a 20% u civilnu službu. Vojni rok od šest meseci važi za sve rodove, sem za specijalce i padobrance koji se obučavaju godinu dana.

Drugi karakterističan primer služenja vojnog roka je Norveška – vojska je formalno dobrovoljna, ali zbog tradicije i privilegija koje dobijaju, čak 15% mladih služi vojsku. Vojni rok traje šest, 12 ili 18 meseci. Privilegije su radno mesto u vojsci, upis na Vojnu akademiju i prvenstvo u zapošljavanju u državnoj službi ili administraciji. Austrijanci služe vojsku jer je to simbol njihove vojne neutralnosti, ali i kako bi se sačuvala veza vojske i građana. Vojni rok traje šest meseci, a ukoliko neko uloži prigovor savesti, tada služi u nekoj državnoj službi devet meseci.

Bezbednosne prilike nikad nisu bile gore – što potvrđuje i rat u Ukrajini, uz pretnju da se tako nešto dogodi i na Balkanu. Sve su glasniji pokušaji izmena Dejtonskog mirovnog sporazuma kojima bi Republika Srpska izgubila sadašnji status, ali je i sama Srbija suočena s pitanjem Kosmeta, sve većeg naoružanja i militarizacije ove nakaze od samoproglašene države, što se vidi i na terenu, naročito na severu Kosova i Metohije.

Upravo sposobnost predviđanja budućih događaja jedno je od neizostavnih umeća kojima pravi državnici i političari treba da raspolažu. Iako je ove reči italijanski politički filozof Nikolo Makijaveli upotrebio da bi istakao veličinu Rimljana, koji su blagovremeno preduzimali ono što mudri vladaoci treba da čine, ne može im se ni danas ništa oduzeti ili dodati. Pravi državnici treba da vode računa, veli Makijaveli, ne samo o sadašnjim nevoljama nego i o budućim, te da ih izbegavaju svim silama. Sada se jasno vidi ko nije imao tu sposobnost predviđanja budućih događaja i našu vojsku doveo u teško bolesno stanje. Očigledno je, međutim, i da je Vojska Srbije preležala tu „bolest” i sada je na putu oporavka.

autor:Slobodan Ikonić

Izvor: Pečat

Naslovna fotografija: Tanjug/Ministarstvo Odbrane/Jovo Mamula