Kako jedan meštanin obližnjih Poljica zaključuje „svako zaslužuje da ima nadgrobni spomenik kakav želi“, to je svakome ko ima imalo ljudskosti u sebi sasvim jasno. Uprkos tome porodica pokojnika dobila je rok od 15 dana za uklanjanje spomenika
U medijima je nedavno osvanula vest da je u opštini Vrsi kod Zadra naloženo uklanjanje nadgrobnog spomenika sa ćiriličnim natpisom, a ovaj događaj uzburkao je javnost, kako u Hrvatskoj, tako i u susednoj Srbiji. Kako, nažalost, sporovi u vezi s ćiriličnim pismom u ovim krajevima nisu retkost i ovaj bi, kao i većina ostalih, ostao na margini medijskog univerzuma, da nije reč o apsolutnom poricanju razuma, ljudskosti i hrišćanske etike u kome se pod izgovorom poštovanja prava većine, krše manjinska ljudska prava i narušava nečije poslednje počivalište.
Direktor komunalnog preduzeća, odgovoran za nastanak ove komedije apsurda, pozvao se na svoje, prilično upitno, znanje i tumačenje hrvatskih zakona kada je izjavio da Srbi kao nacionalna manjina nemaju pravo na službenu upotrebu svog jezika i pisma, s obzirom da ih je u pomenutoj opštini manje od trećine. Teško je razumeti kako bi se tačno jedan natpis na nečijem grobu mogao svrstati u službenu upotrebu pisma, a još teže kako bi nekome palo na pamet da se u trenucima gubitka i žalosti porodici pokojnika obrati sa ovako bizarnim zahtevom. On je otišao i korak dalje, pa je pojedinim medijima izjavio čak da „ćirilica vrijeđa osjećaje hrvatskih branitelja koji su se borili protiv ljudi koji su pod tim slovima pucali i rušili“.
Kao reakcija na ovu vest javila se salva logičkih grešaka u zaključivanju, pa tako imamo one koji se bave pitanjem „čija“ je ćirilica i da li su se njome pre koristili Srbi ili Hrvati, druge koji preispituju prava pokojnika da se uopšte sahrani na datom mestu s obzirom na to da je živeo u Nizozemskoj, kao i nezaobilaznu zamenu teza onih kojima ne smeta konkretno ovaj spomenik na ćirilici, ali „šta ćemo sa četničkim spomenicima na hrvatskim grobljima“. Na ovu nakaradnu logiku nadovezuju se oni koji smatraju da ćirilica na grobovima vređa verska i nacionalna osećanja Hrvata, pa se postavlja pitanje dokle bismo stigli ako bismo pustili da se ovo klupko odmota do kraja. Možda nečija osećanja vređa i kada na ulicama hrvatskih gradova čuje ekavicu, možda ako u svom kraju vidi pravoslavnog sveštenika u mantiji? Srećom, zakoni i konvencije ne formiraju se prema osećajima pojedinaca, već prema međunarodnim odredbama i, na kraju, zdravorazumskim tendencijama koje uvek staju na stranu čoveka, bez obzira koje vere i nacije on bio.
Tužno je što ovakvu medijsku pažnju, po pravilu, dobiju samo negativne i skandalozne priče, valjda normalnost i dobrota nisu dovoljno atraktivne. A bilo bi zaista osvežavajuće čitati o prijateljima koji zajedno slave Božić i u prosincu i u januaru, o susedima koji jedni drugima redovno od srca čestitaju i Uskrs i Vaskrs. Ovakvih ljudi ima, i to ne u zanemarljivom broju, uprkos tendencijama da nas, i skoro tri decenije nakon ratnih zbivanja koja su za oba naroda bila nesrećna, i dalje truju istom huškačkom propagandom.
Kada ćemo prestati da se držimo sputavajućih generalizacija i da osuđujemo čitave narode zbog greha pojedinaca koji su im pripadali? Hoćemo li ikada prestati da za zlodela koja su nam učinjena krivimo i one koji u vreme njihovog činjenja nisu bili ni rođeni? Kažu da se pametni ljudi uče na tuđim greškama, a glupi na svojim, nije poznata kategorizacija onih koji ne nauče ništa ni iz svojih grešaka, već ih opetovano, uvek s istim žarom, ponavljaju. Kolektivna odgovornost treba da postoji, ali u smislu poštovanja sećanja na žrtve i težnje da se u budućnosti po svaku cenu izbegnu slična zbivanja, a ne u smislu večitog oživljavanja uzajamne netrpeljivosti. Samo tako možemo zaustaviti transgeneracijski prenos nerazumevanja i agresije koji nas je sve već tako puno koštao.
Valjalo bi se zapitati ko profitira od toga da se Ivan i Jovan mrze, kome smeta ćirilica ili latinica i uopšte ko nas i zašto konstantno navodi da se koncentrišemo na razlike među nama, a ne na sličnosti i ono što svi delimo, iako je toga puno više. Rekli bi i Jovan i Ivan, sasvim sigurno, da im je teško da danas izdvoje dva evra za jedan hleb ili kruh, posvedočili bi da im je muka kada decu isprate za neku Irsku ili Švedsku, jer u svojoj državi ne mogu da obezbede osnovne uslove za egzistenciju i zaplakali bi obojica kada izgube člana porodice, a neko odluči da ima pravo da odredi kako će izgledati mesto na kome počiva.
Incident u Poljicima poražavajuć je sa više aspekata, a na teritoriji gde već vekovima koegzistiraju dva hrišćanska naroda, on predstavlja poricanje osnovnih vrednosti kojima nas hrišćanstvo uči. Jedno je sigurno, koliko god se delili na „naše i njihove“, na pravoslavce i rimokatolike ili po bilo kom drugom osnovu, ovaj događaj nas je podelio samo na ljude i na neljude, jer svakome ko zavređuje da se nazove čovekom ova rasprava potpuno apsurdna.
Kako jedan meštanin obližnjih Poljica zaključuje „svako zaslužuje da ima nadgrobni spomenik kakav želi“, to je svakome ko ima imalo ljudskosti u sebi sasvim jasno. Uprkos tome porodica pokojnika dobila je rok od 15 dana za uklanjanje spomenika. S obzirom na to da oni odbijaju to da učine, ostaje da se vidi kako će dalje teći ova tužna storija, a na svima nama je da o ovome razmislimo i ne dozvolimo da budemo zavedeni medijskim naslovima, niti uvučeni u nacionalističke debate.
Na kraju, valja zaključiti da je ovaj nesrećni događaj prvi takve vrste, u smislu da predstavnik neke državne institucije ograničen ličnim stavovima i predrasudama svoj položaj iskoristi za jedan čin diskriminacije. Zbog toga je legitimno pomisliti da će on ostati izolovani slučaj koji će osuditi velika većina hrvatske javnosti ili barem onaj njen deo koji ima dovoljno intelektualnog kapaciteta da prihvati činjenicu da se istorija ne može promeniti, te da su stotinama godina unazad širom ove države jedni pored drugih sahranjivani Srbi i Hrvati, kao što su, u konačnici, zajedno i živeli.
Piše: Aleksandra Lošić
