Pre petnaest godina, 2008. godine, premijer Milorad Dodik zvanično je predložio Vladi Crne Gore potpisivanje sporazuma o specijalnim i paralelnim vezama sa Republikom Srpskom.
Istorijski gledano, političke odnose Crne Gore i Republike Srpske uglavnom su definisali bliski i prisni odnosi. Prvi sporazum o specijalnim paralelnim vezama između Republike Srpske i SR Jugoslavije, čiji je konstitutivni deo bila Crna Gora, zaključen je 1997. godine.
U periodu međusobnih tenzija i nemira unutar srpskog entiteta ovaj akt nije doživeo svoju punu implementaciju. Deo medija sa obe strane Drine ovaj sporazum je kvalifikovao kao dobru osnovu za međusobno povezivanje, strateški intres ili pak, kao „istorijski“ sporazum. Potpisnici istorijskog ugovora saglasili su se da je ovakav potez bio izraz recipročne jednakosti budući da je u Nacrtu o Konfederaciji između Hrvatske i Federacije BiH predviđeno uspostavljanje zajedničkog tržišta, carinske unije, monetarne unije pa čak, i vojnog saveza a da se, prema tekstu dokumenta, ne izmeni „međunarodni identitet i pravni subjektivitet Hrvatske i Federacije (BiH).“
U Sporazumu o specijalnim paralelnim vezama koji je potpisan 1997. nema ni reči o vojnim specijalnim paralelnim odnosima, a kamoli o vojnom savezu.
Beogradski model za specijalne veze Crne Gore i Republike Srpske
Nakon raskida Državne zajednice SCG, Crna Gora ostaje van ovih specifičnih instucionalnih veza sa entitetom Republika Srspka dok Srbija zaključuje novi Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.
Upravo ovaj dokument iz 2006. godine, može da posluži kao dobar model za saradnju Podgorice i Banjaluke.
Dakle, odnos zasnovan na međusobnoj ravnopravnosti, bez prava upliva jedne strane na drugu i bez pomisli na objedinjavanje, nije u suprotnosti sa setom dejtonsko-pariških sporazuma potpisanim 14. decembra 1995. godine pa nadalje.
Član III/2a Ustava Bosne i Hercegovine propisuje da će; „entiteti imati pravo da uspostavljaju specijalne paralelne odnose sa susednim državama, u skladu sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom Bosne i Hercegovine“. U tom smislu, specijalne paralelne veze odnose se, saglasno izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu, na bivšu Saveznu Republiku Jugoslaviju, danas Republiku Srbiju i Crnu Goru i na Republiku Hrvatsku.
Nadalje, ovaj dokument nije u suprotnosti sa procesom evropskih integracija pa ni sa drugim regionalnim inicijativama integrativnog karaktera. On je u salgasnosti sa osnovnim ciljevima i tekovinama koje baštine evropski procesi čiji su i Crna Gora i Republika Srpska deo. Polazi se dakle, od uverenja da je uspostavljanje trajnog mira i stabilnosti u ovom delu Evrope od obostranog interesa i države Crne Gore i entiteta Republike Srpske.
Dokument nije uperen protiv nekog trećeg, a pogotovu nije mu cilj da na bilo kakav način dezavuise postojanje BiH, onako kako je ona definisana Dejtonskim sporazumom. Njegove prednosti osetiće primera radi, i Bošnjaci u Republici Srpskoj ali i Bošnjaci u Crnoj Gori.
Uostalom, Crna Gora zadržava pravo da istovrsni sporazum zaključi i sa drugim entitetom Federacijom BiH gde živi dominantno bošnjačko i hrvatsko stanovništvo.
Sledeći tekst sporazuma koji su do sada potpisani između Beograda i Banjaluke, možemo videti da se, taksativno, u nekoliko članova. nabrajaju oblasti u kojima će se „posebno unapređivati saradnja“:
– privreda i korišćenje privrednih resursa,
– zdravstvo i socijalna politika,
– planiranje,
– zakonodavstvo,
– privatizacija i denacionalizacija,
– nauka i tehnologija,
– obrazovanje, kultura i sport,
– informisanje,
– turizam i zaštita okoline,
– suzbijanje kriminala.
Ovome treba dodati i zaštitu sloboda i prava građana uključujući i saradnju u zaštiti manjnskih zajednica. U vezi sa tim treba napomenuti da je crnogorska etnička manjina integrisana u sistem zaštite nacionalnih manjina Republike Srpske i organizovana u nekoliko udruženja koja štite prava ove zajednice.
Dosadašnja praksa pokazuje da bi u svrhu sprovođenja sporazuma, učesnice sporazuma, trebalo da osnuju posebno telo (veće) za saradnju Crne Gore i Republike Srpske. To telo bi sudeći po modelu iz Beograda, činili predsednik i premijer Crne Gore te predsednik i premijer Republike Srpske. Veće konsenzusom donosi predloge i preporuke za nadležne organe i institucije učesnica u sporazumu. Nadalje,veće imenuje dva sekretara, jednog iz Crne Gore i jednog iz Republike Srpske.
Zvaničnici Republike Srpske u nekoliko navrata su ovaj akt pominjali kao predmet razgovora sa crnogorskom stranom mada zvanična Podgorica nikada nije izričito odbila niti prihvatila isti. Govoreći o ponudi Dodika, nekadašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović odbio je, 2010. godine, da se direktno izjasni o tome ali je istakao kako ne bi preslikavao situaciju odnosa Srbije i Republike Srpske pravdajući to čudnom i iznenađujućom konstatacijom kako u BiH nemamo “republiku crnogorsku”.
Predlog srpskih vlasti iz Banjaluke zvanično nikada nije odbijen što govori u prilog činjenici da sadašnja vlast u Podgorici ima priliku pa i dužnost da ispuni realna očekivanja svog biračkog tela. Na korist svih naroda i oba društva, Crna Gora ima istorijsku šansu da zaključenjem ovaog sporazuma doprinese ukupnoj stabilizaciji prilika na Zapadnom Balkanu i pošalje jasnu poruku Evropi i svetu da su dogovor i mirni dobrosusedski odnosi njeno istinsko opredeljenje.
autor:Ivan Mitić
