„Nikad čistiji izbori“

„Mogao bi da bude incident da su ti ljudi pogrešno upisani (u birački spisak) ako nemaju ličnu kartu na toj adresi. Ako imaju ličnu kartu – to je sve u redu“, kaže Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku (RZS) i član Republičke izborne komisije (RIK) – zadužen za poslove obrade i za kontrolu zapisnika sa biračkih mesta (Beta 18. jan 2024), na pitamje kako je moguće da su neki birači registrovani čak i na trafo stanicu, kao mesto svog prebivališta. Na slici – da stvar bude uverljivija, čovek ozbiljnih godina, reklo bi se da je i on ozbiljan – a nije, pa da analiziramo to što on reče – onako kako bi, po svedočrnju ovog autora kao advokata, to trebalo da bude učinjeno od strane Tužilaštva, Upravnog suda, Ustavnog suda … a nije i neće.

Najpre da razjasnimo jednu stvar – razliku između prebivališta i boravišta. Prebivalište je mesto gde je čoveku centar životnih aktivnosti, a boravište je mesto gde se on trenitno nalazi. Za biračke spiskove i ovo o čemu MK priča relevantno je samo prebivalište. Dakle u konkretnom slučaju trafo stanice, čovek može da se popenje na trafo stanicu, čak da se tu i sunča, može i da odrema – to bi moglo trenutno biti i njegovo boravište, ali da mu tu bude i centar životnih aktivnosti – teško, čak i u zemlji ekonomskog tigra, pa bi se to isto moglo odnositi i na bolnicu, vodovod i druge egzotične destinacije upodobljene kao stanište u ovim do sada najčistijim izborima, kako reče vožd, kao pravosnažni presuditelj.

A ne može ni u praksi – ovde pod praksom podrazumevam ono što se traži u redovnim prilikama, a ne u svrhu izbora, jer koliko je poznato ne postoje lex specijalis propisi koji bi se primenjivali u izbornim prilikama. Elem, vi ako hoćete nekoga da prijavite da živi na vašoj adresi, morate zajedno sa njim da odete u MUP i da sa sobom ponesete ličnu kartu i dokaz o vlasništvu., a MK i drugi zvaničnici ne obaveštavaju građanstvo ko se u slučaju trafo stanice (vodovoda, bolnice …) pojavio u MUP-u kao vlasnik sa relevantnim dokazom o vlasništvu izdatom od katastra.

I tu nije kraj redovnoj proceduri – registrovani građanin, mora potom da ode ponovo u MUP i da na osnovu tog papira traži da se ta promena unese i u njegovu ličnu kartu (i druge dokumente, saobraćajnu dozvolu na primer – a svi znamo koliko te procedure traju, te da tek potom, na osnovu takve lićne karte, nadležni organi upišu tog građanina u odgovarajući birački spisak, prema adresi njegovog novog prebivališta. Zaključak: (1) ili su oni tu nešto skratili, pa primenili „lex proceduru“ prilikom izdavanja tih ličnih karata – u kom slučaju krše propise, ili (2) su za desetine hiljada takvih ličnih karata, u dužem vremenskom periodu tzv. „izbornog inženjeringa“, naložili administraciji da obavi jedan ogroman nelegalan posao, koji i mnogo košta građane Srbije, pa bi se jednog dana moglo postaviti i pitanje odgovornosti, naknade štete i sl.

Uzmimo da je sve to tako uredno i urađeno za preko 30.000 novih Beograđana, koliko se pominje da ih je tog dana dopremljeno autobusima iz bratske Republike Srpske i ko zna koliko takvih iz srpskih opština koje ovog puta nisu glasale na lokalnim izborima – vratiće im ovi tu uslugu u martu kad kod njih budu lokalni izbori, dolazimo do migracija koje su se tog dana desile ka Beogradu, nezabeleženih još od seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem u 17. veku. A ako je to tako – sve po propisima i pravilima službe i urađeno, ko je taj ogromni posao naložio, ko ga je obavio i koliko je to građane Srbije koštalo, jer ne treba zaboraviti da to isto na kraju dana treba i ponovo vratiti u pređašnje stanje, jer nećemo valjda dozvoliti da ti građani nastave da egzistiraju sa duplim ličnim kartama – koliko bi tek iz toga zloupotreba moglo da usledi. Evo samo primera radi, na adresu Gordane Vidojković, sudije Višeg suda u Požarevcu, stiglo je obaveštenje o dugu – ne njenom, nego fantomskog birača prijavljenog na njenoj adresi bez njenog znanja koga ona i ne poznaje i sad žena mora to da dokazuje, kako ne bi banuli izvršitelji i počeli da rasprodaju njene stvari. I, kako je to rešeno – obavestili su je da je ona dobila novi kućni broj a ne onaj kjoji godinama stoji na njenoj kući. Ona je uspela da se odbrani, jer je pravnik i znala je šta joj je činiti, a koliko će neukih ljudi morati da angažuju advokate i da se izlažu nepotrebnim troškovima.

Miladin Kovačević jr ne samo ordinarni birokrata – ako ti u ličnoj karti piše da živiš u trafo stanici za njega je to dovoljno i za njega kao Miladina Kovačevića i za njega kao člana Republičke izborne komisije i za njega koji je ispred te komisije zadužen za poslove obrade i za kontrolu zapisnika sa biračkih mesta. Za njega je irelevantno da li te zloupotrebe potiču od drugih organa vlasti – Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva za državnu i lokalnu samoupravu … on je čist, a time i birački spiskovi. Pa ko takvog čoveka postavlja na tako odgovorno mesto!? Nažalost, i tu je odgovor jasan – namerno ga takvog kakav je, tu i postavljaju. A morao bi na funkcijama na kojima se nalazi znati da su takvi dokumenti ništavi od samog početka – ex tunk, što bi pravnici rekli, te da su i radnje nastale iz takvih dokumenata ništave od samog početka.

Miladin Kovačević je direktno pao i na pitanje kako je moguće da pravo glasa prema biračkim spiskovima ima ukupno 6.500.666 osoba, a da prema popisu iz 2022. godine, što bi njemu kao direktoru Republičkog zavoda za statistiku moralo biti poznato, u Srbiji ima 6.647.003 stanovnika. On priznaje da to nije realno, navodi da bi realno to moralo biti negde oko 5,4 miliona birača, navodi i neke razloge – glasači iz inostranstva ne šalju obaveštenje o svojoj smrti, predpostavlja da bi takvih moglo biti oko milion, a oni moraju da imaju dokument o njihovom brisanju, takvi su propisi … pa ko je ovlašćen da menja propise – vlast ili graćani, a pritom zaboravlja da je Republička izborna komisija, čiji je on član, donela odluku da je ukupan broja birača u Srbiji za parlamentarne izbore 17. decembra 6.500.165.

Da se za momenat vratim na ono gore postavljemo pitanje oko dodeljivanja prebivališta – ko je taj ogromni posao naložio, ko ga je obavio i koliko je to građane Srbije koštalo. Tu postoje samo dva odgovora – ili je taj posao zaista i obavljen ili nije. Ako jeste, u pitanju je ogroman posao, pogotovu ako se ima uvidu učestalost tizbora koji se kod nas obavljaju, a za pretpostaviti je da je fantomskih birača bilo i na ranijim izborima, da bi jednog dana neko, u slučaju ozbiljnih suđenja, mogao da postavi pitanje njihovih troškova. Jedina odbrana koja bi u tom slučaju mogla da bude, bila bi da ti poslovi nisu ni obavljeni, već da je MUP ta prebivališta podelio na osnovu samo njima znane lex procedure (videli smo gore da lex specijalis propisa po tome za izbore nema), ali bi to istovremeno bilo priznanje o izbornim malverzacijama od kojih su samo neke ovde pomenute, a to je takođe kažnjivo po važećem krivičnom zakoniku.

I na kraju o onome – „Nikad čistiji izbori nisu bili“. Pa kakvi su vam bili oni drugi izbori ako su ovi bili najččistiji.

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić