Bilo koja razmena pogleda na određeni politički problem i mogućnosti za njegovo rešenje između vlasti i opozicije ima delotvornost jedino ako se o svemu tome može, kroz demokratsku debatu, obavestiti najšira javnost i ako se na jačoj strani nalazi neko ko je spreman da sasluša i, razložnim argumentima, na kraju, možda i sasvim odbaci svaku kritiku koja je upućena (da ne pominjemo nestvarne situacije kada se nešto od kritičkih primedbi i usvoji). U Srbiji takva atmosfera, jednostavno, ne postoji: na sve primedbe vlast odgovara šablonskim frazama, tako da je javni govor, u kojem dominiraju agresivne režimske parole, postao kao ponavljanje religijskih mantri.
U tom kontekstu, od samog početka je bilo mučno, a sada je postalo zaista i nepodnošljivo pratiti najave famoznog „dijaloga vlasti i opozicije“. Reč je o besprizornom cirkusu i najnedostojnijoj šaradi kojom režim ponižava građane, opoziciju i samu državu. Sav idiotizam tog „procesa“ sadržan je u izjavi Ivice Dačića: „Treba da se razgovara šta promeniti u izbornim uslovima – da li nešto u zakonu, u uslovima finansiranja kampanje, kontrole glasačkog procesa, da li u medijskom smislu nešto promeniti, odnosno da ima više emisija koje se bave politikom.“
O čemu se ovde (neka psovka) radi!? Da li je toliko teško razumeti da se u demokratskom društvu moraju obezbediti uslovi za zastupljenost (a to znači stvarna prisutnost, a ne tek puka dopuštenost) svakog relevantnog mišljenja o važnim političkim sadržajima? Ako je u nekoj „političkoj emisiji“ prisutan predstavnik vlade, potrebno je da, istovremeno, budu i predstavnici različitih opozicionih grupacija i da oni međusobno sučele argumente. Da li su principi demokratske političke kulture toliko neshvatljivi prosečnom razumu koliko i problem „tamne materije“ ili Higsov bozon, pa da o njima treba da se, uz posrednike iz EU, razgovara, pregovara, nadmudruje, nadvikuje i sve to, na kraju, bez ikakvog rezultata? U tom smislu je pomenuti „dijalog“ zaista farsa i ništa drugo.
Smisao kritike u demokratiji nije da ona tek postoji, već da može i da se čuje i uzme u obzir (ponoviću, ne nužno u smislu prihvatanja od strane vlade, već u smislu artikulacije odgovora na kritiku). To nije nekakav jednokratni dijalog, već kontinuirani proces, način na koji demokratija funkcioniše. Činjenica je i da je dijalog jedino sistemsko demokratsko sredstvo razrešenja konflikata, ali ono ne može imati nikakvu delotvornost u odnosu na stranu koja se ponaša nedemokratski. I tu je neprobojni zid pred kojim svaki politički proces u Srbiji neminovno staje, jer se zid neće pomeriti ma koliko neko tom zidu argumentovano objašnjavao da ne treba tu da stoji. Na kraju, to je jedan od mnogih paradoksalnih aspekata aktuelne vezanosti Srbije u ludačku košulju: režim, istina, nije sasvim suspendovao demokratsku formu, ali ju je obesmislio time što je uspešno zatvorio sve kanale preko kojih demokratske metode, inače, daju rezultate u vidu aktivnog preispitivanja ponašanja i odluka vlasti. To su, pre svega, mediji, ali i sam odnos vlasti prema raznim opozicionim glasovima.
Sva težina pomenutog paradoksa sastoji se naročito u tome što opredeljenost za demokratska sredstva, od kojih se ne može odustati, znači potpunu nemoć u odnosu na režim, koji demokratske principe urušava u samim njihovim temeljima i ne pokazuje ni najmanje volje da ih se pridržava. U najboljem slučaju doći će se do toga da režim malo „popusti“ zahtevima opozicije i da milostivo oktroiše mrvice nečega što treba da bude alfa i omega savremene političke zajednice. To rađa frustraciju koja će, u perspektivi, ići na ruku samo onima koji izlaz vide u nasilju. U međuvremenu u Srbiji će da se razgovara o tome da li, možda, eventualno „u medijskom smislu nešto promeniti“ ili da li treba „da ima više emisija koje se bave politikom“?!
Izvor: Peščanik
