O razlici između vazala i izdajnika

Vučić nije vazal. On je potčinjen Zapadu – i na rečima i na delu integriše Srbiju sa Zapadom, preuzimajući jednostrano obaveze, iako Zapad ne poštuje teritoriju i bezbednost države kojom Vučić vlada

Svi smo upoznati sa činjenicom da SNS mašinerija godinama iz petnih žila pokušava da „ispolira“ svaku Vučićevu izdaju kovanicom „mudro vazalstvo po uzoru na naše pretke“. Tobože, ako nas Vučić uopšte i ponižava pred Zapadom i Šiptarima, onda on to radi ne zato što to voli, već zato što to mora, tj. radi samo ono što su u srpskoj istoriji radili sveti Simeon (Stefan Nemanja), sveti despot Stefan, Miloš Obrenović, Stojan Janković ili Milan Nedić kako bi sačuvali srpski narod od stradanja pred sabljom moćnijih neprijatelja.[1]

Od ovih SNS teza tačno je samo ovo da nas Vučić ponižava. Dodali bismo – i to nesumnjivo i konstantno. Naši slavni preci su bili često puta u istoriji vazali, ali nikad nisu bili izdajnici koji su nas ponižavali „zarad opstanka“. Zato je potrebno da objasnimo šta predstavlja vazalstvo (oličeno u Stefanu Nemanji i našim slavnim precima), a šta izdaja i poniženje (oličeno u Vučiću).

Vazalstvo je srednjevekovna politička institucija u kojoj nema tragova poniženja. Radi se o odnosu uzajamnih obaveza i prava, a ne o jednostranom nametanju obaveza drugom i uzimanju samo beneficija od istog. Moćniji senior od manje moćnog vazala traži pomoć za svoje vojne pohode i eventualno određeni iznos novca ili danka u naturi, a vazal zauzvrat dobija garantovanje svoje teritorije. Jednom rečju, kada seniora napadnu njegovi neprijatelji, vazal mu priskače u pomoć vojskom, novcem ili hranom, ali i obratno – ako neko ugrožava vazala i njegovu teritoriju, senior pritiče u pomoć i štiti vazala na isti način. U svim drugim pitanjima, vazal i senior su apsolutno nezavisni jedan od drugog u svojim domenima. Vazal može biti i druge vere, jezika i kulture od seniora i senior je morao da poštuje i pravo na vazalov identitet. Ukoliko bi se u praksi desilo da senior naruši nešto od svojih obaveza, vazal je raskidao svaki odnos sa seniorom i ulazio u rat.

Iz ovoga vidimo da Vučić nije vazal. On je potčinjen Zapadu – i na rečima i na delu integriše Srbiju sa Zapadom kroz EU integracije, preuzimajući jednostrano obaveze, iako Zapad ne poštuje teritoriju i bezbednost države kojom Vučić vlada, jer nam baš Zapad otima Kosovo i Metohiju, a drobi i srpsku državu u nastajanju preko Drine (Republiku Srpsku). Takođe, Zapad ne poštuje ni našu nezavisnost i autonomiju odlučivanja, jer nastoji da nas kroz EU integracije usisa u globalističko totalitarno kolo, u kojem se odluke uglavnom donose u Briselu, a ne Beogradu. Da je Vučić zaista vazal, on bi raskinuo politički odnos sa seniorom koji ne poštuje njegov vazalni politički status i okrenuo bi se drugim seniorima koji su i na rečima i delu iskazali želju da poštuju Srbiju. Osim toga, Vučić je u svom suludom računu da će tako ubrzati hrljenje Srbije ka Zapadu bezbroj puta pogazio i pravoslavnu veru i srpsku baštinu, iako ga vazalski odnos na to ne bi obavezivao.

Izdaja je daleko jednostavnija kao pojam. Čovek može biti izdajica u dvojakom smislu. On može izdati svoj identitet (veru, jezik, kulturu, sakralnu baštinu ili teritoriju…) preuzimajući tuđ identitet samoporičući sebe ili može da izda svoju državu za račun neprijatelja (odavanjem informacija, sprovođenjem tuđih planova kojima se smanjuje vojna i ekonomska moć otadžbine i sl…).

I Vučić je ovde dvostruki izdajnik. Ne samo da godinama govori kako je njemu bliži protestantizam luteranskog tipa od pravoslavlja, već su svima poznate njegove izjave o tome da se moramo odreći Nebeske Srbije, Kosovskog zaveta, nacionalnih „mitova“. Ipak, najveća njegova izdaja samoporicanja se desila kada je, na Vidovdan prošle godine, de fakto naredio gej-akivisti Ani Brnabić (na stranu njeno privatno opredeljenje koje nikoga ne zanima, bitno je to što je ona javni gej-aktivista) da pročita ekspoze u Skupštini Srbije kao novi premijer. Vučić, naravno, Vidovdan nije slučajno odabrao kako bi lansirao baš na taj dan gej-aktivistu kao premijera. Time je poslao poruku Zapadu da njega nikakva Srbija i srpski kulturni identitet ne zanima, da je spreman da pogazi sve živo u Srbiji kako bi bio u milosti Zapada i ostao na vlasti. No, ovim aktom je Vučić u identitetskom, kulturnom i verskom smislu ponizio Srbiju mnogo više nego što su to ikada radile dahije, nacisti, bašibozuci ili ustaše – iako su ti neprijatelji našeg naroda vodili žestoko antisrpske politike, makar nas nisu ubeđivali da to rade kao Srbi i za naše dobro, kako to radi Vučić i njegove SNS kohorte. A i u drugom smislu je izdajnik, i to ne samo zato što nije ni vazal pošto je okrenut onima koji ga ne drže ni za vazala, već i zato što su Ana Brnabić i niz drugih članova vlade i ljudi koji rade u državnom aparatu, po svemu sudeći, osobe koje su tesno povezane sa parapolitičkim organizacijama stranih zemalja (Brnabić je radila za račun USAID-a[2]) koje Srbiji misle i čine teško zlo, čega smo svi svedoci.

Da vidimo sad konkretno, na primer, znajući baš koliko Vučić voli da se poredi sa Milošem Obrenovićem, koliko se razlikuju vazalstvo Miloša Obrenovića i izdaja Aleksandra Vučića.

Vazal Miloš Obrenović – dođe neprijateljska vojska u Srbiju. Krene da ubija sve redom. Izbije spontano srpska buna. Vazal se javi i kaže Turcima da će im pomoći u gušenju bune, ali samo pod uslovom da Turci prekinu sa ubistvima Srba, da se povuku iz sela gde žive Srbi, da se Srbima ne dira u veru i svetinje, tj. da Turci pruže više slobode Srbima nego što su je imali Srbi do tog momenta. Turci ga prevare. On digne bunu. Pobedi Turke. I do kraja svoje vladavine gleda samo srpski interes, širi prostor srpske slobode iz dana u dan. Jača Srbiju ekonomski kroz domaćinsku budžetsku i poresku politiku. A pre toga prvi juriša na neprijatelja tokom Prvog ustanka. I to tako da mu je i Karađorđe pred svima rekao da je ludo hrabar.

Izdajnik Aleksandar Vučić – neprijateljska vojska dođe samo u deo Srbije (KiM) da podrži UČK secesioniste/koljače. Srbi u tom delu Srbije bojkotuju UČK koljače i stvaraju solidan otpor. Izdajnik kaže neprijateljskoj vojsci i UČK koljačima da ne moraju da guše otpor Srba. On će to da uradi! I pritom, neće tražiti više slobode za Srbe nego MANjE. Sam će naterati Srbe da se odreknu svih pozicija koje su u tom momentu imali. Ne u zamenu za ništa, već u zamenu za genocidnu politiku UČK koljača i satiranje Srba (UČK koljač srpske manastire na KiM proglašava kosovarsko-šiptarskim, izdajnik klima glavom). Izdajnik čak i ulazi u vladu UČK koljača pod bedastim izgovorima. Izdajnik vodi računa kako da udovolji EU, zastava EU mu draža od srpske. Odriče se vere i prihvata sektaško učenje protestanata. Dozvoljava svojim jagnjećim brigadama da Srbiju ekonomski očerupaju – na čelu sa Dinkićem. Nikada nije ratovao. Nikada u životu nije radio, osim što je bio politički parazit. Neobrazovan – govori samo engleski (osrednje), van fakultetskih udžbenika koje je bubačio (kako sam kaže, svaki ispit je učio dva meseca) slabo šta zna, a imao je mogućnost da se školuje za razliku od vazala. Srbija je danas daleko manje slobodna od uticaja Zapada nego pre njegove vladavine, mnogo više ponižena.

Potrebno je još reći i po čemu Vučić nije neki „novi Nedić pod okupacijom“. Prva razlika između Nedića i Vučića je prisustvo stranih trupa na našem tlu – Nedić je imao Nemce po celoj zemlji koji su mu bajonetima iznosili ultimatume, dok Vučić takvu situaciju uopšte nema (izuzev na okupiranom delu Srbije Kosovu i Metohiji, dole ćemo objasniti i to). Zbog toga ne možemo reći da smo pod okupacijom, već samookupacijom, voljom Vučića, tačnije njegovom izdajom Srbije i srpstva u svakom pogledu. Uostalom, da sve zavisi od okupatora, a ništa od Vučića („nije da on voli to što radi nego mora, jer mu tako kaže Zapad“) – zašto onda Staša Zajović iz „Žena u crnom“ ne bi mogla da dođe na Vučićevo mesto??? Ona se ne bi prenemagala i ne bi se folirala da je Miloš Obrenović ili nekakav mudri vazal patriota. Bilo bi manje licemerja, lakše bismo mogli da gledamo sve to, jer Staša i Vučić imaju istu političku viziju. Ali, sigurno je da bi Staša sporije ili manje mogla da sprovede izdaju od Vučića, baš zato što bi bila iskrena (narod bi je u startu minirao, na ulicama bi imala haos). Zato i Zapad igra i igraće u Srbiji na lažne patriote koje mogu da uspavaju narod svojim maskama i dvosmislenošću, a ne otvorene i iskrene drugosrbijance – ko to ne kapira nije upotrebljiv i ne bi trebalo da se bavi politikom ili razmišlja o njoj.

Dalje, nikada u našoj istoriji Srbi nisu hteli da budu vazali ili pod okupacijom po cenu toga da se makar i na sekund odreknu vere, pisma, jezika i imena svoga. U našoj veri i tradiciji ketmanizam je zabranjen – ne dolazi u obzir ideja da ćemo se odreći privremeno svog identiteta kako bi ga kasnije (navodno) vratili. Srbi koji su se rukovodili ketmanizmom nikada kasnije nisu opet bili Srbi, već srbofobna otpadija. A Vučić je paktirao sa Haradinajem i Šiptarima koji jedino što je radio (i što može da radi u budućnosti) jeste sprovođenje fizičkog i duhovnog genocida nad Srbima, pored toga što Vučić sam i paralelno od svoje UČK agende reklamira antipravoslavni protestantizam. Haradinaj i UČK Šiptari su ubice srpskog identiteta u svakom smislu. Ko paktira sa njima, izdajica je Srbije bez ikakve sumnje i to treba glasno i jasno reći.

Naši vazali (pa čak i saradnici okupatora) u istoriji su sarađivali sa svojim nadređenima ili okupatorima uz jasno načelo – uvek više slobode iz dana u dan, odnosno više slobode u odnosu na stanje koje su zatekli pre svoje vladavine od svojih prethodnika, nikako obratno (to čak i za Nedića važi). Jedini kompas im je bio srpski narodni i verski interes. Svi oni su uvećavali svoju teritoriju, moć ili privilegije svih vrsta za vreme vazalisanja/okupacije. Vučić, sa druge strane, napušta teritorije Srbije zbog straha ili iskompleksiranosti od EU i slabi Srbiju u svim drugim sferama – ekonomskoj, verskoj (kroz podršku ekumenizmu, protestantizmu), kulturnoj (podrška sodomiji i projektima Druge Srbije), itd. Cilj mu je da Srbiju zadrži na globalističkom EU putu. To je jedini razlog zašto paktira sa Haradinajem i UČK Šiptarima. Da Vučić nije EU fanatik – ništa od ovog ponižavajućeg ne bi morao da radi.
Na kraju, strane trupe su na KiM i to je tačno. No, osim činjenice da nema smisla ni po cenu života sarađivati sa genocidlijom koji te ubija u svaki pojam, postoji i mnogo praktičniji argument za nesaradnju sa Haradinajem i Šiptarima – Srbi nakon 1999, tj. do 2010/2012, uopšte nisu sarađivali sa Šiptarima na KiM, već samo sa UNMIK-om i KFOR-om. Slično kao što su u NDH sarađivali sa Italijanima i Nemcima, ali ne i sa Pavelićem. Nije bilo lako, ali izuzev marta 2004. (i leta 1999), većih žrtava i pogroma nije bilo, postizalo se mnogo više, bez ikakvog kompromisa po srpski identitet i kvalitet života. Sever je inače bio zaštićen (dok ga Vučić po želji EU nije predao), a jug je mogao da se brani žestokim oslanjanjem na Rusiju i ostale (Grčka, Španija…) u međunarodnoj zajednici, uz najveće moguće protivmere Srbije prema Šiptarima secesionistima, bez izazivanja sukoba sa NATO sa druge strane, kao što smo to i radili od 2004. do 2010/2012. veoma uspešno. Na kraju krajeva, ni posle pogroma iz 2004, niko od Srba sa Kosova i Metohije nije pomišljao da treba da se sarađuje sa UČK krvolocima kako bi se navodno sprečio u budućnosti neki novi pogrom. Svi Srbi sa Kosova i Metohije su zdušno bili za to da se bojkot terorističkih institucija nastavi. Samo su „Žene u crnom“, Borke, Nataše, Staše i Sonje bile za integraciju sa šiptarskim krvolocima. I nakon 2012. zajedno sa tim ženama i Vučić! Samo što za razliku od njih, on je tu integraciju i uspeo da sprovede, jer je paralelno zombirao veliki deo nekadašnjeg patriotskog biračkog tela u Srbiji svojim trikovima, lažima, smicalicama, izbornim krađama i lažnim paralelama, ne odbacujući nikad do kraja patriotsku masku i bagaž koje je poneo sa sobom iz devedesetih, već koristeći ih po potrebi, kako direktno kao glavni akter sapunice, tako, možda, još više posredno, preko horde lažnih patriotskih organizacija i analitičara koji su nastojali da svaku Vučićevu svinjariju uviju u mudro-patriotsku oblandu.

Srbi pamet u glavu, izađimo na svakodnevni protest, bojkot, akciju preko kojih ćemo poručiti Aleku da ga se ne bojimo i da se nećemo smiriti dok on ne prestane sa izdajom ili ne dođe neko manje loš od njega na vlast!

[1] Prim. MP: Iako je u neku ruku besmisleno olako porediti današnjeg političara sa srednjovekovnim vladarima, neophodno je da demaskiramo svaki pokušaj SNS jurišnika da na bilo koji način pljunu na našu slavnu prošlost dovođenjem u vezu Vučića i slavnih vazala iz srpske istorije. I ne samo zato što dugujemo našim precima odgovarajuće poštovanje, već možda i više zbog toga što smo dužni da sprečimo dalje uspavljivanje i zombiranje naroda usled naprednjačke zamene teza i poistovećivanja Vučića sa slavnim vazalima iz naše istorije. Jer, narod je sklon da kaže: „Ako je Vučić isti kao Miloš Obrenović ili despot Stefan Lazarević, zašto bismo bili protiv njega? On samo maže Zapad i pretvara se da je izdajnik, a u stvari je mudri vazal koji radi u srpskom interesu“. Da narod to više ne bi mislio i govorio, otuda i ovaj tekst.

[2] Prim. SS: Krajem 2001. vraća se u Srbiju, gde je radila za različite američke konsultantske firme na projektima razvoja lokalne samouprave, a koje je finansirao USAID. Od 2002. do 2011. radi u USAID-u, a kao najznačajniju inicijativu u tom periodu, u zvaničnoj biografiji navodi osnivanje Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) 2006. godine. (Iz biografije Ane Brnabić, Istinomer.rs)

Marko Pejković

stanjestvari.com