Od godišnjice do godišnjice „kosovske nezavisnosti“: Srbima je sve gore, da li je Albancima bolje

Kosovo je tanka ljuštura bez sadržaja čiji se život održava na infuzijama, pomoći zapadnih zemalja i novcu koji šalju Albanci koji su otišli, kaže Živojin Rakočević

Iz godine u godinu, kako koja godišnjica tzv. kosovske samoproglašene nezavisnosti dođe i prođe jedno je sigurno – Srbima je sve gore i gore!

Posebno je pitanje da li je, ako je Srbima gore – Albancima bolje? Da li je samoproglašena nezavisnost ispunila baš sve njihove snove i donela im raj na zemlji?

„U osnovi Kosovo nema nezavisnost niti može biti nezavisno. Reč je o projektu međunarodne zajednice i konstrukciji koja je poslužila da se formalno uruši međunarodni poredak i međunarodno pravo. Rekli su da je Kosovo jedinstven slučaj i da se neće ponavljati, a dobili smo sve suprotno od toga“, kaže za RT Balkan na 16-u godišnjicu tzv. nezavisnosti tzv. Kosova novinar i književnik Živojin Rakočević, koji živi u srpskoj enklavi Gračanica na Kosovu i Metohiji.

Po rečima Rakočevića, „administrativni entitet koji je konstituisan nikome nije dobra doneo“.

„U njemu je jedino zadovoljna ekstremna manjina koja drži moć i novac. Većina Albanaca ne vide Kosovo kao izvor sigurnosti i perspektive. Što se Srba tiče ne može se govoriti o tome šta su dobili jer im se 25 godina uzimaju prava, ali je psihologija njihovog opstanka zasnovana na sasvim drugim principima i čvrstoj veri da je Kosovo sveta zemlja i da se sa svete zemlje ne može nestati“, kaže Rakočević.

Naš sagovornik nema dileme – „Srbi na Kosovu će preživeti“ uprkos svemu, uprkos teškim vremenima.

Ovu, 16-tu godišnjicu, dok u Prištini slave i likuju, kače zastave Albanije po kućama, ogradama, ulicama i sokacime, soliterima i banderama, Srbi provode u svojim getima, sa svojim mukama i jadima, u mukloj tišini, zabrinuti šta će biti sutra, kako će i gde dočekati sledeću 17-tu godišnjicu albanske nezavisnosti na Kosovu.

Trenutno, ali samo trenutno, jer, ko zna šta će biti već sutra, šta će Kurtijeva vlada smisliti, glavna briga jeste zabrana dinara.

Prvi, od tri meseca koliko su Srbi na Kosovu dobili za „prilagođavanje“ novoj stvarnosti i činjenici da je u pokrajini, odlukom Kurtijevih vlasti dinar zabranjen, već curi, šta će biti 1. maja kada i poslednji dan tromesečnog roka istekne?

Hoće li posle 1. maja ostati bez plata, penzija, od čega će živeti, čime hleb i lekove kupovati, čime decu hraniti?

Hoće li, ako je Srbima gore, Albancima biti bolje, hoće li bolje živeti, imati punije novčanike? Ili je kvaka u nečemu drugom?

Na Kurtijeve adrese poslednjih dana stigle su brojne čestitke, iz Amerike, Nemačke, Engleske, Francuske, Albanije. Srbi u getima, u prošli četvrtak, na dan svoje državnosti, sa pomenutih adresa nisu dobili ni jednu čestitku. A i da su dobili – šta će im? Šta znači čestitka kad živiš u getu? Kad decu ne mogu slobodno na ulicu, na igralište? Kad pucaju na decu dok nose badnjake?

Novu, 16-tu godišnjicu albanske nezavisnosti na „Kosovu“ Srbi dočekuju sa RKS tablicama na svojim automobilima. KM tablice otišle su u prošlost još početkom novembra prošle godine i skoro da su u međuvremenu zaboravljene. Stigli su novi problemi koji brzo zatrpaju stare.

Hoće li i ove godine, godišnjica nezavisnosti biti obeležena rafalnom pucnjavom iz južnog dela Kosovske Mitrovice, kako bi je Srbi preko Ibra čuli?

Hoće nema dileme.

Posle svake te pucnjave, neko od Srba sa Severa napusti Kosovo. Spakuje stvari, uzme decu, i tokom noći ode. Ujutru osvane prazan stan. Odavde se, što se Srba tiče, odlazi tiho.

Novu godišnjicu tzv. nezavisnosti tzv. Kosova, Srbi sa severa dočekuju u novim okolnostima. Sasvim izmenjenim. Mic po mic, korak po korak, taktikom „kuvane žabe“.

Prošle godine, 17. februara, bilo je nezamislivo da kosovski specijalci patroliraju kružnim tokom oko spomenika Knezu Lazaru u sred Severne Mitrovice. Ove godine to je – stvarnost. I to, i da je grad u čeličnom prstenu specijalaca koji drže sve tačke okolo, od Malog Zvečana, preko naselja Tri solitera, do Bošnjačke mahale, NIS-ove pumpe.

Srbi iz Mitrovice više ni na kafu kod komšije ne mogu a da ne nalete na patrolu KPS-a sa dugim cevima. U četiri opštine severa trenutno je i sedam policijslih baza, skoro dve na jednu opštinu, jedna na desetak ili 15.000 Srba.

Hoće li ove činjenice biti glavni Kurtijevi argumenti na izborima koji će biti možda i ove godine? Kad već drugih rezultata nema!

Od prošle do ove godine, „pod zaštitu je stavljeno, odnosno oteto još nekoliko crkava i manastira SPC, jedan iguman je proteran, jedno manastirište ograđeno i uzurpirano… Tri Srbina su ubijena na severu, doneta je odluka da se glavni most na Ibru otvori, to što nije otvoren na znači i da to neće biti pokušano. Nema odluke da se tzv. kosovske bezbednosne snage stacioniraju na severu, mada, to ne znači i da neće pokušati, možda već do iduće godišnjice.

Od prošle do ove godišnjice novo je i to da u opštinama severa, što u opštinskim zgradama, što na izdvojenim mestima, u Zvečanu, Zubinom Potoku, Leposaviću, Severnoj Mitrovici, u foteljama gradonačelnika sede gradonačelnici Albanci. I, ne misle skoro da odu. Peticije, referendumi u najavi, mogući izbori, za gradonačelnike sve su to samo – trice i kučine. Oni vladaju, oni drže opštinske budžete, oni određuju kome će pare. U međuvremenu, na severu se gradi i kuće za pripadnike nevećinskih zajednica. Što će reći za – Albanace.

Od godišnjice do godišnjice stigne i po koja vest o još nekom preoranom i prekopanom groblju, o porušenim srpskim spomenicima, otvorenim grobovima iz kojih psi razvlače kosti.

Malo koja nedelja, od godišnjice do godišnjice prođe a da koji Srbin ne bude uhapšen i optužen za ratne zločine, da koji Srbin ne dobije 10, 12, ili 20 godina robije za takođe navodne ratne zločine. Od prošle do ove godišnjice, da budemo pošteni, jedan Srbin je i oslobođen. Mnogo je više, međutim, onih koji čame po zatvorima.

I ove godine, šetališe od glavnog mosta na Ibru do spomenika Knezu Lazaru iskićeno je srpskim zastavama, na drugoj strani, trg je iskićen albanskim i američkim. Promena jeste što je ove godine na onoj strani mnogo manje mladih Albanaca, mnogo ih je za ovih 48 dana, od početka godine, otišlo put Zapada, Nemačke, Švajcarske, Švedske i Norveške, pošto je 1. januara 2024. godine uvedena vizna liberalizacija. Koliko, to niko živ ne zna. A ko zna ni da li će to biti utvrđeno popisom pošto on, nikako da se održi, a i ovaj zakazan za proleće još je neizvestan.

U periodu od 1. do 15. januara ove godine, sa aerodroma u Prištini registrovano je 103.248 odlazaka, odnosno, sa „Kosova“ je put Zapada otišlo 20.530 putnika više nego u istom periodu prošle godine. Podaci govore da je samo 2022. godine sa Kosova otišlo 41.533 građana, od 2012. do 2022. skoro 340.000, a da je 2022. godine u inostranstvu živelo 950.000 Albanaca sa KiM a da je na Kosovu nezaposlenost trenutno 35 posto.

Verovatno su zato ovih dana na „Kosovu“ najtraženije „turističke destinacije“ u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji… Od čestitki za godišnjicu nezavisnosti iz Amerike, Nemačke, sve se teže živi. U pekari čak i dok traju proslave, ne dele džabe hleb.

„Kosovo je tanka ljuštura bez sadržaja čiji se život održava na infuzijama, pomoći zapadnih zemalja i novcu koji šalju Albanci koji su otišli sa Kosova“, kaže sagovornik RT Balkan Živojin Rakočević.

„Te njihove godišnjice nas se ne tiču. Naša država je Srbija, a ovo ovde za mene je Srbija. Tako sam naučen, tako učim moju decu. Niko meni, ni moj otac ni đed, nisu dali pravo da se odreknem ove zemlje“, ponavljaju ovih dana Srbi iz Severne Mitrovice.

Onako, iz inata.

Sa druge strane, stvarnost boli Srbe kao vatra.

U Prištini je, na 16-u godišnjicu nezavisnosti, ostalo osmoro Srba, od 40.000 koliko ih je bilo pre rata. Da, samo osmoro. U Đakovici jedna Srpkinja, u Peći od 15.000 Srba do skora je bila jedna starica…

Do iduće godišnjice ove cifre svakako će se izmeniti.