Od TV priloga ni za pljeskavicu – novinari i profesor radnog prava za UNS o niskim naknadama za medijski sadržaj

Za televizijski prilog u nekim medijima novinar dobije oko 200 dinara, od kojih ne može da kupi ni pljeskavicu bez priloga, pokazuje istraživanje UNS-a. Mnogi medijski radnici godinama rade bez ili sa „labavim ugovorima“, za minimalac, koji često čekaju više meseci. Da bi se situacija promenila, potrebne su, kažu sagovornici UNS-a, politička volja i izmene zakonodavstva.

Novinarka Silvija Stojić trenutno radi honorarno, a do sada se susretala uglavnom sa niskim platama i poslovima bez ugovora.

„Na jednoj novosadskoj televiziji dobila sam ponudu da radim kao reporter na terenu za 40 hiljada dinara, bez ugovora. To sam odbila. U razgovoru na drugoj televiziji je, posle pola sata, kada sam napokon pitala za platu, vlasnica počela da viče na mene i rekla da ne može da mi kaže iznos. Plata je, navela je, individualna za svakoga. Takođe mi je ponudila da tri meseca radim probno, punu smenu, neplaćeno. Tek nakon toga, odlučili bi da li dobijam posao“, priča ona za UNS.

Stojić kaže da je uglavnom dobijala ponude da volontira, što je, kako dodaje, u redu ako si student, ali ne posle 15 godina iskustva.

Navodi da je većina portala pri NVO ili udruženjima i da rade preko projekta, pa i honorari zavise od projekta. Takođe, da bi „upao na projekat“ novinar kako ističe, mora da poznaje nekoga i da se njegove ideje dopadnu uredniku.

„Ako dođeš sam i da nudiš svoje ideje, što se meni dešavalo, niko to neće da plati. Dok jedni kao razlog navode da uopšte nemaju finansijskih sredstava za honorar, drugi ne mogu da plate, jer im to ne spada u projekat. To je baš problem kada imaš neke dobre ideje za tekstove, a nemaš gde da ih objaviš“, kaže ona.

Imala je, kako dodaje, ponude da piše za neke muzičke portale, koji su umesto novčanih naknada za tekstove nudili akreditacije za događaje. Kaže i da joj je pre nekoliko godina sarađivala sa portalom iz istočne Srbije, gde je volontirala. Prestala je sa radom jer su tražili da svakodnevno izveštava bez novčane nadoknade.

Novinar i suvlasnik „Za medije“ iz Zaječara Dušan Vojvodić kaže za UNS da su od 2006. godine počeli da rade priloge za televizije koje imaju nacionalnu pokrivenost. Tržište, dodaje, diktira cene, a srednja cena priloga je oko 50 evra.

„Ako se uzme da je troje ljudi uključeno u proizvodnju priloga, ispada da je dnevnica medijskog radnika za celodnevno angažovanje 2000 dinara, što je ispod cene angažovanja fizičkog radnika“, rekao je Vojvodić.

Paradoks je da postoje medijske kuće u kojima novinari rade i za deset puta manji iznos po prilogu.

Kako UNS saznaje, na televiziji „Belami“, novinari po prilogu dobijaju oko 200 dinara.

Vlasnik i glavni i glavni i odgovorni urednik televizije Belami Vidosav Radomirović negirao je ovu informaciju.

„Ne želim da komentarišem gluposti. Loše su vam informacije“, rekao je Radomirović na pitanje UNS-a planira li da poveća nadoknade novinarima i koliko novinara u Belamiju radi za nadoknadu od 200 dinara po prilogu, a koliko je stalno zaposlenih.

Marković: Novinari na lokalu demotivisani jer se, ma kakav kvalitet bio, svaki prilog jednako vrednuje

Dopisnica televizije „Nova S“ Ivana Marković, koja je na početku karijere mesec dana sarađivala sa televizijom „Belami“, potvrdila je za UNS da su 2006. godine, kada je počela da radi, naknade po prilogu na ovoj televiziji iznosile 150 dinara. Ona je iz „Belamija“ otišla bez honorara.

Njen suprug je, kako kaže, takođe radio na ovoj televiziji u režiji neprijavljen i mesečno je zarađivao 15 hiljada dinara. Dodaje da su mnoge kolege sa kojima je u kontaktu potvrdile da su plate, honorari i nadoknade za priloge danas slični.

Novinari u lokalnim medijima su, kako kaže, niskim nadoknadama demotivisani da ulože trud u televizijske priloge, jer se, ma kakav kvalitet bio, svi sadržaji isto vreduju.

„Imamo na lokalu mnogo kvalitetnih novinara, snimatelja i urednika, ali ti ljudi su uglavnom odlazili iz novinarstva. I to ne samo u PR i politiku, već i u dragstore. Moja koleginica koja je radila jako dobru emisiju za 800 dinara otišla je da radi za kasom. Uvek se setim i starijeg kolege za kojeg mi je urednik pričao da nema šta da jede i da ponekad kupi samo pola hleba. U pitanju je poznati niški novinar“, dodala je Marović.

Iako su na „Belamiju“ plate bile minimalne, Marković ističe da nikad nisu kasnile, kao što je bio slučaj u drugim medijskim kućama u kojima je radila. U „Kopernikusu“ je primala nekoliko hiljada dinara iznad minimalca, a otišla je kada je saznala da od nje očekuju da nastavi rad bez ugovora.

„To sam saznala kada mi nisu legle pare na račun“, dodaje.

Marković je potom, „okušala sreću“ na televiziji „Zona“ u kojoj je radila za platu od oko 20 hiljada dinara.

„U ‘Zoni’ sam ostala bez posla u osmom mesecu trudnoće zato što se televizija zatvorila. Odustala sam na kratko od novinarskog posla, jer sam smatrala da mi ne donosi sigurnost. U trenutku kada dovodite u pitanje svoj obraz, ugled i sigurnost, treba vam podrška urednika, ali i finansijska potpora menadžmenta“, rekla je Marković za UNS.

Osim toga, kada ostale kolege žele da za malu cifru rade novinarski posao, nemoguće je, kako ističe, svoju cenu rada povećati ni na koji način.

Novinarstvu se vratila 2017. godine, kada je postala postala dopisnik televizije „Prva“.

„Tada sam primila prvu normalnu platu. Nisam bila, doduše, zaposlena kod njih nego sam bila dopisnik preko agencije za zapošljavanje u Nišu. Vlasnik Prve je tada bila ‘Antena medija grupa’ iz Grčke. Kasnije su preuzeli drugi vlasnici koji su novinare Kopernikusa uključili u dopisničku mrežu. Kada je ‘Prva’ prodata, gašena su dopisništva. Mnogi od nas su ostali bez posla i svako se snalazio kako je znao“, kaže Marković.

Nekoliko meseci kasnije zaposlila se kao dopisnik na televiziji „Nova S“, na kojoj i danas radi. U dopisničkom poslu se, kako kaže, više pronalazi jer ima utisak da se u većoj meri ceni inovativnost.

Urdarević: Granski kolektivni ugovor – rešenje za ostvarivanje radnih prava stalno zaposlenih i „slobodnih novinara“

Problematična je, kaže profesor radnog prava dr Bojan Urdarević, činjenica da nema mogućnosti za određivanje minimalne naknade za novinare, jer nema granskog kolektivnog ugovoara koji bi se primenjivao na celu profesiju.

„Za novinare izlaz je u kolektivnom ugovoru, za koji nema kapaciteta. Nema onog ko bi potpisao takav ugovor u ime poslodavca, a nema ni dovoljno članstva u sindikatima. Po nekim istraživanjima novinari više veruju udruženjima i više su koncentrisani oko udruženja nego oko sindikata. Udruženja po našem zakonu nemaju prava da zaključuju kolektivni ugovor. U našem zakonodavstvu su sindikat i poslodavci, to su dve strane“, dodaje Urdarević.

Profesor Urdarević kao drugi problem navodi da granski kolektivni ugovor ne bi važio za novinare van radnog odnosa, jer oni nisu prepoznati ni u jednom zakonu. Dodaje da novinarska profesija nije definisana nijednim zakonom, za razliku od slobodnih umetnika koji su prepoznati Zakonom o kulturi, pa se tačno zna ko se može smatrati slobodnim umetnikom.

„Rešenje bi bilo da se položaj novinara, radno-pravno reguliše posebnim zakonom, a ne Zakonom o radu. Vi imate pravo da u Zakonu o informisanju rešite pitanje radno-pravnog statusa novinara, pa čak i uredite pitanje reprezentativnosti sindikata – da nije potrebno 15 odsto nego 10, da probamo da smanjimo taj cenzus“, dodao je.

Država, po njegovom mišljenju nije previše zainteresovana da rešava ovaj problem, jer se ne radi o velikom broju ljudi. Takođe, razlika u doprinosima za novinare koji rade po privremenim ugovorima i stalno zaposlene je vrlo mala.

„Država nije na gubitku, već čovek i radnik. On plaća manje-više slične doprinose kada radi po ugovorima van radnog odnosa, a nema ništa. Kada radi po ugovoru o radu ima sva prava. Državi ne smeta da radite u ovakvim oblicima rada jer svakako plaćate doprinose. To što prava nisu ostvarena nije bitno“, dodaje on.

Prof. dr Urdarević smatra da bi sindikati u javnim medijskom servisima mogli biti nosioci granskog kolektivnog pregovaranja. Međutim, oni su se izborili za svoja prava, koja su ostalima nedostižna i ne žele da se bave granskom kolektivnim ugovorom.

Rešavanje radnog statusa medijskih radnika koji su u prikrivenom radnom odnosu, po Urdarević je posao za inspekciju rada koja bi trebala da utvrdi da ugovori nisu adekvatni za obavljanje posla i da natera poslodavca da zaključi ugovor o radu.

„Novinari rade u prikrivenom radnom odnosu, rade u sivoj zoni, jer nema kontrole, nema nadzora, ljudi su zatečeni odnosom uzmi ili ostavi. Mogu samo da se žale inspektoratu, da tuže… Ako nećete da tužite ili podnesete prijavu inspekciji, niko neće da dođe da vas brani“, zaključuje Urdarević.

Tek svaki peti novinar ima platu višu od 45 hiljada dinara

Rezultati istraživanja UNS-a iz 2013. godine pokazali su da tek svaki peti novinar ima platu višu od 45 hiljada dinara. Nešto manje od četrdeset odsto novinara primalo je platu koja je iznosila između 130 i 240 evra. Do sličnih rezultata došao je i Centar za razvoj sindikalizma dve godine kasnije.

Takođe, istraživanje UNS-a iz 2019. godine pokazalo je da 60 odsto novinara radi po „labavim ugovorima“.