Odvojite par minuta i pogledajte ovaj snimak. Pavlina ima 12 godina, samo kada progovori čovek stekne utisak da ima 22 budući da je toliko godina ispred svoje generacije. A kako i ne bi bila kada odrasta u savremenom getu koje nazivamo enklava. Kada odrasta u „Orahovcu bašti rajskoj“ kako kaže pesma. Svako ko je bar i jednom bio na tom svetom mestu tu pesmu je proživeo i osetio u svojoj duši i svom srcu na najlepši mogući način.
Kada čovek pogleda ovaj snimak teško je da bude ravnodušan videći koliko je snage i ljubavi u jednom tako malom i čistom biću. Kada vidi kako je to malo biće orkanski razgorelo ljubav i veru kod prisutnih ljudi. Dok sam gledao snimak jedina misao koja mi je bila u glavi šta sam ja uradio za nju i ove mališane iz Orahovca koji u 21. veku žive u getu, u jednoj maloj uličici okruženi Šiptarima.
I sam sam imao vesela iskustva sa Šiptarima u toj uličici. Kada smo kao studenti organizovano stigli u Orahovac Šiptari su se oko nas okupili kao da igra mečka Božana, da bi se na kraju šestorica iz gomile strpala u neka mala kola i počeli da se voze tom jedinom srpskom ulicom i da nam prete kako će nam seći glave. Ta scena mi je na trenutak je bila smešna sve dok me nije trgla misao da naš narod živi u takvom okruženju pred našim očima i naočigled celog sveta.
Zaista ako bi smo bili realni ne bi smo imali vremena da krivimo ni NATO okupatore, ni divlje Šiptare. Krivci smo mi koji spadamo u civilizovan narod, svako od nas. Po onoj sjajnoj misli Dostojevskog: „svi smo krivi za sve!“ Možda u ovom momentu ne možemo da oslobodimo Kosmet, ali možemo da uradimo sve što je do nas da pomognemo ovoj deci. Kada bi svako od nas uradio ono što je do njega, ono što je u njegovoj moći drastično bi pomogli našem narodu i ulepšali detinjstvo ovim mališanima.
A što se tiče oslobađanje Kosova i Metohije to je istorijska neminovnost, čim se geopolitičke kockice poklope. Jevreji su preko 2000 godina nosili Jerusalim u srcu i svaki svoj skup završavali rečima: „Dogodine u Jerusalimu.“ Na kraju to im se i desilo. Ovaj koncert u Ruskom domu i slični skupovi su dokaz da sve više Srba nosi Kosmet u svom srcu, da će se u jednom momentu obistiniti naš pozdrav „Dogodine u Prizrenu.“ A do tada neka svako od nas učini bar i malu žrtvu da ulepšamo detinjstvo našoj dečici sa Kosmeta bićemo na korak bliži oslobođenju.
Autor: Milan Bojić, istoričar
