Radnici će i dalje ginuti na gradilištima, nesreće će odnositi živote u javnim preduzećima, batinaši će uterivati srpstvo, a klika na vlasti će živeti svoje zlatno doba. Tako je Srbija, glasala.
Zatucani narod i raskomadana opozicija poklekli su pod udbaškim projektima, pinkovskim obmanama i mafijaškim parama. Sveže ofarbani Dačić i namazani Vučić vodiće nas dalje do sledećeg Aleksinca, EPS-a, Telekoma, Krušika…
Prodavaće nam njihovu ljubav prema Srbiji za velike pare. Nema veze što će radnici nositi pelene, a mladi bežati glavom bez obzira. Važno je da imamo dovoljno pirinča.
Srbi su valjda jedini narod koji ima više mleka u prahu nego pameti, više straha nego budućnosti, koji više ceni lopove i lažove, svađalice i siledžije nego pismen i čestit svet. Koji ne oseća tuđu muku i nesreću dok i njega ista ne snađe.
Samo je valjda u Srbiji moguće da parole Miše Vacića, gospođe zavetnice i ostalih „patrijota“ dobiju više glasova od životne priče Ane Pejić koja je predvodila listu „Otete bebe“. Koga je briga što je to bio organizovani kriminal, što su državne strukture trgovale tuđom decom, što su uništene sudbine na stotine porodica. I što nema kazni za to.
Otupeli smo, to nas ubija i to će nas odvesti u istrebljenje. Da je juče samo jedan glasač povraćao na izbornom mestu sve bi se promenilo. Da je jednom nesrećniku pozlilo zato što je prisiljen da glasa za mafijaški gang to bi indukovalo na hiljade istih reakcija – onih koji su ucenjeni sa 20 glasova. Povraćanje bi spasilo Srbiju. Birališta bi bila umazana, narod bi prošao kroz pročišćenje, sistem bi pao, ali ništa od toga. Svako je svoju bruku skrivao u sebi, pa mučninu i sramotu odneo kući.
Nijedan „junak“ od onih koji su šaptali da su ucenjeni otkazom nije se odvažio da pocepa listić, da precrta udbaškog manekena. „Skrušeni „mučenici“ su glasali za svojih 28, 35, 40 hiljada od kojih mogu da prežive devet, deset, dvadeset dana. A ostatak meseca da žive na recku.
Sutra će ti isti da protestuju kad poskupi struja, kad povećaju poreze, kad im zaplene imovinu. Neću ih podržati, nije mi ih žao, neka im bude tako i još gore. Kad su kao somovi gutali mamce o „velikim uspesima“, o miru i stabilnosti koje im serviraju najveće kavgadžije na planeti.
Nije za sve kriv medijski mrak. Nema tih novina i te televizije koja je potrebna da vidiš prazan novčanik. Ne treba neko sa ekrana da ti objašnjava da si pokraden. Ne teraju te novinari u privatne laoboratorije i privatne ordinacije na lečenje. Režim te tera, a ti si ga, obespravljeni i ucenjeni čoveče, juče podržao.
Novi Nikola Pašić (čije je sin Rade bio poznat po bahatosti i korupcionaškim aferama) ni jednom rečju u kampanji nije pomenuo korupciju, niti najavio borbu protiv iste.
Srbija je postala simbol pokradene države, njegovi partijski drugovi otimaju milijarde od osiromašenog naroda i svi se prave Toše.
Drugim rečima tako treba i oni će nastaviti tamo gde su zastali dva, tri meseca pred izbore. Morali su da se primire i sada će nadoknaditi izgubljeno. Ima da nas deru na živo, ko se bude bunio, dobiće batine, završiti u jarku, izgoreće mu imovina. To je sirotinja raja izabrala u nedelju. Pokrali su – jesu, ali da smo mi drugačiji, da nismo kukavice, budale, uvlakači, ćutolozi, šićardžije i prodane duše niko nas ne bi mogao pokrasti. Pa ni ofarbani Dačić i namazani Vučić. Zaslužili smo.
Piše: Milenko Vasović
