Oni su umrli, da bismo mi danas živeli. Časno i pošteno branili su svoje, u svojoj zemlji, pod svojom zastavom, ispod svog parčeta neba. A šta mi danas radimo? Dopustismo da nam dedovinom gazduju naši vekovni dušmani, da nam saveznici postaju zakleti neprijatelji, da nam menjaju istoriju i istinu o časnim precima, prodajemo veru i Srbstvo i odričemo se Rusije. Smemo li pomenuti Lazara, Miloša, Stepu, Živojina, Dražu i ostale Srbe koji, njegoševski rečeno, „žive dokle Sunce grije“, a da ne osetimo stid? Mnogi današnji Srbi, sledeći kolonijalnu psihologiju svojih zapadih mentora i poslodavaca, ne razumeju i ne osećaju slobodarski duh Srbskog naroda, koji je i pored svih podmuklih i neprestanih nastojanja sa Zapada ostao nesalomiv! Ako Bog da, takav će i ostati i opstati. To nam potvrđuju stihovi Marka S. Markovića posvećeni junacima velike bitke na Košarama.
@Svedok
Није их Слободан Милошевић послао у смрт, већ НАТО ПАКТ!
Vecna slava ovim mladicima koji su poginuli za otadzbinu !
Vecna sramota Slobodanu Milosevicu koji ih je poslao u smrt !
Po tebi, trebalo je potpisati sporazum koji je nametan od strane USA i zlocinacke koalicije u Rambujeu? A sta je sa otetim Srbima koje su siptari zarobili i odvodili u „zutu kucu“ gde su im uzimali vadili organe i zajedno sa NVO „lekari bez granica“ koje je predvodio francuski lekar Bernar Kusner, a sta sa Srbima pobijenim u muslimanskom Sarajevu, Sloveniji, Hrvatskoj? Je li i tamo bio kriv Slobodan Milosevic? Procitaj tekst o siptarskim zlodelima na KiM nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma:
http://www.arhiva.srbija.gov.rs/vesti/2002-05/25/326656.html
Žrtve albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji (Ubijena, oteta i nestala lica, januar 1998 – novembar 2001)
(Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava-priredio sudija Ilija Simić sa saradnicima Komiteta)
Spisak žrtava albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji predstavlja izbor iz dokumentacije Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava koji su se desili na Kosovu i Metohiji u periodu od januara 1998.godine do novembra 2001.godine. Obimna dokumentacija je prikupljena od strane Komiteta, a nju čine izjave svedoka i bližnjih ubijenih i nestalih osoba, sudska, sudsko-medicinska, foto i video-dokumentacija , kao i podaci prikupljeni od strane drugih organa i organizacija: MUP-a Republike Srbije, Vojske Jugoslavije, Udruženje porodica nestalih i kidnapovanih Srba sa Kosova i Metohije, Crvenog krsta Jugoslavije i Srpske pravoslavne crkve.
Podaci koji su ovde izneti, ne mogu se smatrati ni potpunim ni konačnim jer je poseban problem Komitetu u radu na prikupljanju dokumentacije predstavljala okolnost otežanog uspostavljanja kontakta sa mnogim stanovnicima nealbanske nacionalnosti koji su ostali na teritoriji Kosova i Metohije posle dolaska međunarodnih snaga 10.juna 1999.godine, kao i činjenica da je deo dokumentacije MUP-a i pravosudnih organa nestao u toku NATO bombardovanja SRJ. Postoji i jedan broj građana Kosova i Metohije koji su u očaju usled teških tragedija koje su doživeli, izgubili svaku nadu da ima smisla očekivati pomoć od strane državnih organa i odlučili da ne prijave nestanak svojih bližnjih.
Žrtve albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji
(Ubijena, oteta i nestala lica, januar 1998 – novembar 2001)
БОЖУРИ НИЧУ СА НЕБЕСА
Крај Кошара процвали божури,
Проклетије тамјаном миришу,
низ храстове свето миро цури
бесно звери залудо кидишу.
Устави их вечна стража
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ то ничу из небеса…
Стојте звери, уставте се
сва је гора од распећа,
божурови ко олтари
а храст сваки као свећа.
Сваки дани- молебани,
свака ноћ је од опела,
свуд никоше манастири
где падоше света тела…
Где падоше- васкрсоше
праведничка војска Христа,
Кошаре су задужбина
на небу се већма блиста.
Не видите мржњом слепи
иконостас и звоника,
не видите над Кошаре
обрис Сина Божијег- лика!
Уставте се, станте звери,
Кошаре су рајске двери
довек су Проклетије
света причест, литургије…
Довека је Србиново
Метохија и Косово,
довека је Божјег лика
врх Кошара и Паштрика!
Анђеоска света стража,
самоникли манастири,
мироточне горе свете,
тамјаништа и псалтири.
Док је века божур цваће,
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ су никли из небеса…
Михаило Меденица
09.04.2018.
Slava braniocima srpstva i otadzbine koji zivotima platise svoju ljubav do svog naroda i svoje zemlje!
Vecno ce ziveti duse njih, jer pravedni postradase a dusmanima pakao ognjeni bice sud i vecnost.
“Mртва стража са Kошара
(Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)
Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.
Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.
Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.
Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.
Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“
Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“
„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“
„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“
Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.
„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“
,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“
„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“
„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“
„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“
„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“
Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.“
Слава палим херојима Кошара!!!
https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32