Opančar agencija* javlja – Biće jezivo ako nije tako, a deset puta jezivije ako je tako

0
206

Ovo je parafraza već čuvene Vučićeve izjave – Biće jezivo ako je tako, a deset puta jezivije ako nije tako, date povodom otvaranja afere Palminih bunga-bunga žurki u Jagodini i čini de da su pratioci dobro shvatili tu poruku, pa se sad utrkuju u stvaranju uslova za nastupanje onog drugog dela poruke – … a deset puta jezivije ako nije tako. Počev od Palme koji svakog dana gostuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i širi svoju istinu o tom slučaju, preti potencijalnim svedocima koji su pristali da svedoče pod uslovom da im država (tužilaštvo kao nadležna institucija) obezbedi zaštititu, a tužilaštvo ćuti – odlučiće o tome kad prikupi dovoljno dokaza, čitaj kad za takvu eventualnu odluku bude kasno, jer će nezaštićeni svedoci, suočeni sa pretnjama o kojima svakodnevno slušaju – a to isto tužilaštvo ne čini ništa da se spreči evidentan uticaj na svedoke,  verovatno i odustati od svedočenja, a onda – slučaja nema!, nastupa onaj pomenuti drugi deo pretnje.

Tom sledu događaaja juče su pun doprinos dali i poslanici skupštine Srbije – naši narodni zastupnici, bog te …., koji su veči deo dnevnog zasedanja posvetili odbrani, kolege im po poslaničkom statusu Draganu Markoviću Pami i ostalim nepočinstvima omražene opozicije, koju predvodi, ko će drugi nego Dragan Đilas.

Ne pada mi na pamet – iz hihijenskih razloga, da ovde citiram šta juče u Skupštini reče Nebojša Bakarec, narodni poslanik sa liste “Aleksandar Vučić – za našu decu”, ali pitam, koju decu – onu koja su se našla u katalogu bunga-bunga žurki ili i svu ostalu decu koja su se eto, zaslugom i svojih roditelja koji gromoglasno ćute, našla sa njima u istom košu. Ili da pominjem Hepi televiziju koja je nacionalnu frekvenciju dobila kao dečija televizija, a sad umesto dece dovodi u studuo Palmu, kao njihovog zastupnika. Neću više da pominjem ni tužilaštvo, jer ja – posle pedset godina bavljenja pravom, ne razumem šta oni to rade, pa da se vratim na ono iz naslova – biće jezivo ako nije tako, a deset puta jezivije ako je tako.

Da Vas podsetimo:  U ratu protiv Đilasa, SNS upravo prešao sve granice

Reč je o novoj potencijalnoj aferi pod nazivom “Brzi prsti” po kojoj se stanovi izgrađeni za vojsku, policiju i bezbednjake, po beneficiranioj ceni od 500 eura po kvadratu – parama svih građana Srbije, prodaju pomenutim kategorijama građana, po sistemu – ko brži devojci njegova devojka.

A u toj trci, kako novosadski portal 021 prenosi navode policijskog sindikata “Sloga”, prilikom raspodele prvoizgrađenih 548 stanova dešavalo se svašta. Konkurisali su ravnopravno i oni koji su se u “bezbednjake” učlanili (baš tako) mesec dana pre raspodele, tako i oni pripadnici vojske, policije i bezbednosnih službi koji godinama služe narodu. Sva je prilika da su oni “članovi biblioteke” što bi rekao pokojni Zoran Radmilović, bili i dodatno beneficirani – najpre, realna je pretpostavka da ne može baš svako da postane član “bezbednjaka” mesec dana pre raspodele stanova, a zatim trebalo je znati i kad će da opali startni pištolj za početak trke. Pomenuti sindikalci Sloge navode i to da su neki od konkurenata o tome bili obavešteni 10 – 15 minuta pre početka trke. Još realnija je pretpostavka da su među njima bili i pomenuti “članovi biblioteke”.

Drugi apsurd su bili konkursni uslovi – mogu, opet ravnopravno, konkurisati oni koji nemaju stan i oni koji imaju neodgovarajući stan, koji je prema tim istim uslovima definisan kao stan od 92m2 – mašala! Ima se može se. To je kvadratura većih četvorosobnih ili petosobnih stanova, koji se ovim uslovima kategorizuju kao neodgovarajući. A građeni su stanovi veličine od 40 – 50 m2. Znači li to da će onaj ko ima neodgovarajući stan od 92m2 da zameni taj stan za odgovarajući od 80m2! Jedina logika je da će on da zadrži i onaj prethodni stan – o toj pojavi konkursni uslovi ne govore ništa, znači dozvoljeno je. A ako je tako, ne čudi pojava – o kojoj takođe piše portal 021, da se mnogi od tih stanova već nalaze na oglasima agencija za nekretnine u rubrici izdavanje stanova. Navodi se i primer – stan od 55m2 nudi se za cenu od 350 eura mesečno.

Da Vas podsetimo:  Broj umrlih u decembru 2020. najveći u poslednjih 11 godina

I što je najvažnije, ništa od toga što čine sadašnji vlasnici tih stanova – izdavanje ili prodaja svejedno, nije protivzakonito. To je sada moj stan i ja mogu i da ga zapalim ako hoću, rekao je reporteru jedan od vlasnika, pa se vraćamo na aplikaciju “Brzi prsti”, koja se očigledno u praksi pretvorila u aplikaciju “Dugi prsti”. A premijerka Ana Brnabić, multi obrazovana osoba za digitalizacije svih vrsta je, kako se navodi u tekstu, tu aplikaciju pohvalila “kao najbolji i najtransparentniji način da se odredi ko će dobiti stan”. Doduše – naravno nakon toga, i predsednik Vučić i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević su primetili da taj sistem ima nekih nedostataka koji bi se trebali preispitati. Rečeno, ali ništa po tome nije urađeno. Kako piše pomenuti portal, na ovoj lokaciji će do kraja sledeće godine biti useljeno 1.972 stanova u 12 stambenih zgrada sa parkinzima, dečijim igalištima i drugim sadržajima. Premijerka Ana Brnabić je najavila da će se na leto nastaviti gradnja novih stanova.

Šta reći na kraju – prema Krivičnom zakonoku Republike Srbije … onaj ko sebi ili drugima protivpravno pribavi impovinsku korist … kazniće se… Ima li ovde elemenata pribavljanja imovinske koristi – ima! Ima li elemenata protivpravnosti – ima! Hoće li odgovorni odgovarati – neće!

Ima li bar elemenata političke odgovornosti – na primer, za Anu Brnabić – nema!

* * *

A da vam ovo gore ne bi izgedalo kao demagoško naklapanje nekog “Đilasovog opozicionara“ (u životu nisam sreo tog čoveka) ispričaču vam jedan slučaj iz Engleske, iz vremena kad sam živeo tamo:

“Najdžel Loson je bio Ministar finansija u Vladi Margaret Tačer – Chancellor, kako to oni zovu. Drugi čovek u Vladi. Radio je svoj posao jako dobro pa je te godine, negde krajem osamdesetih, bio čak i kandidat za crvenu vrpcu koju su u znak priznanja dobijali najuspešniji ministri finansija u tadašnjoj Evropskoj zajednici. Svi oni imaju neke kuće u kantri sajdu (nešto kao Toma u Bajčetini), pa tamo obično idu za vikend. I pomenuti ministar je imao tamo svoju porodičnu kuću – malo poveću, pa je jedan njen deo i izdavao – još od vremena dok nije bio ministar. A pošto je bio radoholik, uvek je nosio nešto od papira sa sobom, da čita za vikend. To nije ostalo nezapaženo nadležnim službama, pa su tražili da se na imanju Losonovih – u radnoj sobi Gospodina Losona, u cilju obezbeđenja, izvedu nekakvi dodatni radovi. On se naravno nije bunio – up to you!, radite što vam je volja. Sve je to regulisano određenim pravilima – i kako to treba da izgleda i koliko treba da košta. Kad je sve bilo gotovo, opozicija se pozabavila kalkulacijom troškova i zaključila da su radovi bili skuplji za čitavih 2-3 hiljade funti od cene po kojoj je to moglo da se uradi. Mr. Loson se branio da on niti je tražio da se ti radovi izvode, niti šta treba da se radi, niti je birao izvođača, niti se pogađao o ceni – sve su to radili druge Vladine službe. Nije se odbranio. Parlament, u kome je naravno većinu imala njegova Konzervativna stranka, ga je smenio s obrazloženjem da ako Ministar finansija nije našao za shodno da kontroliše te troškove, kako će da kontroliše državne troškove.” (insert iz teksta Priča o konju i budžetu – www.opancar.com 7. jun. 2019.)

Da Vas podsetimo:  Aleksandra Vučića gde je sve izdao

*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa! 

Dragiša Čolić, 15.5.2021.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime