Povodom mog nedavno objavljenog teksta– Osećam se prevarenim! (portali Koreni, Direktno, Konkretno) bilo je dosta komentara. Izdvajam ovde dva koja – po meni, zaslužuju posebnu pažnju, jer „sve kazuju“ i nadam se da mi njihovo autori – nažalost anonimni, neće zameriti što ih ovde citiram kako bi ih pročitali i oni uspavani:
– “Voždova manija uništavanja … Pišete o nekakvom „ovlašćenju“ koje ima samo jedan čovek da govori – dodao bih još i da pregovara, prodaje, poklanja, uništava itd. sve- pa i naše uspomene, uspehe i živote. Činjenica je da taj čovek -inicijala AV- niodkoga nije dobio nikakva „ovlašćenja“. On ih je oteo, prisvojio, uzurpirao i sam ih sebi pripisao – kao najcrnji afrčki diktator, pa sada „vedri i oblači“ jadnom Srbijom. Ubeđen sam da se i on i njegovi dupeuvlakači „ubijaju“ od posla kako i na koji način da sruše i onu najveću halu BG sajma, koji ste i Vi, vidim, gradili jer je još navodno pod zaštitom države! Koje države, jadna nam majka – one koja više ne postoji, one koju nam je oteo jedan čovek i već je prodao (ili poklonio-isto mu dođe) ko zna kome? Naći će on i njegovi neki razlog da sruše i tu „Vašu halu“ koju ste i Vi gradili. Izmisliće da je sklona padu ili da ne odgovara današnjim propisima koje će oni retroaktivno tek doneti itd. I tako – srušiće i poslednji simbol nekadašnjeg graditeljstva mladih u mom rodnom Beogradu! Da bi nastavili sa gradnjom najružnije imitacije arapskog Dubaia. Pitam se šta je sledeće – iako odgovor već pretpostavljam. Biće to stadion koji je gradila vojska i omladina, onaj „Partizanov“ – pa zatim i onaj stadion „Rajko Mitić“ Crvene zvezde za čiju izgradnju su simpatizeri Zvezde kupovali tzv. „ciglice“. Vi ste g. Čoliću rmbali, a ja, pošto omladinskih akcija u moje vreme više nije bilo, kupovao sam te famozne ciglice. Da i Zvezda dobije moderan stadion. Oteće nam banda i ta dva stadiona jer više nisu potrebna. Ono što je ostalo od srpskog fudbala koristiće novi, kako ON i njegovi lažu, „jedan od najlepših stadiona u Evropi i šire“. Dobro je da javno ne tvrde, da ako stadion nije baš najlepši u celoj galaksiji, onda je – kada se uračuna i lapanje para i pretakanje u džepove moćnika i mafijaša, NAJSKUPLJI stadion te vrste i velčičine! Koji neće imati ni atletske staze. A i zašto da ih ima – dovoljne su tribine i fudbalski teren da se na stadionu po naredbi AV, redovno na silu dovlače na okupljanje i slušanje voždovih tirada, kukumačenja, jadikovanja, psovanja i grdnje naroda isl. građani iz „pola Srbije“ kako bi videli i čuli samonabeđenog novonabeđenog Führera. Potsesća li Vas to bar malo g. Čoliću na Nirnberg i Austrijanca Adolfa H. (da, onog sa brčićima ispod nosa!) i masovna okupljanja u tom njihovom, jebenom Nirnbergu? Da dodam i to – i taj Adolf H. je, kao ovaj naš „vožd“ gradio autoputeve. I time se duvao. Znamo i kako se to sve završilo. Ne bih se začudio da sutra ili prekosutra, ako narod ovog AV ne oduva što pre sa vlasti, padne odluka da se sruši i zgrada Narodne skupštine a plac u centru BG ustupi Arapima, Kinezima ili ko zna kome kako bi se izgradio monumentalniji, lepši, savremeniji i STARIJI objekat od naše skupštine! Da se najzad zaokruži manija rušenja i betoniranja trgova u BG, seče drvoreda, rušenja Vašeg i mog sajma, zatim preko stadiona pa sve do zgrade Skupštine! Ili čak možda i palate „Albanija“, hotela „Moskva“, „Kolarčeve zadužbine“ i drugih vrednih znamenja Beograda? Sve to skriveno iza sulude ideje organizacije i Srbima nepotrebnog i preskupog Expo 2027. na surčinskim plodnim njivama.”
– Ја, Мирка – Prvo veliko uništavanje Beograda počelo je sa „žutim“ Vesićem, koji je u Beograd došao iz ko zna koje rupe, kako bi se hvalio da on sve može, i da prevrće ploče na Trgu i da seče i ruši po Kalemegdan, a sve uz blagoslov prvorođenog. Beogradu su ukrali najlepši pogled na Ušće, а Beograđani i drugi u Srbiji ćute. Hoće li tramvajski most da premeste na neku ledinu! Sve je suludo od kada se jedan čovek proglasio svemogućim, koji može da hapsi, da ljudima produžava zatvor, da oslobađa ubice i narkomane, da bude i sudija i kadija! Ne vidim izlaz iz ovog tunela bez svetla na kraju. Diktator će otići tek kad sve u Srbiji uništi, kad sve rasproda, sad čujem trguje i sa našim genetskim materijalom. Zaista smo propali i kako kaže Desanka Maksimović „postali smo zemlja robova i potkazivača. Pune su nam ulice sada poštovanih zlikovaca, a zatvori nedužnih robijaša”!
Vostanii Srbije, dosta si spavala.“
Dodao bih ovde i nešto što mi se čini najgorim – razorili smo sistem vrednosti, zavladala je nečast i pohlepa i dugo će nam trebati da se oporavimo od toga. Nisu to više ona vremena kad se lako sustižu oni koji odmiču. Teško je stići nekoga ko grabi koracima od sto milja a ti nazaduješ.
I onda se postavlja pitanje ko je za to odgovoran. Nedovoljno je reći da je to samo jedan čovek, bio on i najodgovorniji – a jeste. Nisu to ni oni koji se najčešće prozivaju – penzioneri, kao njegova glasačka mašina. Oni su izmanipulsani i drže se onog vaskolikog – samo da ne bude gore, mada ima i onog što nam je na neki naćin urođeno – Pa zašto komšija, sve je besplatno! A nažalost nije, preskupo je.
Ovde govorim o onima koji su glavni pomagači projektantu. Onima koji su izvršioci njegovog projekta, onima koji su članskom knjižicom jedne partije pokupovali sve – najpre bezgraničnu odanost vođi, a potom i sve što uz to ide. A takvih je mnogo. I biće teško sa njima. Svaka vlast ode, pa i ova će. Ali pomenuti pomagači su se nakotili i neće se lako odreći stečenih privilegija – ni oni, ni njihovi. A nažalost, jezgro takvih je i najproblematičnije. Nikada se u ovoj, pa ni u bilo kojoj zemlji koja pretenduje da bude civilizovana nije dešavalo da vlasnik pečenjare postane ditrektor EPS-a, glavnog i osnovnog (kao energetskog) privrednog sistema u zemlji, da posle rekordnih gubitaka koji se mere milijardama, konačno bude „smenjen“, tako da odlazi na novu dužnost, privremenu, da bi potom otišao za ambasadora u Kubu – o čemu se ovih dana govori. Pa gde je to viđeno? Da li se time ovde često pominjani vođa nama ruga, kako bi nam dokazao svoju ne retko pominjanu devizu – Ne možete nam ništa! Treba li još da navodim takvih slučajeva? Čime su ga ti ljudi zadužili?
Sve je to opšte poznato, jer predugo traje, ali nažalost nisu ni oni jedini krivci. Ima jedna poveća plejada ljudi, mahom intelektualaca, koji sve to mirno posmatraju, držeći se onog Njegoševog – Moje pleme snom mrtvijem spava …
Neću ni njh ovde da pobrajam. Pomenuću samo – po ko zna koji put, one koji se uporno drže načela – bolje biti mudar, nego pametan, Srpsku akademiju nauka i umetnosti, poznatu pod imenom SANU, akademike koji mirno spavaju zavaljeni u duboke fotelje u Knez Mihajlovoj ulici, sa debelim apanažama koje im ovaj narod plaća. Naravmo, ima i tu retkih izuzetaka. Neću ni njih ovde da pominjem iz straha, da nekoga od njih ne izostavim. A bilo bi tako pravedno da svojom deklarisanom pameću pomognu onima koji im sve to omogućuju. Da se obrate, da kažu tom jadnom narodu svoje stavove, da mu pomognu da se odluči. Mnogi bi im poverovali.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
https://www.koreni.rs/osecam-se-prevarenim/
autor:Dragiša Čolić
Hvala Peđa! Ja ne mogu da se pohvalim nekim novinarskim opusom, jer sam se bavio drugim poslovima – pravnik, specijalista za ugovore u spoljnoj trgovini (Energoprojekt, Intereksport), a potom po povratku iz Londona, gde sam radio kao direktor tamošnje Inexove firme, pošto više niša nije bilo kao pre odlaska, otišao u advokaturu gde sam proveo zadnjih dvadesetak godina svog radnog veka. Da pišem, počeo sam slučajno, valjda zato što spadam u ljude koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade, neki su to prepoznali, dopalo im se i eto me tu gde sam. Trenutno pišem za portale Koreni, Direktno i Konkretno. Objavio sam do sada negde oko 400 tekstova. Iz takvog pisanja izašle su do sada i četiri knjige – više ih nema, ponestali sponzori. Elem, ko sam ja – nemam pojma. Teško da bih se mogao nazvati novinarom. Nije to znao ni pokojni Slaviša Lekić, koji je napisao predgovor za moju poslednju knjigu – Opančarska hronika III – Kom’ opanci, kom’ obojci
Ne znam Dragišu Čolića!
A sve i da ga znam, teško bih provalio – ko je zapravo Dragiša Čolić.
Iako je gotovo dnevno pred čitaocima – nije novinar.
Teško da je književnik, premda je i u književnosti ostavio zanimljiv trag.
Nije ni kritičar ili, kako je to danas in reći – analitičar.
Nije, dakle, ni novinar u književnosti; ni književnik u dnevnoj politici; ni analitičar, sem u opštem smislu te reči.
Mislim da je prevashodno – posmatrač. Od glagola – posmatrati. U vremenima kad se svi bavimo samo sobom, niko ne čita, a svi pišu, to je tegobna rabota. Pogotovo ako posmatraš a onda beležiš. Pitaš sebe. Preispituješ okruženje. I sve to beležiš.
Da, mislim da je Dragiša hroničar, a tek onda kritičar, pa i – pisac i, možda na kraju – nešto od svakog od nas. A to četvoro, u jednom, gube smisao ukoliko se ne nalazi na zajedničkim pitanjima svog vremena i sebe samih i ukoliko svako od njih, zasebno a onda timski, svoje strasti ne učine javnim. I poslednja knjiga triologije „Opančarska hronika“ svedoči o toj strasti Dragiče Čolića.
Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući njegovo štivo znam da je jedna od najradoznalijih i najobaveštenijih osoba, onaj dobri duh koji je uspešno pomirio dnevne (ne)podopštine i hroniku… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući vidim da je dugog pamćenja, dosledan i nepotkupljiv, senzibilan i temperamentan… Ne znam Dragišu Čolića ali znam i da se može podičiti neuobičajenom dozom intelektualne odgovornosti, morala i smisla za korektnost… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući ga vidim da je nadahnut poput pesnika, hladan poput naučnika a precizan poput časovničara…
I bolno secira, tako volšebno radoznao.
Posledica te radoznalosti su priče koje godinama već izlaze iz njegove „opančarske radionice“, priče koje govore o jednom te istom raspalom vozu koji srlja u provaliju; mašinovođi koji ne zna da vozi; putnicima koji zbunjeno pokušavaju da se nabiju u poslednji vagon odlažući sunovrat: i biva brzina voza jača ili slabija, menjaju se putnici i mašinovođe, poneki soler možda iskoči iz kompozicije ali taj voz, gle čuda, nepromenjivo se vrti u krug! I dalje! Opet!
I nema u tom vozu pošteđenih. Nema dragih i manje dragih. Mojih i tvojih. Hroničar je pustio istini (a ne mašti) na volju, pa – kom opanci, kom obojci!
Upravo zahvaljujući takvom njegovom životnom stavu, mnogo toga je u njegovim knjigama slovima osigurano od proždrljivog zuba vremena.
Ne znam, rekoh već, Dragišu Čolića; da ga znam, zahvalio bih mu zbog svega nabrojanog a i možda bih nešto napisao o njemu.
U Beogradu 12. aprila 2017. Slaviša Lekić
Srdačno Vas pozdravljam.
DRagiša Čolić
Hvala Peđa! Ja ne mogu da se pohvalim nekim novinarskim opusom, jer sam se bavio drugim poslovima – pravnik, specijalista za ugovore u spoljnoj trgovini (Energoprojekt, Intereksport), a potom po povratku iz Londona, gde sam radio kao direktor tamošnje Inexove firme, pošto više niša nije bilo kao pre odlaska, otišao u advokaturu gde sam proveo zadnjih dvadesetak godina svog radnog veka. Da pišem, počeo sam slučajno, valjda zato što spadam u ljude koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade, neki su to prepoznali, dopalo im se i eto me tu gde sam. Trenutno pišem za portale Koreni, Direktno i Konkretno. Objavio sam do sada negde oko 400 tekstova. Iz takvog pisanja izašle su do sada i četiri knjige – više ih nema, ponestali sponzori. Elem, ko sam ja – nemam pojma. Teško da bih se mogao nazvati novinarom. Nije to znao ni pokojni Slaviša Lekić, koji je napisao predgovor za moju poslednju knjigu – Opančarska hronika III – Kom’ opanci, kom’ obojci
Ne znam Dragišu Čolića!
A sve i da ga znam, teško bih provalio – ko je zapravo Dragiša Čolić.
Iako je gotovo dnevno pred čitaocima – nije novinar.
Teško da je književnik, premda je i u književnosti ostavio zanimljiv trag.
Nije ni kritičar ili, kako je to danas in reći – analitičar.
Nije, dakle, ni novinar u književnosti; ni književnik u dnevnoj politici; ni analitičar, sem u opštem smislu te reči.
Mislim da je prevashodno – posmatrač. Od glagola – posmatrati. U vremenima kad se svi bavimo samo sobom, niko ne čita, a svi pišu, to je tegobna rabota. Pogotovo ako posmatraš a onda beležiš. Pitaš sebe. Preispituješ okruženje. I sve to beležiš.
Da, mislim da je Dragiša hroničar, a tek onda kritičar, pa i – pisac i, možda na kraju – nešto od svakog od nas. A to četvoro, u jednom, gube smisao ukoliko se ne nalazi na zajedničkim pitanjima svog vremena i sebe samih i ukoliko svako od njih, zasebno a onda timski, svoje strasti ne učine javnim. I poslednja knjiga triologije „Opančarska hronika“ svedoči o toj strasti Dragiče Čolića.
Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući njegovo štivo znam da je jedna od najradoznalijih i najobaveštenijih osoba, onaj dobri duh koji je uspešno pomirio dnevne (ne)podopštine i hroniku… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući vidim da je dugog pamćenja, dosledan i nepotkupljiv, senzibilan i temperamentan… Ne znam Dragišu Čolića ali znam i da se može podičiti neuobičajenom dozom intelektualne odgovornosti, morala i smisla za korektnost… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući ga vidim da je nadahnut poput pesnika, hladan poput naučnika a precizan poput časovničara…
I bolno secira, tako volšebno radoznao.
Posledica te radoznalosti su priče koje godinama već izlaze iz njegove „opančarske radionice“, priče koje govore o jednom te istom raspalom vozu koji srlja u provaliju; mašinovođi koji ne zna da vozi; putnicima koji zbunjeno pokušavaju da se nabiju u poslednji vagon odlažući sunovrat: i biva brzina voza jača ili slabija, menjaju se putnici i mašinovođe, poneki soler možda iskoči iz kompozicije ali taj voz, gle čuda, nepromenjivo se vrti u krug! I dalje! Opet!
I nema u tom vozu pošteđenih. Nema dragih i manje dragih. Mojih i tvojih. Hroničar je pustio istini (a ne mašti) na volju, pa – kom opanci, kom obojci!
Upravo zahvaljujući takvom njegovom životnom stavu, mnogo toga je u njegovim knjigama slovima osigurano od proždrljivog zuba vremena.
Ne znam, rekoh već, Dragišu Čolića; da ga znam, zahvalio bih mu zbog svega nabrojanog a i možda bih nešto napisao o njemu.
U Beogradu 12. aprila 2017. Slaviša Lekić
Srdačno Vas pozdravljam.
Poštovani gospodine Čoliću, vidim da ste u Vašem odgovoru na komentare citirali u celoj dužini i moj komentar na vaš članak. Pošto i ja godinama, kao i Vi, pišem za portal mog prijatelja Nikole Janića, nisam hteo, ne iz nekakvog straha zbog mogućih posledica po mene kada se obrem u BG, nego da čitaoci ne bi pomislili -„vidi ga, piskara često u KORENIMA pa sada i komentariše“ da se potpišem. Na komentar izvesne gospođe Mirke, takođe objavljen uz Vaš članak, sam se, naravno, potpisao. Ja sam Predrag- Peđa Rakočeević, u Nemačkoj živim već 60 godina, gde se pored redovnog zanimanja bavim skoro 35 godina novinarstvom. Pisao sam za vreme gimnazijskih dana u BG povremeno za Mladost, po neki put za Jež, kratko za Čik dok ga nisu zabrtanili pa onda iz Nemačke za Večernje novosti iz BG, zatim za Internet izdanje Novosti, za Novosti Plus, Kurir, dvonedeljnik „Penzija“ i za neke Internet portale- sve do momenta od kada su pomenuta glasila postali lični „organi“ AV i njegovih esenesesovaca- SNS. Sarađivao sam i u radio emisijama Radio Beograda „Vaš minut“ koji je vodio legendarni Đura Mrđenović, zatim sa Duškom Markovićem i i drugim urednicima emisije „Večeras zajedno“, bilo me je dosta često i u TV emisiji Srbi u svetu itd. itd. Sada me ima samo u KORENIMA. Od koga je, kako bi rekao naš narod, što se pisanja tiče- i to je dovoljno! Objavio sam ukupno preko 850 velikih članaka i reportaža od kojih je neka firma u BG -mislim da se zove Narodna (ili Nova) Prosveta već složila zbirku mojih najvažnijih i najupečatljivijih članaka od preko 200- izaćiće na preko 500 stranica! Da li će ta ne knjig nego po obimu knjižurina imati uspeh- ne znam i ne očekujem jer se držim stare Pulicerove izjave da „ništa nije toliko bajato kao novinski članak od juče“. Ko će onda da čita neke stare izveštaje o svemu i svačemu? Ali- hajde, neka bude i to čudo. Na predlog nekadašnjeg direktora i glavnog i odgovornog urednika izdanja Novosti g. Mirka Stamenkovića bio sam pre mnogo godina kobajagi primljen u Udruženje novinara ali su članstvo poništili posle samo mesec-dva dana jer su videli da po njihovom tadašnjem statutu član je mogao da bude samo neko ko je bio u stalnom radnom odnosu sa novinama ili pod ugovorom kao spoljni saradnik- dopisnik. Ja to nikada nisam ni hteo da budem- uvek sam bio nezavisan i tzv. „slobodan novinar“ Tako je to ostalo sve o danas- doduše nisu mi poznati uslovi današeg članstva u nekoj od organizacija novinara niti me to više interesuje. Držim se izreke, zaboravo sam kog pametnog čoveka, koja glasi -pišem, znači živ sam!
Vama srdačan pozdrav iz Štutgarta uz želje da vam nikada ne „otupi“ Vaše oštro novinarsko pero, ili danas da ne zataje tipke kompjutera!
Peđa Rakočević