Granice Srbije se brane u glavama srpskog naroda

Na čast je srpskom narodu što i pored velikih problema i nasrtljive ekspanzije Zapada čuva razumevanje da je suverenitet države moguće konačno srušiti samo u narodnim umovima

Koncept političke teologije Karla Šmita u XX-XXI veku je postao krajnje popularan zahvaljujući društvenoj težnji za „raščaravanjem sveta”. Nije tajna da su u političko polje bazni pojmovi došli iz teologije. Čovek pokušava da objasni božanski svet u njemu razumljivim kategorijama, ne prikazuje se uzalud Bog često kao monarh; Njegova baština se naziva „Carstvom nebeskim”, u kome je život strukturiran i hijerarhijski. Vlast je tokom čitave istorije čovečanstva imala sakralni karakter u očima naroda, a nosioci vlasti doživljavani su kao sveštenička kasta. U postpolitičkoj eri situacija se promenila, ali arhetipsko mišljenje o prirodi vlasti i države je i dalje očuvano, pa i kod „aktivnih učesnika u procesu”.

Ako je u pravu izvor vlasti narod (po analogiji sa Crkvom kao saborom verujućih, koji ovlašćuje najdostojnije između sebe da zauzmu svešteničke i episkopske dužnosti) – onda je on i nosilac suvereniteta države, odnosno sposobnosti države da vodi samostalnu politiku. Suveren, pak, predstavlja državnog vođu u čijim se rukama na neograničeni period usredsređuje praktično apsolutna vlast. U idealnoj državi, takav suveren je u stanju da samostalno vodi kako spoljnu, tako i unutrašnju politiku. „Izvorište” za takvog suverena ostaje narod.

Odbrana suvereniteta

Savremeni politički sistemi su datu koncepciju istovremeno doveli do apsurda, kada, s jedne strane, ustavne teze prepoznaju narod kao izvor vlasti, a sa druge – vlast je krajnje otuđena od naroda u za njega principijelnim odlukama, i pritom opskrbljena apsolutnim (kako se na prvi pogled čini) ovlašćenjima, ali u stvarnosti – tek u određenim sektorima.

Srpsko pitanje Kosova i Metohije, ostajući glavni problem suvereniteta zemlje, pokazuje da se narod zasad svojim stavom i zahtevom prema vlasti drži ubeđenosti u neophodnost odbrane pokrajine kao neotuđivog dela države, dok je vlast, budući po svojoj prirodi hranjena od naroda (bez obzira na savremeni slom političkih sistema), prinuđena, posedujući onaj isti „apsolut” suverena, da štiti suverenitet u granicama koje ucrtava narod.

Drugim rečima, koncepciju o nesposobnosti pojedinca, grupe ljudi ili takozvanih „običnih ljudi” da izmene političku situaciju usadile su pristalice razbijanja „prirodnog” (nazovimo ga tako) političkog sistema zarad menjanja paradigme mišljenja naroda. Čuvena izreka „glasom naroda govori Bog”, primenjena na političku teologiju, može zvučati kao „glasom naroda govori država” – ukoliko narod prepoznaje sebe kao nosioca suvereniteta i izvor prava onima koje je izborom opunomoćio da štite njegove interese. Sve dok narod čuva takvo arhetipsko mišljenje, odbijajući kosmopolitsko, koje isključuje običnog građanina iz političkog života, ne čini se mogućim državu lišiti suvereniteta.

Očuvanje svesti

Drugim rečima, uprkos titanskim naporima dobrog dela zemaljskog šara da lažnoj državi Kosovo podari legitimnost, oni – zbog zahteva srpskog naroda o zaštiti suvereniteta zemlje, uključujući i granice pokrajine, u konačnom, smisaonom izrazu – ti napori doživljavljavaju krah. Malodušnost i beznađe, koje kosovske arhitekte pokušavaju nametnuti glasnim izjavama i tiranskim potezima, u krajnjoj liniji imaju samo jedan cilj – da promene paradigmu arhetipskog mišljenja naroda.

Resetovanje svesti nacije može se dešavati korišćenjem raznih alata, ne obavezno i neposredno povezanih sa pitanjem Kosmeta. Suverenitet jedne države moguće je srušiti tek onda kada se sakralnost države – kao, u neku ruku, izraza „Boga na zemlji” – konačno sruši upravo u narodnim umovima. Upravo taj trenutak će postati tačka pada suvereniteta zemlje.

Na čast je srpskom narodu što i pored ogromne količine problema i nasrtljive kriptoekspanzije Zapada, ne uvek osvešćeno, ali na nivou arhetipova čuva razumevanje da upravo građani istupaju kao nosioci suvereniteta (iz istog razloga istupaju i kao izvor vlasti, delegirajući joj punomoćja za upravljanje državom, „stojeći pred bogom-državom”); upravo narod brani Kosovo i Metohiju, ne dozvoljavajući ni sopstvenoj vlasti, ni spoljnim akterima da reše pitanje protiv volje Srba.

Suverenitet se urušava u trenutku kada se dogodi zamena misaone paradigme. Ova projekcija se može dublje razumeti ako se pogleda ustrojstvo ljudske duše, koja se čuva od moralnog i naravstvenog pada sve dok izvršenjem greha ne razori celovitost (suverenitet) svog unutrašnjeg carstva. Iz tog ugla možemo govoriti o prirodnom zdravlju srpskog naroda, koji čuva tradicionalnu arhitekturu svog doživljaja sveta.

autor: Vladmir Basenkov je master-teolog, pisac i urednik medija „O Srbiji na ruskom“. Ekskluzivno za Novi Standard.