Ne zaboravimo, ovo mesto nije lokacija, već lokalitet. Oplenac je simbol i merilo
Šetam gotovo praznim parkom. U jeku letnje sezone od turista skoro da nema ni žive duše. Tek tu i tamo iskrsne poneki mešoviti bračni par iz inostranstva, sa decom koja ne znaju srpski.
Prodavnica suvenira, sokova i sladoleda, kraj kuće kralja Petra, poluprazna je i zatvorena.
Nije uvek bilo tako.
Letnji Oplenac iz mog detinjstva ispunjavala je dečija radost. Na šumskoj travi, među raskošnim krošnjama, ujutru su se prostirala ćebad, na kojima su bake, mame ili tetke sedele, nadgledajući razigrane mališane i zanimajući se ručnim radovima. Danas i veliki i mali sede u četiri zida i zanimaju se mobilnim telefonima.
U hotel su dolazile prvoligaške sportske ekipe, a u bašti hotelskog restorana uveče je svirao orkestar, sa probranim repertoarom, i služio se jedan od najboljih roštilja u Srbiji.
Iz Beograda su na večernji provod luksuznim sportskim automobilima dolazili izdanci novouseljenih dedinjskih domaćina.
Poseban i nepovratni šarm Oplencu davale su vremešne, ali otmene i negovane gospođe, nekadašnje dvorske dame iz tada još živuće kraljevske emigracije. Koliko sećam, dolazile su iz Trsta, Londona… Moja pokojna tetka je uživala da čavrlja sa njima, a mi deca da njuškamo mirise stranih parfema.
U crkvi sv. Đorđa kao kustos radila je prelepa tetkina kuma, potomak prebeglih Rusa. Posle nje niko nikada nije tako nadahnuto govorio o istoriji ovog hrama i čitavog kraja. Njen mekani izgovor, sa naglašenim ruskim akcentom, prosto je opčinjavao slušaoce.
Bez pomena seljanki koje su u korpama od pruća, prekrivenim belim uštirkanim platnenim salvetama popodne na prodaju donosile još tople lepinje sa kajmakom, moja priča o Oplencu koga više nema ne bi bila kompletna. Takvu ukusnu užinu kasnije nikada i nigde nisam jela.
Beše…
Zajedno sa oplenačkim seljankama, nestalo je i onih divnih gospođa. To je u zemlji Srbiji organski povezano i jedno bez drugog ne ide. Da li ćemo to jednom shvatiti?
Natpis Suvenirnica naspram hotelske recepcije ispisan je naravno latinicom. Nedavno uđoh tamo i, objasnivši zašto to kažem, uzviknuh: “Sram te bilo Šumadijo!” Kakvim komentarom je moja izjava propraćena ne bih želela da citiram.
Izgleda da je postkomunistička Srbija gora od komunističke, a u stvari to je jedna neprekinuta nit.
Na kraju – ne zaboravimo, ovo mesto nije lokacija, već lokalitet. Oplenac je simbol i merilo.
autor:Ljiljana Čolić
Zahvaljujem gospođi Čolić na predivnom opisu Oplenca. Ona je potpuno u pravu- i od komunista ima još goreg ološa- a to su ovi koji danas vladaju Srbijom. Potsetila me na moje brojne boravke u Topoli i na Oplencu- prvo kao dečak, pa kasnije kao mladić i sve do dolaska ovih seljačina koji su se dokopale vlasti- i kao star čovek. Ti „novi“ su uvreda za svakog časnog srpskog seljaka! Članak me je potsetio na staru srpsku izreku da „svako vreme nosi svoje breme“- pa tako i Oplenac danas nosi svoje breme. Čudim se da seljačine na vlasti tipa Vesića i drugih, pa i ponekog tobožeg Beograđanina modernih shvatanja, nisu još došle na ideju da Crkvu na Oplencu poruše, hotel u podnožju takođe i tu naprave neki zabavni ili akva park. Da privuku mladež koje danas na Oplencu nema jer ih ni škole ne upućuju na ekskurzije po Srbiji nego ih šalju po Evropi. Neko će misliti da preterujem- ne, pišem istinu. Oni koji planiraju da poruše bar pola od znamenja na Oplencu daleko starijeg Kalemegdana u Beogradu, da ga ogole sečom stogodišnjeg drveća zbog „vezivanja“ žičarom Tvrđave sa levom obalom Save i tu naprave ružne kućerine- ti bi itekako, samo ako uspeju da nagovore ili potplate tobože „odgovorne“ to rado učinili i sa Oplencom! Grehota što te rušitelje nazvah seljačinama, oni su nešto još strašnije ali mi ne pade na um neko odgovarajuće ime. Jer srpski seljak, pa i onaj najnepismeniji, je domaćin i čuvar i istorije i sećanja. A ove „moje“ seljačine u najgorem smislu te reči, koje se kreću na ivici kriminala, to NISU! Oni žive za novac i za danas nikako za sutra a još manje za potomstvo.