Svi gledaoci nedavnih događaja na severu Kosova su unanimni da je nešto trulo u odigranoj predstavi u Banjskoj.
Slučajni, zasigurno neplanirani gosti u manastiru koji je funkcionisao kao scena drame su izjavili da maskirane i naoružane ubice šiptarskog policajca koji su kao tražili utočište kod otaca, nisu izgovorili ni jednu jedinu reč! Ćutali su kao zaliveni! Je li moguće da bilo ko u egzistencijalnom begu za život, posle ubijanja, ne zahukne, ne odjada, ne opsuje… ako je Srbin. Da ne pozdravi domaćine, očeve naše? Da goste manastira s ćutnjom vređa? Samo oni koji ne govore naš jezik i nemaju našu kulturu, koji su se našli po zadatku da glume Srbe u sred manastira, mogu ovako da se ponašaju. Da nije bilo slučajnih srBskih gostiju iz Vojvodine koji su mogli da iznesu ova svoja opažanja, iako im je bilo zabranjeno da pričaju šta su videli, ne bi smo nikad shvatili na šta su mafijaši u vladi Srbije spremni. Dalje, ti nepredviđeni gosti koji su po planu trebali da spavaju s druge strane granice gde nisu našli mesta, pa su završili u manastiru s kosovske strane, su posvedočili, da je KFOR ušao u manastir i da je legitimisao isključivo naše tu zatečene hodočasnike a teško naoružane, maskirane neme „teroriste“ začudo nisu ni upitali za lične karte. Ljudi su se tome čudili. Tako, KFOR je tu odglumio svoju ulogu, – on je znao ko su ljudi iza maski i nije im bila potrebna njihova identifikacija. Hodočasnici su ispali uljeze u scenariju. A manastir i njegovi oci snadbeše priču s pogubnim sporednim efektima? S obzirom na izdajničku ulogu papoljubca i profitera na tronu patrijarha, to nikog i ne bi trebali da čudi da se sada oružje čuva po našim manastirima kako bi stranci shvatili čemu služe srBske crkve. U ljubavi koju papoljubac ispoljava prema ZaGreb(aštinu) nekadašnjeg Srbinova, nema mesta za poštovanje srBskih svetinja. One se odcepljuju od matice i stvaraju se neke nove crkve po antičkim srBskim prostorima baš kao što se i srce Srbije, Kosovo, čupa iz njenih nedara pred našim zamagljenim očima.
Pođimo, od ovih ključnih podatka za razumevanje dramaturgije. Dakle, šiptari su u manastiru glumili „Srbe teroriste“. Sasvim je jasno da sa odigranim snimcima događaja, kosovska stvar dobija svoju valorizaciju – kroz predstavu da šiptari kao imaju jednu žrtvu, policajca, Srbi su opet gurniti u ulogu agresora. Ovaka konstelacija je neizmerno potrebna Zapadu da opravda sopstvena zlodela iz 1999. Naročito je scena dešavanja, perfektan izbor, jer dozvoljava vezivanje terora s pravoslavnim svetinjama. Srozavanje ortodoksije na nasilničku ideologiju je ovde daleko bolje izvedeno nego u Ukrajini gde su jednostavno proterali očeve i okupirali crkve s katoličkim pedoKriminalcima i domaćim nacističkim izdajnicima.
Da bi radnja bila što verodostojnija, naravno da šiptari nisu sami mogli isplanirati ovu internacionalnu priču sa tako uspešnim epilogom za sve okupatore Kosova. Scenario su ispisali Britanci mesec i po dana pre odigravanja zavrzlame. U zvaničnom izveštaju britanskog parlamenta za spoljne afere, pričalo se o maskiranim teroristima obučenim u zelene uniforme koji se pripremaju u Raškoj, imaju Lazare i teško naoružanje skriveno po manastirima. Tu je teritorija naše Raške poslužila za uvežbavanje premijere. Ne samo da su vežbe odobrene od strane onih koji bi trebali da nas brane, nego su stavljene na raspolaganje i zelene uniforme i teško naoružanje, po scenariju Britanaca. Kao i Račak, Merkale, Srebrenica… ova nova nameštaljka ima potpuno istu funkciju – ponovno predstavljanje Srba kao agresora i podsećanja na nasilje koje su zaoadna lažljiva medija opisivala u ratnim godinama. .sećam se kako su šiptari predstavljali Srbe po švajcarskim mefijima, priznavali nepostojeća silovanja i zločine s svojim akcentom orepoznatljivim po nesposobnošću da izgovore Č i umeću pogrešno Ć na mesto. I dalje šiptari ostaju šiptari i dalje glume zapadu ono što zapadne diplomate hoće da vide i čuju. Bestidna izdajnička vlada je na objavu ruskih medija o pokretanju naših vojnih elemenata ka kosovskoj granici, lagala da se radi o redovnim pomeranjima jedinica. Lagala je da zaštiti svoje zapadne saučesnike u novoj nameštaljki protiv Srba. Kao da Rusi ne znaju šta jeste redovno a šta ne? Braća Rusi su zabili izdajniku AV-u nož u leđa s ovim obaveštenjem za javnost – mi tako znamo, da se drama pripremala pod našim krovom uz saučešće svih najviših srBskih državnih organa. AV je skrivao od srBske javnosti pripremljanje ove za našu diplomatiju pogubne nameštaljke. Oni koji treba da nam duguju lojalnost jer ih plaćamo našim porezima da nas služe, štite i održavaju nam institucije, oni kao i Milošević koji je izdao Krajišnike, kao Đukanović koji je izdao Crnogorce, kao SPC koja je izdala Makedonce… oni upravo privode kraju izdaju Kosova. Izdaja je ogololjena.
Mafijaši na vlasti ne mogu da otvoreno kažu javnosti: „Predali smo Kosovo. Kraj priče. Niste ste se dosetili Vlasi…The End“. Zato, koriste teatar i kroz isceniranje gonjenja Srba, ubijanje naših, dizanje zapadne medijske hajke protiv nas… mafijaši poručuju celom srBskom narodu da zaboravi na Slobodu i Pravdu, sad kad su oni, tako svemoćni, odlučili da se Srbi muratu pokloniti moraju kako bi ti isti državni mafijaši zadržali vlast u rukama i opljačkana blaga. I onaj nakićeni voz koji kao nije mogao da uđe na Kosovo, služio je istoj vrsti neverbalne komunikacije – on je Srbima pokazao gde su im granice određene voljom AV-a. I za baku Coku, koja je imala hrabrosti da presudi sopstvenom rukom njihovom kriminalnom „investitoru,“ mafijaši s državnog vrha su iscenirali lažni video kako bi joj se narugali. Britanci, ameri, š(o)lcevi, hara(č)dineji, tačiji… mogu samo zahvaliti izdajnicima u vladi Srbije. Podržavajući jedne druge u svim harmonizovanim zlodelima, oni se zajedno rugaju zdravom razumu i svima nama.
Poenta cele priče izvanredno služi šiptarima, jer je za njih i realizovana. Ona je podsetila svetsku javnost na imidž koji su nam zalepili dok su nas terorisali, cepali nam zemlju, zasipali nas uranijom…
Da imamo rodoljube na čelu države, oni bi sada iskoristili svoje pravo koje im garantuje UN Rezolucija 1244 i proglasili bi okupaciju KiM. Bar bi pozvali sednicu Saveta Bezbednosti u UN. Za to ih plaćemo, da nas zadtupaju u ovakvim momentima.
Ali vlada jedino utrnjuje bol narodu s umirujućim Danom žalosti – to je jedina njena reakcija. Pasivitet. Ostavljanje naroda na cedilu.. Pošto Srbija nije objavljivala Dan žalosti za tolike žrtve poubijane na KiM, nije obeležavala ni 1998 kada su šiptari još oficijelno važili za teroriste, ni 2004 ni 2008… zašto, sada, kad mrtvi nisu ni identifikovani, zašto poteže za ovim u ovom trenutku neprirodnim gestom? Da žalimo neznane ? Koliko njih da oplakujemo? Vlada nije dala to elementarno obaveštenje o imenima stradalih i njihovom broju a hoće da narod stavi u žal. Čista šizofrenija poludelih, bezobzirnih „državnika“ bez ljudkosti i saosećanja. Umesto žala – budi se sumnja, nepoverenje i želja za razumevanjem dešavanja. Kako su ranjeni iz te akcije stigli u naše bolnice ? Zašto su Srbi blokirali u sred noći neki nevažan putić bez strategije? Zar su mislili da sa tridesetak ljudi mogu protiv arsenala šiptarskih i NATO kriminalaca koji su se nakotili u ogromnom broju zadnjih meseci po severu Kosova ? Nije li akcija bila od početka planirana kao samoubilačka? Ako je najcenjeniji Srbin Ivanović mogao biti ubijen što bi se čuvali životi… ako nisu oni s „srpske liste“? Kad su Rusi uspeli da vide dešavanja u Raškoj, kako naše bezbednosne službe nisu ništa znale?
Ako su i Srbi s „srpske liste“ (srp=alatka za ubijanje) odigrali svoje uloge u ovom teatru, moguće je da mrtvih i nije bilo. Ne verujem da su šiptari koji su odćutali u manastiru ubili i jednog svoga! Odglumeli su i sahranu na kojoj videsmo cinično grupno keženje njihovih političara i loše glume ucviljenih koji su se javno kihotali. Ne verujem ni da je uloga Srba bila ubilačka. Sve je odigrano za zapadne poluslepe gledaoce. Kako drugčije opravdati bombardovanje, trovanje uranijom jedne suverene evropske zemlje i konstantan teror nad njom? Krivica Srbije mora biti vidljiva… pa mora i da se fabrikuje ako treba.
Kad bi imali investigacioni žurnalizam i medijske slobode, možda bi znali uloge i imena glumaca. Gosti manastira bi smeli da govore javno bez da se boje za svoje živote. Da li su porodice dobile tela „ubijenih“? Ima li u Srbiji veštaka koji nemaju po 2 miliona evra na bankarskim računima kao majka K.K.? Ima li bilo kog da zaustavi bolesnog mafijaša i njegove pederske patajše koji nam urušavaju državu? Zar posle toliko godina izdaje svih naših interesa nije postalo jasno za koga radi AV koji je još pre 25 godina u Vikiliksovim kablovima pomenut kao posetilac američke ambasade i njen sagovornik. Šta treba narodu da shvati ove mafijaške igre?
Ne moramo li da zaustavimo psihopatu? Nije li ovo zadnja sekunda da se spasi šta se spasiti može?
„Neka borba bude neprestana“
Dr med Jadmina Vučić-Peev,
