S jedne strane imamo srpskog oficira koji je učestvovao u svim bitkama Balkanskih i Prvog svetskog rata 1912-1918. Povukao se sa vojskom i narodom peške preko Albanije, bio na Krfu, na Solunskom frontu itd. On je iz tog rata izašao kao jedan od najodlikovanijih srpskih oficira i svi su ga upamtili kao takvog. I sad dolazimo do paradoksa da jedan ovakav srpski oficir biva proglašen za ”izdajnika” i ”saradnika” nemačkog okupatora protiv kog se borio i bio ranjavan itd.
Sa druge strane imamo neprijateljskog austrougarskog vojnika koji se borio u sastavu po zlu i pokoljima čuvene 42. domobranske ”vražje” divizije iz Zagreba, u njenom 25. domobranskom puku. Taj neprijateljski vojnik je od avgusta 1914. prokrstario sva glavna poprišta ratnih okršaja u centralnoj Srbiji—od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca itd. I učestvovao je u borbama protiv naše vojske na Ceru, Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu i na Kolubari i za to dobio austrijsku srebrnu medalju za hrabrost itd. I sad odjednom on postaje veliki borac za slobodu našeg naroda, maršal itd.
I zato opet pitamo kako je moguće da mi i dan danas gutamo takvu priču?
Kako je moguće da onaj kome znamo i oca i majku i ženu i decu i gde je išao u školu i sve i on je danas kao nekakva misterija, dok u isto vreme čovek o kome ne znamo ni ko je, ni šta je, ni odakle je došao, znamo samo njegov nekakav konspirativni nadimak, njega prihvatamo kao faraona, ljubičicu belu i oca svih naših naroda i narodnosti? I to traje sve ove godine?
Kao školovani oficir sa krštenicom, rođen 27. aprila 1893, u Ivanjici, od oca Mijaila pisara Moravičkog sreza i majke Smiljane o Draži se zna sve. Od toga da je dobio ime po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica, da je imao sestre Milicu i Jelicu, da je Milica umrla od tuberkuloze kao dete, a Jelica završila arhitekturu na Beogradskom univerzitetu, radila u beogradskoj opštini i da su je komunisti streljali 1944, da su mu oba roditelja umrli, otac 1896. od tuberkuloze a majka 1901, da je staranje o malom Draži i Jelici preuzeo stric veterinarski major Vladimir ”Vlajko” Mihailović koji ih je odgajao u svom domu u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića) u Beogradu, da je decu najviše pazila Dražina baba po ocu Stanica Mihailović, da su i druga dva Dražina strica Dragomir i Velimir bili srpski oficiri i da je četvrti Dražin stric, Toma, radio kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu, da je Draža u Beogradu završio osnovnu školu, završio prva tri razreda Treće muške gimnazije u Njegoševoj ulici a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike, da je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu i posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika, da je u septembru 1912. njegova 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske itd. da se nakon rata ranjavanja i odlikovanja 1920. godine oženio sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića koja je prethodno bila udata za profesora književnosti Radivoja Lazarevića koji umire od tifusa 1915, da ih je upoznao Jelicin rođeni brat i Dražin najbolji drug iz 43. klase Niže škole vojne akademije Borivoje–Bora Branković i da su Draža i Jelica izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927, da je službovao i Skoplju, Sarajevu, da je kao najbolji oficir poslat u Francusku na specijalizaciju, da je službovao kao vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu, da je imao kuću u Bregalničkoj ulici u Beogradu i baštu sa najukusnijim trešnjama koje su brala komšijska deca (među kojima i legendarni srpski pevač Cune Gojković), da je lepo pevao i bio član hora Prvo beogradsko pevačko društvo itd.
A u građanskom ratu, koji je izbio u sred nemačke okupacije, Draža je imao protiv sebe austrougarskog kaplara Josipa Broza o kome praktično ništa pouzdano ne znamo. Ne znamo ni da li je to pravi Josip Broz koji je po svedočenjima izgubio prst za strugom kao mašinbravarski pomoćnik, za njega je vezano petnaest datuma rođenja i šesnaest verzija o izboru za generalnog sekretara CK KPJ. Ni do danas nije pouzdano utvrđeno ni kada je postao član KPJ, ni ko ga je u članstvo primio, niti ko ga je preporučio. Ne znamo ni kako je od zarobljenika na ruskom frontu postao učesnik komunističke revolucije. Ni koju je pravu ulogu odigrao u Španskom građanskom ratu, ni šta je radio za vreme staljinističkih čistki u moskovskom hotelu Luks. Ne znamo ni koliko je brakova imao, ni koliko tačno dece, ni gde je sve živeo i šta je radio. Ne znamo ni iza koliko se lažnih imena skrivao, ni otkud mašinbravarski pomoćnik svira klavir, ni ko su mu braća i sestre i otkud njegov brat Martin koji živi u okolini Budimpešte, ni kakav je to akcenat kojim je govorio i kako se kao jedini komunista tajno sastaje sa papom u sred rata u Vatikanu itd. ni mnoge druge pojedinosti vezane za njegov pravi identitet. Jedino što pouzdano znamo jeste njegov ratni put iz dokumenata austrougarske vojske i to da je bio đak ponavljač.
O ovom paradoksu može dosta da se piše ali je najtužnije to što i pored svega narativ o misterioznom Draži izdajniku i Titu velikom heroju i maršalu i dan danas opstaje!
Preuzeto: FB grupa Srpska Istorija, tekst postavio Miodrag S. Kojić
FB stranica: Istorija Srba
Draza Mihajlović i Josip Broz …….. partizani i četnici , do sada neispričana priča presvučena velom tajni. Ipak, sasvim je sigurno, da Drzavu Srbiju i danas , duboko unazadjuju sukobi ovih dviju strana.
Jedini pravi lijek, melem na ranu , put ka ozdravljenju, jeste ISTINA i samo ISTINA ! Za vrijeme komunizma smo slušali priče o partizanima , kao o svetcima , pravednicima, koji nisu nikoga ni mrko pogledali, da ne kazem udarili …nedaj Boze ubili……… Svo zlo je radila ona druga strana. Danas imamo identičnu priču , samo su strane zamjenjene. Zločinci su postali partizani , a četnici su postali svetci i pravednici. Svijet nije crno – bijel , pa ni istina nije takva. Sada bi trebali da hrabrost pokazu i jedni i drugi ……..da svaka strana prizna svoje greške. Nezrelo je i pogubno braniti apsolutno jednu stranu , i isto tako optuzivati onu drugu stranu. Interesi Srbije i Naroda Srpskog bi morali biti od nesagledivo većeg značaja od podjele na partizane i četnike. Stvaranje Jugoslavije , poslije prvog svjetskog rata, neoprostiva je greška po Srpski Narod i sve ono što se dogadjalo unutar te drzave. Josip Broz je samo nastavio “ utabanim stazama “ ! Jedan eklatantan primjer Brozove politike, koji je morao srušiti takvu drzavu i politiku, bila je zabrana povratka protjeranih Srba na KiM.
Ovo su dva najočitija primjera pogubnih poteza protiv Srba , počinjenih od četnika i partizana ……
Idemo dalje sa analizom , ali bez kukavičluka ! ISTINA će zaboljeti i jedne i druge , sve su strane počinile greške, a do pomirenja i oprosta moze i mora doći isključivo ISTINOM ! Za to će trebati, osim hrabrosti , poprilično vremena, jer se na taj put ISTINE, još nije ni krenulo !
Pa šta se čudite? Kralj je u Vojsku Jugoslavije preveo 3.500 austro- ugarskih oficira i podoficira, prema 2.500 srpskih. To je dovelo do masovnog odstupanja ( napuštanja) srpskih oficira i podoficira. Kralj je beogradskog kasapa za vreme okupacije u Velikom ratu, Slavka Kvaternika vanredno unapredio a ubrzo posle toga dodelio mu jedan od najviših ordena? Taj Slavek je napravio NDH i samo predao ključeve Paveliću kad se ovaj vratio iz inostranstva.
Na jednom predavanju dr. Dušana Bilandzića , čuo sam, veoma zanimljivo mišljenje na tu temu. Po njemu , u momentu kada je izbijeglička kraljevska vlada u Londonu, zaključila , da je krah i poraz
Hitlera , siguran , naredili su Drazi Mihajloviću , da se pridruzi Njemcima u borbi protiv partizana. Za njih lično , ali i Drzavu Jugoslaviju , KOMUNIZAM i KOMUNISTI , predstavljali su tako ,daleko veću opasnost od Hitlera. Ukoliko prihvatimo činjenicu da je Draza Mihajlović , bio prije svega i iznad svega “ vojnik “ , koji izvršava naredjenja pretpostavljenih, a ne političar , onda se ova teorija u potpunosti uklapa u mozaik dogadjaja. Ostati će nepoznato, kakva bi nam sudbina bila da su se baš sve četničke formacije borile do samoga kraja rata protiv okupatora – Njemaca . Da li bi i onda , velike sile , mogle da nam uvale Tita ?
Poštovani g. Zorane53,
kao migrant sa „stažom“ u Nemačkoj dugim 61. godinu ali sa stalnim kontaktima sa BG i Srbijom, posle završene gimnazije u BG sam, da bih izbegao Titovu vojsku pobegao u Nemčku gde sam završio hemiju. Znači -nisam istoričar ali se od moje 16.g. bavim novinarstvom pa sve do danas kada sam prešao 80-tu godinu života. Sretao sam ‚“gomile“ migranata, između mnogih i brata od strica moga oca u Parizu, četničkog vojvodu Mila Rakočevića koga je baš Draža M. preveo u čin vojvode. Tako da mi je i sa te strane bilo poznato dosta detalja -kao i iz nemačkih već godinama zainteresovanima pristupnih arhiva i literature. Mlađani kralj Petar II nije, i da je hteo, mogao da izda neku kasnu naredbu Draži da se priključi Nemcima jer su sve pod kontrolom držali Vinston Čerčil, engleska vlada i generalštab. Poraz Nemačke je počeo da se naslućuje tek posle jakog napredovanja Crvene armije koja je 6. novembra 1943. g. oslobodila Kijev i dogovora Amerikanaca i Engleza u Vašingtonu o iskrcavanju zajedničkih trupa u Normandiju da bi otvorili i tzv. Zapadni front i omogućili dalje prodore Crvene armije -naravno uz enormno mnogo ljudskih žrtava crvenoarmejaca. Još tada su se i Ameri i Englezi rukovodili činjenicom da je za njih i za krajnji ishod rata bolje da ginu Rusi i drugu narodi sa ruske teritorije nego njihovo ljudstvo. Slična priča se ponavlja i dnas- bolje da rat protiv Rusije vode Ukrajinci do poslednjeg čoveka nekgo zapadnjaci. Posle dogovora u Vašingtonu, 6. juna 1944. g. je došlo do iskrcavanja savezničkih trupa u Normandiji- tek od tada se računalo da se Hitleru približava kraj. Ipak, ni taj kraj nije došao tako brzo- trebalo je skoro godinu dana da padne Berlin i da Nemci potpišu kapitulaciju 8 ili (po ruskim izvorima) 9. maja 1945. godine.
Pošto je po verodostojnoj nemačkoj dokumentaciji Draža M. već krajem 1941. g. započeo saradnju sa Nemcima, koja je, manje ili više trajala do kraja rata, onda ta tvrdnja, kao nekakvo „opravdanje“ za Čiča-Dražu, nažalost nije „palila“! Zna se da mi i kao ljudi i kao narod uvek za sve i svašta tražimo neko opravdanje- pa tako i tvrdnjama da je neko Draži naredio saradnju sa okupatorom! To ozbiljni istoričari ne pominju. Da je Draža izbegavao napade na nemačke jedinice, a posle masakra u Kraljevu i Kragujevcu, Skeli kod Pančeva itd. da bi zaštito Srbe od strašnih odmaza Nemaca, prouzrokovanim napadima partizana na okupacione jedinice, sa 100 ubijenih Srba za jednog nemačkog vojnika, to stoji. Ako je njegova saradnja sa Nemcima bila iznuđene tim činjenicama, onda bi mu trebalo bar malo oprostiti jer je, verovatno, u to vreme to bila jedina mogućnost da spasi dosta gradskog i seoskog stanovništva od odmaza Nemaca i Austrijanaca u Hitlerovoj armiji. Nažalost, to Dražino „spasavanje“ nije donelo mnogo- kada su u titovoj armiji najviše zaluđenih Srba-pravoslavaca, pripadnika npr. 6.-te ličke divizije, 11.-te krajiške udarne divizije, 5.-te krajiške, 1.-ve proleterske, 16.-te vojvođanske, 21.-ve srpske, 23.-će srpske udarne divizije i još nekoliko divizija uletele sa oko 35.000 boraca u Beograd a kasnije oslobodili, tačnije za komuniste i njihove promotere Engleze okuprali Srbiju, postreljali su, po nnavodima istoričara i novinara Samardžića od 60.000 do 100.000 uglavnom nedužnih Srba! Dovoljno je bilo da neko na nekog pokaže prstom da je sarađivao sa Nemcima, Ljotićevcima, Četnicima i da ga -pojede mrak! Ako se gleda razmera spasavanja Srba od strane Draže M i maskra istog naroda od partizana- onda je, zaista nažalost, saradnja Draže sa Nemcima bila uzaludna! Bolje da je svom snagom nastavio borbu protiv partizana bez saradnje sa Nemcima! Ali-kako ono beše- posle bitke su svi učesnici generali! Inače i Ličanin Milan Trešnjić, tadašnji major ozloglašene OZNE, a onda jedan od prvih generalnih konzula u Štutgartu, je u jednoj svojoj knjizi izneo gomilu verodostojnih podataka o saradnji četnika pod Dražinom komandom sa okupatorima. Ta dokumenta potiču iz zaplenjenih nemačkih arhiva. „Oslobodilac“ Beograda Trešnjić je u jednom ragovoru sa Večernjim novostima iz Beograda, novina za koje sam pisao skoro 20 godina i objavio oko 500 članaka i reporttaža od ukupno do danas sa objavljenih između 900 i 1000 naslova u Kuriru, u Internet izdanju Novosti, Novostima plus, Korenima i drugim portalima, rekao, da mu je prva, u BG ostvarena želja bila da upadne u kraljev dvor i da obučen i sa blatnjavim čizmama na nogama legne i odspava u kraljevom krevetu! A posle, kada su se borci slični majoru Terziću odmorili -nastale su pljačke imovine, otimanja dedinjskih vila, proganjanja nedužnih! To je bila Srbija tada a, nažalost, poštovani g. Zorane, takva je i danas.
Sa poštovanjem P. Rakočević
Nisi druze “ Pobego“ nego poslat da spijuniras emigraciju..posle 5.oktobra si posto prevrtac i „Inteligntan-Mutivoda“…posto znas temu bolje od „Bobija i Dendija“ reci gde ste ga sahranili…Jest,pa ja pa sta ima veze??
Slažem se sa autorom teksta da su, pogtovo nama starijoj emigraciji, biografija, kao i nekdašnje zasluge Draže Mihailovića relativno dobro poznate -što se ne može reći za navodnog Tita- Josipa Broza- ili kako se on stvarno zvao. Ne zna se tačno ni ko je on bio ni čijeg je porekla. Ali ne stoji tvdnja da Draža -direktno ili indirektno, nije bio izdajnik i da nije sarađivao sa Nemcima. U svojoj knjizi „Srbija je bez Jevreja“ -podnaslov Vojno-okupaciona politika i uništenje Jevreja u Srbiji 1941/42. g. od prof. Valtera Manošeka, izdata od Vojnoistorijske istražne službe i R. Oldenburg-izdavača u Minhenu 1993.g. na nemačkom: („Serbien ist judenfrei“ -Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42 von Walter Manoschek, Herausgegeben von Militärgeschichtlichen Forschungsamt, R. Oldenbourg Verlag München 1993.) na više stranica je potvrđena saradnja Draže i njegovih četnika sa nemačkim okupatorima- posebno jasno na stranicama 146 i 146 pomenute knjige. Autor se na više mesta u knjizi poziva na sačuvane originalne depeše nemačke vojne obaveštajne službe Abver (Abwehr) iz Beograda za Berlin. Još 28.oktobra 1941.g. su, posle odluke Mihailovića da obustavi saradnju sa partizanima i da započne njihvo uništenje, Dražini emisari- kapetan Mitrović i pukovnik Pantić- su iz privatnog stana nemačkog obaveštajca Jozefa Matl uspostavili vezu sa Gracom u Austriji i dogovorili susret Draže sa Nemcima. O događaju uoči dogovorenog susreta Draže Mihailovića i nemačkog generala Beme (Böhme) -Hitlerovog opunomoćenika za Srbiju 11. novembra 1941. g. navodi se -citat- „u predvečerje susreta, valjda kao dokaz za poverenje (u Dražine namere), Nemcima je predato oko 350 kod Gornjeg Milanovca i Mionice zarobljenih -najviše ranjenih i bolesnih partizana. (Pripadnici?) 342.ta pešadijska divizija je zarobljene partizane sprovela u Valjevo, gde su sa malo izuzetaka, svi strelajni. Istovremeno je Mihailović pokušao da okupatore ubedi u prednost uzajamne saradnje. Kraj citata.
Samo iz ovih nekoliko redova se jasno vidi da je od nekadašnjeg junaka, nažalost, valjda kakav je neodlučan, preoprezan možda i pomalo plašljiv bio, postao saradnik okupatora, ili grublje rečeno, slično današnjem „gospodaru Srbije AV“ izdajici i Srbije i Kosova, postao Draža-izdajnik! Nama Srbijancima na žalost, to se i danas lako dokazuje originalnim nemačkim dokumentima koje su Nemci, pedantni kakvi su čak i u popisu pobijenih u logorima smrti bili, Draža je zaista sarađivao sa okupatorom! Da je ostao nezavistan borac i protiv okupatora i periodično po trenutnim mogućnostima i protiv komunista, bio bi i danas, od svih nas, slavljen kao junak. Ovako, svako ga veliča ili kudi po svom nahođenju, po sećanjima iz pročitanih tekstova, osećanjima ili pričama starijih i smatra ga ili junakom ili izdajicom.
Uz zahvalnost autoru teksta,
P. Rakočević, Štutgart/Beograd
Чему се позивати на свој живот у Немачкој, а писати и коментарисати дешавања у СФРЈ и Републици Србији? Зашто Ракочевићу не остаде у завичају, него се сада јављаш као „стручњак“ за историју? Шта си за тих твојих 61 годину радио у Немачкој? Морао си да ринташ по цео дан, а нигде те није било у организацији и деловању југословенских и српских удружења? Нема смисла да нам сервираш жваку о сарадњи са југословенском штампом, ако си био „емигрант“ и бегунац. Искористи прилику, па одговори на питање, како војник сме да не изврши команду добијену од врховног команданта? Јасно је да може, али то МОРА да да и одговарајући резултат. У Дражином случају, команду није извршио, а резултат је био погубан и за њега и за припаднике Југословенске војске у отаџбини, за све оне под његовом командом.
Ne čitamo čsto Korene pa sada videsmo vaš tekst. Možda pišeš ponekad gluposti. Tog Rakočevića ne poznaješ inače ovo ne bi piso. Pitaj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Štutgartu danas oca Stanka, bivšeg sveštenika Miljevića i druge ko je Rakočević. Saznaćeš da je on jedan od najvećih donatora crkve od prvih dana osnivanja crkve pre 40 godina i za to je dobio zahvalnicu vladike Konstantina pre deset godina. Posle studija u Ahendošo je u Štutgart i osnovo svoju firmu i dobro zarađivao naravno radom a ne hohštaplerajima -pa je mogao da šalje velike donacije mnogim organizacijama u Srbiji i ondašnjoj Crnoj Gori -od Crvenog krsta, do bolnica, opozicionim organizacijama i nekim novinama sve je to uspeo bez „rintanja“ kako misliš ali vrednim radom uz istovremeno bavljenje žurnalistikom. U Beogradu je od patrijarha Germana kasnije i do patrijarha Pavla dobio zahvalnice zvane gramate, od nove srspke vlasti posle Miloševića dobio orden Vuka Karadžića drugog stepena za širenje srpskih škola, u isto vreme i zlatnu značku prosvetne zajednice Srbije i mnoga druga priznanja i zahvalnice. Rakočević će se naljutiti što ovo pišemo u javnost jer on hvalu ne ceni ali nekada je potrebna odbrana istinom. Znamo ga kao sve do pandemije aktivnog čoveka koji ceni rad srpskih kluibova i udruženja, radom u klubovima među našim ljudima u Štutgartu i šire je počeo da se bavi tek posle pada Titovog komunizma u Jugoslaviji Da ste čitali u komentaru pomenute novine znali bi da je Rakočević uvek korektno pisao, često i protiv i ondašnjeg i današnjeg izdajničkog režima jer kao slobodan novinar nikada nije zavisio od nekoga da bi morao da piše samo lepe stvari i pohvale. On već na početku članka piše da nije historičar ali se dobro informiše pa te svoje informacije danas i u Beogradu i u Nemačkoj dostupne pa iz njih svako ko razmišlja sojom glavom dobija saznaja koje može da prenosi drugima. Daj boga ti napiši kome ste vi u otadžbini i sa koliko svog novca pomogli ljudima u nevolji? Zatim pošto očito često komentarišeš u Korenima nazovi telefonom ili se javi mejlom vlasnika korena g. Janiću pa ga pitaj o Rakocevicu koji je među srpskim a nikada jugoslovenskim klubovima bio i aktivan i darežljiv i aktivan organizator sa drugim Srbima velikih demonstracija u Štutgartu protiv Nato rušenja Srbije. Dobro se zna sa g. Janićem dvadesetak godina tolko dugo sarađuju.
Po tvojem mišljenju bi 6 miliona u svet od Tita, Miloševića, Vučića i od drugih diktatora izbeglih Srba trebalo da se stide što su u inostranstvu? Napiši gde to živiš koje su vaše aktivnosti u korist Srba, crkve i srpskih klubova i organizacija pa da te jer te ne poznajemo izmerimo sa Rakocevicem. Ili kod pisanja, kao što to čini Rakočević naš nekadašnji višegodišnji predsednik i donator u to vreme jednog od najvećih srpskih klubova u Nemačkoj -Sloge iz štutgarta prvo proveri saznanja pa onda piši. Da li si se zalagao godinama da se omasovi srspka škola u našoj pokrajini kako bi deca učila srpski jezik i izbegla utapanje u nemački narod? Nisi? Onda bolje ćuti.
Ipak pozdrav od Četiri stara člana seniora ranije jugoslovenskog a po biranju na mesto predsednika Rakočević je ime kluba promenio u srpski klub Sloga iz Štutgarta.
Тешко је одговорити на хвалоспев у коме се не оспорава оно што сам ја и не само ја написао. Ако „стари чланови“ анонимног српског клуба не користе ЋИРИЛИЦУ, о чему ми разговарамо? Уколико „стари чланови“ желе да разменимо размишљања и разумевање историје мој мејл је slobodan.mlinarevic@gmail.com па изволите. Верујем, да ћу ја много тога сазнати, а сигуран сам да ће „стари чланови“ сазнати знатно више.