Patrijarh Pavle i mudrost pobožnog sveta

I danas osećam nelagodu zbog toga – ispovedi se ministar pred Patrijarhom. Ta žena, sa malo škole, odsečena od sveta, bolje sagledava razloge postojanja Crkve od nas učenih, koji pretendujemo da nešto znamo

Teško ratno vreme. Srpski patrijarh Pavle i srpski ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović, svako svojim poslom, istim avionom putuju u Grčku. Patrijarh je došao u tačno određeno vreme za ulazak u avion, i seo na rezervisano mesto u središnjem delu letelice. Ministar je pristigao malo kasnije i seo na rezervisano mesto u prednjem delu aviona. Nije znao koga sve ima među putnicima.

Episkop bački Irinej dođe da pozdravi ministra, kaže da je u pratnji patrijarha Pavla.

Ministar ustade i sa episkopom krenu da lično pozdravi Njegovu svetost. Patrijarh ljubazno pozva ministra da tokom leta zajedno sede. Jovanović s radošću prihvati. U razgovoru su proveli sve vreme putovanja do Atine.

Pričaju o teškoćama koje su zadesile srpski narod. Vraćaju se i na događaje iz istorije i tradicije… Ministar Jovanović ispriča i za jedan susret koji je imao desetak godina ranije.

Godišnji odmor provodio je u selu Jarmenovci kod Gornjeg Milanovca. Bio je februar. A on jedan od retkih gostiju u zapuštenom odmaralištu. Umoran od diplomatskih aktivnosti i učešća na raznim skupovima i susretima širom sveta, vreme koje je imao na raspolaganju koristio je za duge šetnje po živopisnim predelima ovoga kraja. Dok se, tako idući užurbanim korakom, napajao svežim vazduhom, sustigne jednu vitku i okretnu ženu od četrdesetak godina. Diplomata zapodenu priču. U razgovoru žena napomenu da je iz tu nekog susednog sela. Završila je samo nižu osnovnu školu, tek toliko da se opismeni. No, po svakoj njenoj reči videlo se da je bistra, oštroumna žena.

– Šta je ono dole? – upita diplomata, pokazujući na omalenu belu građevinu koja se ukazivala u dolini.

– To je naša crkva! – odgovori žena.

– A zašto je tako mala? – nesmotreno upita diplomata s gospodskim manirima.

Bilo je vreme komunizma, oslovljavalo se sa „druže“ i „drugarice“. No, žena ova, znajući šta kome pripada, zastade, okrete se, i s čvrstim uverenjem reče:

– Gospodine, nema malih crkava, sve su velike!

Diplomata se nađe u nelagodi. Nije znao šta na to da kaže, niti da li ima potrebe da se bilo šta kaže, samo, pomalo postiđeno, prozbori da jeste tako.

– Osramotio sam se pred tom ženom. I danas osećam nelagodu zbog toga – ispovedi se ministar pred Patrijarhom. Ta žena, sa malo škole, odsečena od sveta, bolje sagledava razloge postojanja Crkve od nas učenih, koji pretendujemo da nešto znamo.

Patrijarh Pavle pažljivo sasluša, i smireno, iz velikog ličnog iskustva, pridodade:

– Mnogo možemo da naučimo od svojih svetih predaka, koji su znali i bili kadri da i u najteže vreme ropstva održe veru svoju i da ne ukaljaju obraz svoj, da sačuvaju dušu svoju. Živeli su po veri, i zato su mogli da iznesu teškoće koje su ih snašle. Život su davali, ali obraz i dušu nisu davali. Čuvali su veru, jer su znali da će se s verom održati.

Iz knjige dr Jovana Janjića Biti čovek: budimo ljudi III