Zaboravljeni rezervisti od države, iste one koja ih je zvala da je brane. Javili se uredno, ostavili svoje i otišli na položaje 1999. Vratili se juna 1999. posle dva i po meseca, neki posle tri meseca.
I? Slučajno se saznalo da su rezervisti iz Toplice već krajem 1999. i početkom 2000-te godine dobili dnevnice. I oni su bili vojno angažovani, oni dobili oko 2.000 DM svako u proseku.
Potom su rezervisti iz lebanskog-bojničkog kraja i iz okoline Leskovca ( ne želim da ih imenujem), dobili isto po 2.000 DM 2001. godine.
A gde smo mi iz Leskovca, ne znam tačan broj oko 1500 boraca, gde smo mi za tu istu državu? Ista država, ista uniforma, čak smo neki bili u istom vodu!
Ja sam bio mobilisan i 1991. za Vukovar i 1999. Znam ko se odazvao pozivu oba puta. Ali, znam i ko se nije odazvao! Ko se kako snašao, a to je posebna priča!! Uvek su se isti odazivali.
Do 2010. godine pokušavali su neki mešetari da formiraju udruženja i ništa. Samo su imali koristi. Ima puno toga da se kaže, ali niko ne želi i neće da priča javno.
Žalosno.
Nisam imenovao ni mesta ni ljude, naravno, ali najviše iz razloga jer ne želim da se ni sa kim prepucavam, jer je sve ispričano. Ili skoro sve.
Na kraju znamo ili ne znamo kako su se za vršili pregovori između boraca i ministra Rasima Ljajića.
Ovo je samo mali deo svega onoga što se dešavalo posle 1999. godine.
Bratski pozdrav svim borcima 1999. god.
autor: dr Božidar Miljković iz Leskovca.
„Bratski pozdrav svim borcima 1999. god.“
Слава и хвала свим борцима рата 1999., а погинулима – вечан покој и
спомен!
За борце нема пара, а за стадионе (у Лесковцу и још које где), ПРДЕРЕ,
естраду… пара мора да буде, по сваку цену!
Али, да не заборавимо борце!
Mртва стража са Kошара
(Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)
Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.
Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.
Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.
Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.
Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“
Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“
„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“
„Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“
Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.
„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“
,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“
„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“
„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“
„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“
„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“
Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.“
Слава палим херојима !!!
https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32