Pismo sa Kosova ili selektivno ukidanje viza

Želim da napišem nešto čega nema u javnosti, ono što se priča i dešava iza kulisa svega što se mediski gura u prvi plan. Na terenu, mi obični smrtnici, kao da živimo u paralelnom svetu

Takozvanom Kosovu ukinuli su vizni režim. Na putu su da budu primljeni u Savet Evrope i ko zna još u koju međunarodnu organizaciju. Lokalni izbori nedavno održani na severu pokrajine su za međunarodnu zajednicu i njene predstavnike legitimni i sprovedeni po zakonu, bez uzimanja u obzir mišljenja Srba. Sve pomenuto prethodi 2. maju kada je novi sastanak Beograda i Pritpine na visokom nivou i kada će, barem Lajčak tako najavljuje, biti predstavljen prvi okvir Zajednice srpskih opština. (Nagađamo da će u startu ime biti promenjeno, a onda i sve ostalo. To nas uče brojna ranija iskustva i, ako pitate nas koji na KiM živimo i kojih se sve direktno tiče, na kraju nećemo dobiti ništa – pod uslovom da se do kraja ikada dođe.)

Projekat “Kosovo“po ko zna koji put – zahvaljujuću svojim tvorcima iz ovog odlazećeg ili već završenog svetskog poretka – opet biva zaštićen ili, kako mi to shvatamo, šalje se poruka da ne odustaju od ovog dela sveta. Nasuprot njima mi “ubiramo plodove“ svoje politike u poslednjih 15 godina. Svesno smo oslabili svoju poziciju na Kosovu i Metohiji udovoljavajući Zapadu i SAD, i sada nam je ostalo da ponavljamo kako nas niko ne voli.

Iza kulisa

Na stranu sve: i njihovi bezvizni pasoši i ovi naši, diskriminatorski, koje nam izdaje Koordinaciona uprava i za koje jedino nije ukinut vizni režim. Na stranu i izbori separatističkih institucija iz Prištine – za koje i dalje mislim da nisu trebali da se održe samo na severu, već u svih 10 opština sa srpskom većinom, odnosno da su i Srbi južno od Ibra morali da napuste institucije “države Kosovo“ pa da ih onda svi bojkotujemo, a ne ovako selektivno – pa i prvi korak primanja takozvanog Kosova u Savet Evrope. Želim da napišem nešto čega nema u javnosti, ono što se priča i dešava iza kulisa svega što se mediski gura u prvi plan. Na terenu, mi obični smrtnici, kao da živimo u paralelnom svetu.

U tom svetu nikakve euforije običnog naroda po pitanju odobrenja viznog režima nema. Ako izuzmem izjave albanskih političara, za običan narod kao da se ništa nije dogodilo. Očekivali smo da će na ulicama da slave, ako ništa drugo iz inata nama koji živimo pored njih, a koji smo jedini ostali sa nepriznatim pasošima. Da će tako da sipaju još malo soli na našu već davno otvorenu ranu, ali ćute. I dalje pričaju o odlasku, siromaštvu, o tome kako Amerika gleda samo svoje interese i slično.

Srbi iz različitih krajeva Kosova i Metohije razmenjuju priče koje slušaju od Albanaca gde god se sretnu. To je baš primetno u poslednje vreme. Na slavama, ispred tržnih centara, na pijacama, u prevozu. Prilaze jedni drugima i prenose ono što čuju od Albanca iz njihovog kraja – od tih običnih ljudi.

U Kišnici, selu u opštini Priština, trojica braće prodali su svoja imanja i sa porodicama otišli u Nemačku. U selu je ostao njihov brat koji brine da li će uspeti da sa prikupljenim novcem srede (kupe) papire, jer ne žele da se vraćaju. On je ostao za slučaj da ih deportuju – zato je jedino njegova kuća ostala neprodata. Ako ostvare zamišljeno, oni su njemu izlazna karta, jer ni on ne želi da nastavi život na Kosovu. To, na primer, prenose Srbi iz tog sela.

Albanac iz opštine Štimlje na gradskoj pijaci u Lipljanu već godinama prodaje duvan. Poznaju ga Srbi koji kupuju na istoj, čak su pojedinci i njegove mušterije. Nedavno je zaustavio jednog Srbina iz Lapljeg Sela da razgovaraju rekavši mu, između ostalog, da je željan da sa nekim progovori. Na pitanje što ne priča sa komšijama iz sela, odgovorio mu je da niko ni sa kim ne priča, svako gleda svoja posla, ali i da preko noći odlaze čitave porodice. Desilo mu se da vidi komšiju, razmeni sa njime nekoliko rečenica, a da taj isti komšija već sutra ujutro sa porodicom ne osvane u selu. Sve zaključano, a od njih ni traga ni glasa. Ovakve priče – već sam ih pominjala u ranijim tekstovima – slušamo poslednjih nekoliko godina i zanimljivo je da ih je sve više, bez obzira na zvaničnu politiku. Pojačane su od početka ruske vojne intervencije u Ukrajini.

Izvor snage

Zašto ovo pišem? Zato što iz tih priča – u ovom ludilu od politike koja nas potpuno odvaja od države Srbije i opstanak čini gotovo nemogućim – crpimo snagu da moramo da izdržimo svu muku koja nas je snašla, barem još malo. To se odnosi posebno na nas južno od Ibra. Naučili smo živeći pored Albanaca da oni sve unapred znaju, i da se shodno tome ponašaju. Iz ovoga čemu svedočimo zaključujemo da im nisu sve koze na broju i da se to ne odnosi ni na politiku Beograda, niti Prištine, a Bogami ni Brisela, posebno Amerike. Kao da znaju da se negde nešto krupno iza brda valja i preduzimaju mere u tom pravcu, ne hajući za euforiju svojih političara.

Koliko god to nekome čudno bilo, lakše nam je da u navedenom tražimo smisao svog trpljenja nego da prepričavamo, na primer, kome su poslednjih dana srpski policijski službenici oduzeli pasoš. Naime, u poslednje vreme sve češće se Srbima sa Kosova i Metohije koji su prijavljeni u ostatku Srbije zbog bezviznog pasoša isti oduzimaju. Poslednjih godina bila je praksa da onima koji su 2010. ili godinu-dve kasnije, uspeli da se prijave u ostatku Srbije kod rodbine, prijatelja ili na adresi nekretnine koju poseduju i dobiju bezvizni pasoš, ne dozvole da isti produže – jer žive na KiM. Sada je provera još rigoroznija i obilaze se mesta gde su Srbi prijavljeni. Ukoliko vas ne pronađu na adresi više od jedanput, pasoš vam više ne važi iako još nije istekao. To je baš ponižavajuće za nas.

Ljudi su toliko ogorčeni da veruju da je naša država naterana da nas proganja i na taj način primora da uzmemo takozvani kosovski pasoš – uskoro bezvizni – jer Zapadu treba multietničko Kosovo u kojem i Srbi imaju taj dokument. (Možda, kada krenu završni razgovori oko nekog novog svetskog poretka i to žele da koriste kao argument za neke svoje nečiste poslove. Svašta nam pada na pamet.) Fakat je da to što su pojedinci radili – živeli na KiM a prebivalište imali u nekom mestu u ostatku Srbije – i nije najlegalnije, ali zar smo dotle došli da od vrata do vrata proveravamo adrese Srba sa Kosova i Metohije, i to tako revnosno?

Uprkos svemu

Kako da hrabrimo sebe da izdržimo kada nam predsednik uoči Vaskrsa, na sastanku koji je održan u Raški, poručuje da će, ukoliko se nastavi priča oko zabrane “KM“ tablica, Srbija recipročno odgovoriti zabranom kretanja za vozila sa “RKS“ tablicama po ostatku zemlje. Francusko- nemački plan za Kosovo i dalje nije sporan, ali ćemo zato sa Albancima da se obračunavamo putem registarskih tablica – onako najgrublje rečeno. Kec u rukavu su nam“RKS“ tablice koje možemo u svakom trenutku da zabranimo i to je nama borba za Kosovo i Metohiju. Da pomenem da te tablice u više od 90 odsto slučajeva imaju Srbi južno od Ibra i njima se kreću preko prelaza – Albanaci su tu u manjini. Već vidimo sebe kako opet uzimamo probne tablice i čekamo po prelazima po nekoliko sati.

Zato pratimo šta Albanci rade, kako se ponašaju, primećujemo promene koje u bližoj budućnosti mogu samo nama da idu u korist. Daleko od toga da sve što pričaju ne uzimamo sa rezervom. Vere u njih više nema, to je davno prošlo vreme, ali činjenica je da nisu ono što su bili i da sve kod njih propada neverovatnom brzinom. Političari im i dalje vrte priču iz devedesetih godina prošlog veka – videli ste poslednju sednicu Saveta bezbednosti i šta priča Gervala ispred zvanične Prištine. To više kod običnih Albanaca ne prolazi.

(Srbin iz Lipljana rekao je svom starijem komšiji Albancu, koji se žalio na sveukupnu situaciju u kojoj se njegovi sunarodnici nalaze, da mu ništa ne veruje i da su to samo priče: “Koliko ste zgrada sazidali, pa nemoj da mi pričaš da je sve loše za vas“, rekao mu je. Dobio je odgovor:“O komšo, sve ćete to vi da kupite, i to za male pare. Videćeš da je istina što ti pričam“, odgovorio je Albanac.)

Možda grešim – od silne želje da sve što se dešava gledam očima punim nade duboko verujući da Kosovo i Metohija moraju ostati srpski – i možda sve ovo ama baš ništa ne znači, ali, eto, ima nas koji jedni drugima o tome pričamo kada se sretnemo, hrabrimo jedni druge i nastavljamo da trpimo, uprkos svemu.

autor:Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice