U najbližem komšiluku, gde se nalaze dva novoučlanjena NATO suseda, sprovođena je doktrina „dva zavađena pola”. Međutim, dugoročno rešenje za Srbiju je da usvojimo nešto što bismo mogli nazvati doktrinom „trećeg puta”
Možda se mnogima učinilo, slušajući ušima nezainteresovanog ili nedovoljno pronicljivog slušaoca, da je nedavni nastup Marinike Tepić u javnosti bio samo još jedna izborna agitacija. Međutim, ako je neko pažljivije slušao, mogao ja da razume da gospođa Tepić (devojačko: Čobanu) nije prenosila uobičajene parole u kampanji, već je nacrtala političku agendu, očigledno osmišljenu na nekoj visokoj adresi. Na onoj istoj adresi sa koje je naređeno da u jednu izbornu kolonu stane kompletna prozapadna opozicija; na toj visokoj adresi na kojoj je smeštena rezidencija ambasadora u Užičkoj ulici, gde se učestalošću poseta nezvanično meri rejting svakog prozapadnog političara u Srbiji.
Zlonamerni i cinični, što u zbilji a što u šali, a svako iz sopstvenog utiska, tvrde da na toj adresi stanuje osoba koja nije srpski državljan – ali koja jeste nezvanični predsednik Srbije. I sa te visoke dedinjske adrese, čiji stanar mašta kako će jednoga dana, umesto iz rezidencije u Užičkoj ulici obavljati dužnosti u Beloj kući, pruža se široki pogled na koloniju Srbiju. Iz te vizure u svetu postoji samo jedna hipersila – SAD (dok sve ostalo mogu biti samo njene jače ili slabije kolonije!), stvorena je politička agenda čiji smisao nam je – u izbornoj kombinatorici – prenela upravo gospođa Tepić.
Dva zavađena pola
U kolonijama poput Srbije – a naročito u Srbiji – treba da postoje samo dva politička pola: međusobno do krvi zavađena. Oba pola koja su u mnogo čemu slična, a razdvojena kulturo-urbanim „narcizmom malih razlika”: dovoljno za opsesivnu mržnju. Takva doktrina, uz grubo pojednostavljenje, teži da se čitav politički život u Srbiji odvija unutar žestokog sukoba levog krila NATO pakta i desnog krila NATO pakta. Zajednički imenitelj „NATO pakt” nikako ne znači umerenu političku borbu između ova dva krila, naprotiv, borba za vlast unutar kolonija mora biti krvava. Ali van kolonija – tako gde stanuje kolonizator – ne postoji polarizacija: cilj je da su oba krila pod apslolutnom kontrolom.
Sa manje-više izuzetaka, sa manjim ili većim modifikacijama, čitav Kolektivni zapad teži ovom političkom modelu, u kome ne treba da postoje nezavisne političke stranke. Na izborima treba da učestvuju samo stranke pod „NATO šinjelom” i pod „soroševskim ćebetom” – one koje su strogo kontrolisane i koje bez „svežeg vazduha” gube ozbiljnu politiku. Njihovi politički lideri su polaznici Soroševih kurseva, na kojima su ih obučavali da se čitavo političko polje prostire samo između „borbe protiv klimatskim promena” i napora za „poboljšanje servisa građana”. Za njih su svi izbori u suštini lokakni izbori. Najveći neprijatelj ovakvoj agendi su suverenističke i državotvorne politike, kako u njihovim kolonijama, tako i svuda po svetu.
Zato je gospođa Marinika Tepić sve stranke i pokrete koje je pomenula u javnom nastupu, rezolutno stavila sa jedne ili druge strane rova: ne sme biti nikoga između u „brisanom prostoru”. I to sve u ime višeg cilja – u ime novog petog oktobra! Tako je gospođa Marinika Tepić „Nacionalno okupljanje”, koga predvodi koalicija Dveri-Zavetnici, svrstala – i pored ogromnih programsko-političkih razlika – u sopstvene koalicione partnere nakon izbora za Beograd. Ponovila je ovu tvrdnju u par navrata, čak i nakon što joj je Milica Đurđević Stamenkovski odgovorila da „Nacionalno okupljanje” ne želi da bude „ni Đilasova, ni Vučićeva, ni Hilova desnica”.
Osnovna teza, koju je plasirala gospođa Tepić u javnost, bazira se na već ostvarenom dogovoru prozapadne liste sa drugom patriotskom koalicijom „Nada” („Novi DSS” i „POKS”). Po ovom dogovoru saradnja nesrodnih političkih partnera je moguća u „tehničkom” kapacitetu. Uz grobo pojednostavljenje, radi se o principu da „nemamo ni jednu zajedničku odrednicu osim da ova vlast mora biti smenjena”. Zato je gospođa Tepić pokušala da u javnom nastupu „jednim udarcem ubije dve muve”:
da opravda potez koalicije „Nada”, nakon što su se pojavile kritike dela patriotske javnosti zbog ovakvog dogovora;
drugo, da poruči kako još nije kasno za „Nacionalno okupljanje” da se ogreje pod varljivim zapadnim suncem.
Ako već nije moguće formirati novi DOS pre izbora, kada se razgrnu metafore iz Marinikinog nastupa čita se neizgovorena poruka: moramo ga formirati posle izbora.
Od treće patriotske liste „MI – Glas iz naroda” gospođa Tepić je odmah digla ruke, sa njima ne očekuje koaliciju, jer ih u duhu „doktrine dva zavađena pola” proglašava saradnicima aktuelne vlasti. U stvari, gospođa Tepić dobro zna, kolokvijalno nazivajući njihovu izbornu listu „Hepi koalicija”, da je rejting svih njenih lidera rođen kroz veoma gledanu i izrazito prorusku emisiju „Aktuelnosti”, koja se emituje na pomenutoj televiziji. Zato je gospođa Tepić svesna da nikakve ponude ili pretnje ne mogu uticati na ublažavanje anti-NATO stavova ovih nacional-romantičara i političkih „desperadosa”, okupljenih pod srpskom šajkačom na kojoj piše velikim slovima „MI”. A pošto je već tako, hajde da ih brže-bolje smesti pod Vučićeve skute.
Možda i zbog toga što nije izgledalo previše realno da će ova lista sakupiti potreban broj potpisa za prijavu svoje izborne liste, u danima kada se gospođa Tepić obraćala srpskoj javnosti. Sa druge strane, „Nacionalno okupljanje” je već zauzelo numeričku poziciju na izbornoj ravnini. Gospođa Tepić – logikom matematičke verovatnoće – zaključuje da joj za izbornu pobedu u Beogradu sigurno nedostaje bar podrška odbornika „Nacionalnog okupljanja”. Možda je zato pokušala da napravi „račun bez krčmara”, svrstavajući ih u zajedničku postizbornu kolonu. Da nije u obavezi da sprovodi „doktrinu dva zavađena pola”, političarka Tepić bi logičnije trebala da svoje saveznike potraži kod aktuelne vlasti – sa kojom ima mnogo više političkih sličnosti – nego kod „Nacionalnog okupljanja” gde nema ni jednu zajedničku tačku!
Ključno pitanje za državotvorno-nacionalne glasače je zašto nije formirana jedna patriotska lista, odnosno zašto je koalicija „Nada” zahtevala da se sa prozapadnim strankama potpiše dogovor o obaveznom formiranju „tehničke” vlade pre izbora. Uobičajena praksa je da se za takav scenario čeka ishod izbora – pa da se, u zavisnosti od ostvarenih rezultata, razgovara o mogućoj saradnji i svim modalitetima iste. Prvo ne sprečava drugo, zatim prvo ne obavezuje drugo. Potpisani predizborni dogovor (naravno ne koalicioni sporazum!) suprotnih politika, psihološki utiče na izbornu volju glasača, preteći da kod nekih izazove revolt zbog ovakvog „protivprirodnog bluda”. Sa druge strane, ne prozvodi nikakvu obavezu, sem moralnog izazova koji se postavlja pred onom stranom koja prekrši dogovor posle izbora.
Ali, opet se nalazimo pred kapijama kontradikcije – moralni izazovi nemaju veliku kaznenu snagu u krajnje polarisanom glasačkom telu. Oni su efikasni samo u slojevitom i nijansiranom javnom mnjenju, gde se strane ne gledaju preko rovova. Nije ovo jedina kontradikcija koja dolazi iz obaveze potpisivanja predizbornog dogovora između patriotskih i prozapadnih stranaka. Matija Bećković je na sastanku na kome su bile prisutne sve patriotske stranke, u pokušaju da formiraju jednu izbornu listu, filozofski uputio pitanje liderima koalicije „Nada” koji su insistirali na pisanom predizbornom dogovoru sa prozapadnom koalicijom: „Zašto odgovarate na pitanje koje vam nije postavljeno?” Zašto bi potisivali jedan takav dogovor i rizikovali da izgubimo deo patriotskih glasača, ako bi nas izborni rezultati ponovo doveli u ovu projektovanu situaciju posle izbora?!
Prirodno je da tokom kampanje prozapadna koalicija poručuje da se u Srebrenici dogodio genocid, da Ratko Mladić i Radovan Karadžić jesu ratni zločinci, da treba uskladiti spoljnu politiku Srbije sa EU i da zbog toga treba uvesti sankcije Rusiji, da treba smanjiti saradnju sa Kinim, da su opravdane zapadne sankcije predsedniku Dodiku jer je on protiv ukidanja ovlašćenja Republici Srpskoj, da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova radi pristupanja EU, da su homoseksualni brakovi poželjni u Srbiji itd…
Prirodno je i da tokom predizborne kampanje patriotske stranke imaju dijametralno suprotne stavove po svim pomenutim temama. Pošto se izborna volja temelji na samoj prirodi čoveka – dakle, na emocijama i na razumu – koliko glasača će uspeti da ove dijametralno suprotne politike sklopi u jedinstveni vektor „tehničke vlade”? Da ne govorimo o tome da se ovakvim predizbornim dogovorom znatno umanjuje mogućnost postizbornog cepanja nepodnošljivo heterogene odborničke grupe koalicije „Srbija ne sme da stane” u Beogradu – čime se ujedno umanjuje konkretnija prilika smene vlasti u prestonici, zarad apstaktnog ishoda predizbornog dogovora!
Da bi bolje razumeli „doktrinu dva zavađena pola”, poslužićemo se konkretnim posledicama u Srbiji posle pada Slobodana Miloševića sa vlasti 5. oktobra 2000. godine, kao i u (Severnoj) Makedoniji posle pada Nikole Gruevskog sa vlasti 2017. godine. U oba slučaja temeljno je, uz zapadnu režiju, stvarana atmosfera postojanja dve izuzetno neprijateljske „vojske u rovovima”. Između njih nije smeo da postoji skoro niko. U psihozi takve mržnje – sve je bilo dozvoljeno da bi se eliminisao protivnik. Oba režima – i Miloševićev i Gruevskog – bitno su svojim slepilom i trulošću doveli do takvog stanja. Odmah nakon pada oba režima, pristupilo se detaljnoj rekonstrukciji državne politike. Sve što je bilo suprotno prethodnom režimu, automatski je smatramo poželjnim!
Kancerogena šteta
U atmosferi opijenosti „demokratskim promenama”, niko nije postavljao pitanje zašto sveobuhvatno menjati politiku prethodnog režima, naročito u onim segmentima gde je taj režim uspeo da ostvari nacionalne i državne interese. Tada na scenu stupa Kolektivni zapad u punom obimu! Sve nagle i revolucionarne promene koje se dešavaju, imaju tendenciju trajnih promena. I sve se učinjene u korist ili zapadnih geostrateških interesa ili u korist zapadnih korporacija. Ne prolazi mnogo vremena kada domaće elite postavljaju pitanje o svrsishodnosti takvih „demokratskih” promena, ali uviđaju da postaje kasno i da više nema popravki.
U slučaju Srbije posao nije dovršen do kraja – jer im se na putu potpune okupacije prvo isprečio Koštunica, a potom je njihov pulen, Zoran Đinđić, pokušao da promeni prozapadnu politiku u Srbiji, nakon što je uvideo da prema njegovoj Vladi Kolektivni zapad ima isti tretman kao prema Slobodanu Miloševiću. U slučaju Severne Makedonije ceo posao je završen za nepunih godinu dana! Prvo su zabranili makedonskim strankama da formiraju koalicione vlade – jer u njima ne bi bile prisutne albanske stranke. Onda su čak disciplinovali i albansku zajednicu da na izborima glumi građansko-opozicionu opciju umesto nacionalne, jer im je bila neophodna „doktrina dva zavađena pola”.
Čim je Zoran Zaev uzeo vlast – uz podršku Kolektivnog zapada – odmah je krenuo sa dijametralno suprotnom politikom od prethodne. Uz mnoge opravdane odluke usmerene prema borbi protiv korupcije, napravio je za kratko vreme i pogubne poteze, čiji se štetni efekti po nacionalne i državne interese više ne mogu ni sanirati. Najvišim zakonskim odlukama poklonio je albanskoj manjini bukvalno pola države – iako ona čini nepunih 22% populacije i istorijski nije bila državotvorna u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji.
Na drugoj polovini države, Makedonci više nisu Makedonci, nego su postali Severnomakedonci. Uveo je zemlju u NATO bez referenduma, samo da bi se presekao ruski i kineski uticaj, jer je prethodni režim pokušavao da napravi državno-političku ravnotežu sa svim značajnijim silama. Zauzvrat, (Severno) Makedonci nisu dobili bukvalno ništa! Ovim integracijama samo su još više učvrstili albanski faktor u svojoj državi, gubeći pravo intervencije usled novih albanskih provokacija. Gubici koje je za nacionalne i državne interese počinio režim Zorana Zaeva, u stampedu izdaje nakon „demokratskih promena”, nisu najveći koje znamo u novijoj istoriji.
I drugi „plišani” lideri – podstaknuti zapadnom voljom – činili su još kancerogeniju štetu po njihove narode i države. Miheil Sakašvili je na nagovor Kolektivnog zapada – da bi potencijalno naudio Rusiji – pokušao da vojno interveniše u Abhaziji i Južnoj Osetiji (pokrajine u sastavu Gruzije). Za kratko vreme, Rusija je vojno zaštitila ove dve teritorije i instalirala tamo oružanu silu. Tako je Gruzija trajno izgubila skoro 20% sopstvene teritorije. Drugi lider nacrtan u „obojenoj revoluciji”, Nikol Pašinjan, izgubio je zauvek teritoriju Arcaha (Nagorno-Karabah), na kojoj su Jermeni živeli pre rođenja Hrista. Po svemu sudeći slična sudbina čeka i Ukrajinu, gde su dvojica „plišanih” lidera, Porošenko i Zelenski – slepo slušajući zapadnu volju – na tragu da, pored Krima, trajno izgube još četiri regiona. I opet u ime pokušaja da se naškodi Rusiji, bez obzira na cenu koju će drugi platiti u ime Kolektivnog zapada. Ko je sledeći „plišani gubitnik” (možda je hrabrije reći „izdajnik”?): Maja Sandu?
Doktrina „trećeg puta”
Vratimo se domaćem terenu, posle ovog svetsko-političkog izleta. Šta ako se ne ostvari izborna volja Kolektivnog zapada na ovim izborima u Srbiji? Šta se dešava ako ne pobedi njihova „Ujedinjena lista”? Da li je tada Kolektivni zapad izgubio izbore? Odgovor je: više NE, nego DA. U tom slučaju se stvara značajna opoziciona grupacija za pritisak na vlast, sve po programu političke agende koju je iznela Marinika Tepić. Tada će ponovo stupiti na scenu plišani ulični karnevali, najverovatnije zbog (opravdane) borbe protiv korupcije (reketa). Ali, suština protesta neće biti smena vlasti – već generisanje straha kod vladajuće stranke da će im presuditi ulica, a ne porote i sudije. Taj podmukli, prirodni strah od stampeda ulične rulje postao je kod SPS-a temeljni određivač političkog pravca.
Šefica poslaničke grupe ove partije, Snežana Paunović, izgovara za „Sputnjik”, da kada je u prošlosti SPS u politici imao „crvene linije” – stigli je bombardovanje, sankcije i ubistvo predsednika. Indirektno, pod uticajem toga straha, nagoveštava nam da ova partija više neće imati donje granice u kompromisima. I ta ujedinjena opoziciona grupacija prozapadnih stranaka i pokreta – iako će u mnogo čemu imati vrlo sličnu politiku sa vlašću SNS-a – biće ekstremni protivnik sa druge strane rova.
Generisanje straha, u kombinaciji sa pretnjom „ulice”, imaće ulogu permanentnog vršioca pritiska na vlast – u cilju ispunjenja interesa Kolektivnog zapada, koji će u velikom broju slučaja biti suprotni od srpskih nacionalnih interesa. Pitanje je kako će se tada ponašati koalicija „Nada” koja je sklopila predizborni dogovor o „tehničkoj” saradnji sa prozapadnim strankama? Da li će rušiti režim – zato što je sve već predao što se ima predati, pa mu je zbog toga istekao rok trajanja?! Ili će ga rušiti u „tehničkoj” vladi sa NATO koalicijom, kako bi njihovi prozapadni partneri dovršili svoj neobavljeni, prljavi posao?!
Jedino dugoročno rešenje za Srbiju je da se – između iskopanih rovova – usvoji doktrina „trećeg puta”. U vreme dok je vladao Slobodan Milošević i dok je živeo u Belom dvoru, tadašnji opozicioni lider Vojislav Koštunica, definisao je ovu politiku parolom: „Ni Bela kuća ni Beli dvor”. Ova politika podrazumeva ukidanje rovova u društvu i formiranje stepenovane političke scene, kroz blaže i nijansiranije pozicioniranje između zavađenih ekstrema. Ova politika, takođe, nužno anestezira slepu mržnju u srpskoj političkoj areni, i sprečava ideju osvete nakon pobede na izborima. Ova politika je uspela da spreči krvoproliće u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. i postala je brana mnogim naglim avanturama. Ova politika ne pretenduje da se tvrdoglavo drži zlatne sredine kada istorijski zakoni nalažu da je polarizacija neminovna, ali ona odmah nakon toga uporno brani brisani prostor između rovova u društvu, da ne bi došlo do pobedničkog revanšizma ostrašćene rulje.
Ne smemo dozvoliti da nam se dogodi novi 5. oktobar – događaj koji, i pored nesumnjivih pozitivnih istorijskih doprinosa, donosi zloduh okupacije u Srbiju. Dovoljno je samo da pogledamo u najbliži komšiluk, gde nam se nalaze dva novoučlanjena NATO suseda u kojima se brižno sprovodila doktrina „dva zavađena pola”. Severna Makedonija – gde je za nekoliko meseca uništena ideja makar i minimalne makedonske države, kao i Montenegro (Crna Gora) – gde je decenijama prvi čovek države bio neformalni šef dva najjača narko-klana. Nepodnošljivo nisko, čak i za kolonije. Čak i za ukus političarke Marinike Tepić.
autor:Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.
