Sve što sada gledamo na severu pokrajine, mi sa juga smo davno prošli. Naučili smo da Beograd od nas pere ruke zarad bezalternativnog puta u Evropsku uniju
Samo dan uoči Vidovdana u Peći, tačnije na obilaznici oko grada, uhapšen je Milorad Đoković iz Vitomirice pod sumnjom da je izvršio ratni zločin. Nekoliko dana ranije “Elektrosever“ dobio je licencu za rad na Kosovu, što, najjednostavnije objašnjeno, znači da Srbi sa severa pokrajine počinju da plaćaju struju takozvanoj državi Kosovo. Na Vidovdan je uhapšen mladić iz Beograda, Nikola Nedeljković, zbog, kažu u policiji, širenja razdora i netrpeljivosti. Odmah posle pomenutog praznika Priština je donela odluku o ukidanju registarskih oznaka “KM“ i dala rok za preregistraciju vozila do 30. septembra.
Milorad Đoković je zaposlen u matičnoj službi u Privremenom organu opštine Peć koji je izmešten u Goraždevcu. Miran, pošten i skroman čovek, omiljen među kolegama. Otplaćivo je kredit i jedva sastavljao kraj sa krajem. Njegova porodica živi u Podgorici, ali je on ostao u Vitomirici.
Život u potpunom okruženju Bošnjaka i Albanaca nije mu bio lak svih ovih godina, ali bio je podnošljiv u odnosu na ono što je preživljavao od strane albanskih vlasti iz Peći. Nije kolege na poslu opterećivo svojim problemima, sudskim sporom, i oni malo znaju o tome. Bio je to samo njegov rat koji je vodio za svoje imanje, jer su lokalne vlasti htele da mu oduzmu plac na kome je sagradio kuću, a koji je devedesetih godina prošlog veka dobio od Opštine Peć. Posle dugogodišnjeg spora takozvani Viši sud Kosova presudio je u njegovu korist, i tu je sva njegova “krivica“.
Nije bio pripadnik vojske i policije, bio je svoj na svome i putovao je svakog dana na posao, i u najtežim vremenima. Za vreme Martovskog pogroma Albanci su mu zapali kuću, ali je obnovio i nastavio da živi u Vitomirici. Zar bi to radio čovek koji je za vreme sukoba 1999. ubijao civile albanske nacionalnosti?
Mogu ovakvo pitanje da postavim za svakog Srbina koji je uhapšen pod istom sumnjom – a takvih je mnogo – ali to ništa ne pomaže. Iza optužnice za ratni zločin krije se jedna druga istina, a to je progon, odnosno otimačina imanja, i to svim raspoloživim sredstvima. To ne radi pojedinac, neki tamo Albanac kome se nešto zamerio Đoković, na primer, pa se sada sveti i sve će trajati nekoliko dana – tek da se Srbin zaplaši.
To radi projekat nazvan “Država Kosovo“ , ali i svi oni koji su ga stvorili, priznali, i sada zatvaraju oči pred terorom nad nedužnim čovekom, praveći se da to nije njihova stvar. Određen mu je pritvor od 30 dana, a dosadašnja iskustva govore da sve može da traje jako dugo, čak i da ga osude za zločin o kojem pojma nema. Isti sistem mu je potvrdio vlasništvo nad imanjem, ali i optužio za ratni zločin. Igraju se sa nama kako hoće, u njihovim smo rukama.
Završena stvar
Na drugoj strani Kosova i Metohije, na severu, odluke o plaćanju električne energije i posebno ukudanje “KM“ registarskih oznaka, primljene su sa ogorčenjem. Jedna za drugom saopštene, učinile su da Srbi sa severa pokrajine sada kažu da plaćanje struje i mogu da prihvate, ali tablice…
Nekoliko dana su Beogradski zvaničnici pričali šta su pričali, da bi na kraju ispalo da nije urađeno ništa mimo sporazuma u Briselu – čini se da jedino detalje nisu dogovorili. Počelo se sa dogovorom o nalepnicama, da podsetim, i pošto po isteku vremena predviđenog za određivanje novih pravila, nikakav dogovor nije postignut, sve je na terenu ostalo kako jeste. Sada je jednostranom odlukom vlasti u Prištini to završena stvar. Iz Brisela su poručili: “Prema sporazumima iz dijaloga o slobodi kretanja iz 2011. i 2016. godine, Kosovo ima pravo da postepeno ukine tablice KM“.
Sve što sada gledamo na severu pokrajine davno smo prošli mi južno, i ako se nešto drugačije dogodi njima nego što je nama, biću prijatno iznenađena. Naučili smo da kada Beograd, da tako kažem, od nas pere ruke – zbog bezalternativnog puta u EU. Sve se prepušta ljudima na lokalu. U našem slučaju su to bili predsednici opština, eventualno neki poslanik. U slučaju severa KiM to je Srpska lista, ona čiji poslanici sede u separatističkim instutucijama u Prištini
Nije mi prijatno da ovo pišem, ali smeta nam i žestoko nas pogađa to što se priča samo o “KM“ tablicama, kao da smo zaboravili da su sporazumom iz 2011. godine ukinute tablice sa registarskim oznakama “PR“, “UR“, “PZ“, “GL“ , odnosno svih gradova južno od reke Ibar. Ovo što se sada dešava severu knedla je koju nosimo u grlu više od 11 godina. Prećutkivanjem ispada da smo trčali da zamenimo tablice, a nije bilo tako.
Podeli, zavadi, vladaj
Namerno stvorena podela na Srbe sa severa i Srbe sa juga dovela je do toga da tako razdeljeni nismo reagovali na sve što su dogovarali u Briselu, a išlo nam je direktno na štetu. Očekivali smo da posle sporazuma kada su nama ukinute registarske tablice, sever stane uz nas. Međutim, ćutali su i nadali se da im se ništa slično neće dogoditi. Sećam se i kada se na benzinskoj pumpi kod Kosovske Mitrovice jedan Srbin izdvojio iz grupe koja je tu stajala da nas pita da li smo baš morali da uzmemo te “RKS“tablice. Gledao nas je kao da smo izdajice, i tu neprijatnost ne mogu da zaboravim. Odgovorio je moj brat kratko i kroz zube: “ Doveli su nas pred svršen čin. Živimo u potpunom okruženju Albanaca“.
Podela kojom se kod Srba na severu stvarala slika da su oni izuzeti, povlašćeni, da se o njima posebno vodi računa sada liči na zabludu. Mi, prvi žrtvovani na tom putu Srbije u utopiju zvanu Evropska unija, bunimo se godinama protiv te podele, ali nas niko ne čuje.
Žao mi je što ću ovo reći, i zaista ne likujem zbog svega što trenutno prolaze Srbi na severu, naprotiv, ali nisu ustali da nas podrže – koliko se sećam bio je jedan manji miting – kada smo mesec dana bili u mraku odbijajući da plaćamo električnu energiju “državi Kosovo“, i kada smo se svakodnevno okupljali. Kada smo se bunili zbog ukidanja registarskih oznaka sa imenima naših gradova i odbijali preregistraciju, pa je ljudima policija oduzimala auta. Kada smo godinama plaćali duple registracije, na primer “PR“ za ostatak Srbije, a “KS“ ili “RKS“za kretanje po Kosovu. Pamtite li hajku policije i oduzimanje tih, da ih tako nazovem, srpskih tablica? Krili smo ih i po žbunju u Merdaru, jer su nam auta pretresali čim pređemo prelaz, između ostalog.
Sada je tako kako je, ali ne mogu da se ne zapitam da li bi nešto bilo drugačije da smo otpor svi složno pokazali onda kada su prvi od nas počeli da stradaju zbog briselskih odluka i dogovora, bilo južno ili severno. Da smo se sami borili protiv te podele na reci Ibar, da smo barem pokušali. Do potpisivanja Briselskog sporazuma, okupljanja i protesta zbog različitih nepravdi je bilo, ali, odjednom, sve je prekinuto. Počeo je drugi plan čija je osnova podeli, zavadi, pa vladaj.
Opet kažem, daj Bože da može nešto da se uradi. Eventualno da se , možda, ali samo možda, ponovo za neko vreme vrate “KS“ tablice. Ne vidim šta bi drugo moglo. Svaki vid protesta, otpora, tretiraće se kao direktni udar na “državu Kosovo“ i njene “demokratske“ institucije, a tu je i sporazum iz 2016. godine na koji je Stano podsetio. Sem gneva i držanja govora, država Srbija teško da će više uraditi, posebno u uslovima pritisaka kakvi poslednjih meseci dolaze sa Zapada i SAD. U svom “najoštrijem govoru do sada“ Vučić je rekao: “ Deset godina mi se trudimo da dođemo do kompromisa, a oni samo gledaju da nas unize i da nam proteraju narod. Naš odgovor biće trezven, ali ubitačan i istinit. I nikakve vojne akcije nećemo preduzimati, ali ih molimo da ne pokušavaju da otimaju imovinu i proteruju naš narod“.
Razlog za optimizam
Sve se ovo dešava u uslovima kada Albanci nezadovoljni onim što im je donela takozvana država Kosovo žele samo da odu, da ne kažem pobegnu. Sve im se raspada i narod se od sve muke šali pa kaže da će samo Srbi ostati u “ državi Kosovo“, potpuno integrisani.
Eto, tako je bilo na Kosovu i Metohiji o Vidovdanu 2022. godine. Zbog svega pomenutog nije se mnogo komentarisalo ono što se dešavalo u gračaničkoj porti i na Gazimestanu. Uporedite samo prošlogodišnje hapšenje Rista Jovanovića i reakcije povodom toga koje se nedeljama nisu smanjivale, i ovogodišnjeg hapšenja Nikole Nedeljkovića. Obojica su uhapšena na pravdi Boga, zato što su Srbi, zato što su pevali na Gazimestanu i zato što dolaze da praznik proslave na Kosovu i Metohiji. O Nikoli gotovo da se i ne govori a trebalo bi, ako zbog ničeg drugog onda da vršimo medijski pritisak na institucije u Prištini.
Kada bih samo Vidovdan komentarisala – a on je jedina svetla tačka ovih dana za sve nas na KiM – rekla bih da ga je obeležila mladost. Prošlogodišnje hapšenje nije uplašilo mlade ljude koji su na KiM došli iz svih krajeva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, naprotiv. Bilo je, po mnogim procenama, duplo više ljudi na Gazimestanu. Što više vremena prolazi sve je masovnije okupljanje ali i dostojanstvenije ponašanje okupljenih, pa su mirno čekali da se parastos završi i tek onda počeli da pevaju. Skandirali su, između ostalog, i: “Sve je Rusija, Kosovo je Srbija“.
Parastos i luturgiju služio je patrijarh srpski Porfirije, 10 vladika i dva mitropolita – nikad više. Ove godine je veliki broj vernika bio i na liturgiji u porti manastira Gračanica, i koliko god bila impresivna slika svih okupljenih crkvenih velikodostojnika na bini, pažljivo slušana beseda patrijarha, nekako je iznad svih njih bila senka priznavanja autokefalnosti Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. To su ljudi i komentarisali po porti.
Za kraj ću se vratiti na početak teksta i reći da su, po mom mišljenju, Srbi koji žive u Metohiji najbolje što Srbija trenutno ima. Ne brani se Kosovo i Metohija na severu pokrajine, nego u Goraždevcu, Vitomirici, u mestima gde jedan Srbin opstaje i muči se. Moramo da počnemo tako da se ponašamo, da podržavamo jedni druge, jer ako je država od njih – svih nas južno od Ibra – digla ruke, nije Bog, a na kraju uvek bude volja Njegova. Da nije tako, zar bismo imali snage da opstaju, da opstajemo, u getima, bez slobode?
U kakvim uslovima oni žive, podižu decu, šta trpe i kakav krst nose, zna samo Gospod. Ostavljeni, gotovo zaboravljeni, o hapšenju Đokovića kažu:“ Može im se, došlo je njihovo vreme“. To kažu i nastavljaju da trpe. Kada im pomenete državu Srbiju, samo odmahnu rukom sa izrazom dubokog razočarenja, jer je nema da im krst barem nekada pridrži. U centralnom delu KiM sve je više ljudi koji isto reaguju, a sever pokrajine je na putu da bude doveden u istu situaciju. Dotle smo stigli Briselskim sporazumom i dijalogom pod okriljem Evropske unije. Pa sada, kome tragedija, kome uspeh.
Piše: Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard
