Kristalno je jasno zašto je Boris Tadić, upravo sa funkcije ministra odbrane, u nebrojeno prilika, naravno koristeći prozapadne medije koji su uveliko okupirali Srbiju na svoj način, beskrupulozno i krajnje sugestivno, isticao – da nisu stvoreni uslovi za povratak naših snaga na KiM, da bi oni dole bili glineni golubovi, da je njihova namena prema R 1244 trivijalna i sporedna, da to neće doprineti poboljšanju odnosa sa Kforom i zapadnim prijateljima, te da naše snage ne bi bile u mogućnosti da zaštite srpsko i ostalo nealbansko stanovništvo…
Sve laž do laži, brutalna i još tada neskrivena kampanja (svesno ili nesvesno) u korist agresora i njihovih OVK saveznika, što će biti presudna aktivnost (uz podršku i delovanje ostalih izdajničkih struktura toga doba), da Kosovo i Metohiju, korak po korak puštamo niz vodu, i stvaramo uslove za Jeremićeve haške egzibicije sa nebuloznim „državničkim” pitanjem, zatim, za Borkove, Briselske i ostale, Markove „pregovore”, čiji će rezultat biti potpuna kapitulacija i veleizdaja naroda i države. A to je – ovo što sada gledamo u režiji poslednje kvislinške garniture na vlasti, koja će uskoro „ugasiti svetlo” nad Srbijom.
Kada se kroz prizmu svega napred navedenog vrati „film” unazad, kada se setimo svih onih žalopojki i zaklinjanja najbližih Đinđićevih DOS-ovskih prijatelja, upravo na čelu sa Tadićem, tobož’ kako su baš oni nastavljači (a takvih je popriličan broj u više stranaka, grupa i NVO) njegove politike i stremljenja, odgovorno tvrdim, bar što se tiče oblasti o kojoj pišem i posebno u vezi borbe za Kosovo i Metohiju – to nema ama baš nikakve veze niti bilo kakvu dodirnu tačku s onim što je pokojni premijer zagovarao, makar u poslednjih nekoliko meseci svog života. To je, jednostavno, neopevana laž i neviđeno licemerje i cinizam.
No, da se na kraju ovog dela vratimo Vojnoj službi bezbednosti, Momiru Stojanoviću i Borisu Tadiću, kao ministru odbrane i već tada neprikosnovenom vladaru Srbije u najavi.
Jasno je bilo i njemu – Tadiću i svima nama, da će ukoliko čvrsto drži kontraobaveštajne i ostale bezbednosne (i obaveštajne) poluge pod svojom kontrolom (a to mu je i te kako omogućeno od strane zapadnih mentora i proverenih domaćih poslušnika u zemlji – ne zaboravimo crnogorsku garnituru koja je ustoličena u vrhu SCG i koja je bila još žešći zagovornik sumanutog evroatlantskog puta i cepanja državne zajednice), moći da bez većih problema realizuje zapadni plan razbijanja stvorenog provizorijuma, Vojske posebno, i svih ostalih, bitnih poluga.
Zato je „bitka” za Momu Stojanovića, kao jedinog koji je preostao sa onih spiskova iz doba Đinđića (poslednje, prave, legalne i legitimne šanse) bila kao bitka za „tvrđavu Alamo”. Trajala je žestoko par meseci, „mučenik” se odupirao koliko je znao i mogao, ali je, pre nego smo očekivali mi koji smo stajali iza njega i pružali mu svakovrsnu i značajnu podršku, položio „oružje”. Ipak, mnogo ranije nego što je to moralo da se desi. Jer, nakon atentata i vanrednog stanja, šanse da se sačuva Vojska bile su minimalne, ali su postojale. Još nekoliko meseci je fingirao nekakvu borbu i odupiranje, ali, to je bila loša gluma, koja je prepoznata i tada su ugašene sve šanse.
Zašto je taj trenutak bio bitan i Moma Stojanović kao takav?
Zato što je došao na čelo još uvek veoma moćnog vojnog mehanizma koji je specifičnom ustavnom ulogom, zadacima i osobito metodologijom rada, mogao da uspešno parira zapadnim satrapima instaliranim usred zemlje Srbije i njihovim kvislinškim polugama, i da na bazi zakona, utvrđenih pravila i posebno merila i kriterijuma, koji su se ticali bezbednosti i odbrane zemlje (a koje niko nije mogao da osporava, makar to bili i lideri u polukoloniji pod nazivom SCG), da značajno „vuče ručnu kočnicu” usporavajući retrogradne procese. One procese, koji su nas ubrzano uvlačili u evroatlantske tokove i mrežu iz koje se više nećemo izvući, dovodeći nas u položaj potpune podređenosti i predaje.
Moja obaveza je bila da dnevno izigravam nekakvog „oficira za vezu”, da mu neposredno pomažem, savetujem, dajem predloge, da ga korigujem, stvaram uslove da može da se legalno odupire i da ih „tuče” njihovim „oružjem”. Imao sam brojne predloge (kojima se on iskreno oduševljavao) kako parirati, čak dotle da sam izradio i uručio mu plan ofanzivnog medijskog nastupa, na osnovu kojeg je mogao da ih „razoružava” i trenutno zaustavi u evidentnim nepočinstvima, koja su već tada bila u poodmakloj fazi.
Sve to je bilo moguće u uslovima kada se na čelu Generalštaba nalazio iskusni velemajstor i znalac, general-pukovnik Branko Krga, koji mu je davao apsolutnu, naravno, legalnu i legitimnu podršku, i kada su vojni vrh, i posebno komandanti korpusa i brigada i dalje u ogromnoj većini (ili još bolje – skoro svi) na strani očuvanja i jačanja Vojske i to baš na tekovinama i rezultatima vojnički neponovljivog oružanog otpora i odbrane od agresije iz 1999. godine.
A to znači, protivu bilo kakve NATO agende, perfidnog programa Partnerstvo za mir i ostalih evroatlantskih tokova, koji su bili oličenje svega suprotnog – slaba Vojska kao uslov za još slabiju Srbiju (i C. Goru), i koji su stvarali idealan ambijent za nastavak čerečenja i, kao što se da videti poslednjih 10-tak godina, potpune destrukcije, otimanje KosMeta i legalizovanu pljačku i satiranje Srpstva po svim šavovima.
Šta se desilo u tom prelomnom periodu?
Stojanović je brzo „legao na rudu” trpeći svakovrsne i svakodnevne (i posebno noćne, što je bio osobiti Tadićev specijalitet) pritiske pa čak i lukavo upakovana upozorenja. U prvih par meseci o tome se iskreno poveravao.
Preduzeli smo neke, uslovno, odbrambene ali i ostale mere kako bi izdržao. Međutim, bila je slaba vajda. Namamili su ga, ni danas mi nije do kraja jasno čime sve, u „čari” evroatlantskih „vrednosti”, mirnog i uglednog života, kao i onim gde je bio objektivno najslabiji – činom generala i napredovanjem u karijeri.
Ubrzo je Stojanović svečano primljen (zvanično učlanjen ili ne, svejedno) u Atlantski savet, moćnu nevladinu strukturu iza koje je stajao vrh NATO-a direktno. Oni su bili (i ostali) glavna tzv. civilna poluga za promovisanje Alijanse i guranje SCG u punopravno članstvo. I ne samo to, vrh te organizacije će već tada biti inkorporiran, prvo nezvanično, a zatim, dolaskom Davinića na funkciju ministra, potpuno javno u sve najvažnije resore sistema odbrane (Živulović, Kadijević, Ladičorbić i ostali).
Odatle će, zajedno sa „savetnicima” iz NATO-a i ostalim bitnim karikama, poput „čuvenog” Amadea Votkinsa (koji trenutno „reformiše” MUP Srbije), doslovno krojiti i sprovoditi „reformu” odbrane i Vojske, tako da za nekoliko godina neće ostati „ni kamen na kamenu”. Ako gledamo iz srpskog, rodoljubivog ugla. Iz ugla Alijanse, mora im se čestitati – posao obavljen savršeno.
U skladu sa zadacima iz Šutanovčevog kafića u čuvenoj „silikonskoj dolini”, Stojanović je morao da se složi sa brutalnim „odstrelom” poslednjih ratnih generala (obrađeno u prethodnom delu serijala), među kojima se nalazio, „na čelu kolone”, Vladimir Lazarević.
Desio se neviđeni paradoks – penzionisanje legendarnog komandanta (kome je Moma bio ratni načelnik bezbednosti) bez čijeg ključnog „da”, bukvalno i doslovno, on, Stojanović, ne bi mogao da se nađe na tako visokoj dužnosti. Moram biti iskren, bilo mu je izuzetno teško kada me je upoznao sa već pripremljenim udarom i pre nego što je VSO formalno doneo odluku o penzionisanju dvocifrenog broja generala odjednom.
Činio je šta je mogao, ali, već je bio u kandžama onih koji ne praštaju i ne popuštaju. Shvatio je u šta se upleo, ali, bilo je kasno. I sa tim se pomirio.
Nikakvi više predlozi niti „povlačenja za rukave” nisu vredeli. Predlagao sam mu da traži pomeranje, naravno da nije prihvatio. Bitka je konačno izgubljena.
Po tom šablonu je pristupio i sređivanju „stambene problematike” u Vojsci (setimo se koje je zadatke dobio i pre nego je postavljen). Formirao je tim od preko 45 posebno odabranih pripadnika vojne bezbednosti, kako bi isterao na čistac „viškove” kvadrata (i stanova) koje su generali „prisvojili”, odnosno „otuđili”. Sa tom višemesečnom akcijom je zadao jedan od najtežih udaraca tadašnjem vojnom vrhu i komandantima po dubini. Recimo, u trenutku kada se po nalogu Borisa Tadića i drugih persona u Ministarstvu odbrane evidentno pogubio, napravio je pravi mali karambol, tako što je na jednoj od sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba informisao prisutne generale o „jurnjavi za kvadratima”. Obraćao se oči u oči onima koje direktno sumnjiči i to kao ravnopravnim i poštovanim kolegama.
Bio je to trenutak kome sam prisustvovao, kada je vrlo malo nedostajalo da jedan veći broj prisutnih doživi teži oblik infarkta. Epilog te sulude akcije i konačan rezultat – nula. Ne zato što je neko branio generale, već zato što je čitav problem bio predimenzioniran i politički prenaduvan, a osnovna namena mu je bila da se neprestano blati vojni vrh. Jer, kako bi drugačije razbijali jedinstvo Vojske i unosili haos.
Tokom čuvene akcije „Sablja” došla su na red, mimo bilo kakve pravde i posebno ne na osnovu dokaza (što će vreme i pokazati), dvojica važnih generala – Nebojša Pavković i Aca Tomić. Bilo bi i drugih, recimo Lazarević, ali nisu bili u penziji. Bila je to direktna osveta zapadnih službi i nalog, da se preko njih dvojice, jednostavno, Vojska i njen ugled satru i pod noge baci sve što je vredelo. Ona sila koja im je pokazala zube na bojnom polju.
Teatar apsurda. Recimo, Pavković je lišen slobode iako su imali suve dokaze da je blizak sa Đinđićem poslednjih meseci, u akciji u kojoj su jurili ubice tog istog premijera. Ima li logike? Naravno da nema. Kao što nije bilo logike da u jesen te godine pišu i obelodane, zajedno sa tužilaštvom Haškog tribunala, optužnice za te iste generale i da ih konačno „razduže”. Iz istog razloga – poraziti protivnika u miru, kada već nije moglo u ratu.
Logika je ipak postojala – Pavković i Lazarević su bili vrlo nezgodni svedoci mnogo čega i posebno simpatija koje je prema njima gajio pokojni premijer, ali i onog dogovora i konkretnog plana spašavanja Vojske. To je bila logika ali i ozbiljna opasnost novoustoličenoj evroatlantskoj mašineriji na čelu sa Tadićem. I, naravno, zapadnim gazdama.
Stojanović je u vreme „Sablje” bio kooperativan (nije ni imao nekog velikog međuprostora, doduše). Toliko, da je dozvolio da u prostorijama Uprave bezbednosti budem, praktično, priveden od strane operativaca UBPOK-a na informativni razgovor, ne bi li se nekako otkrile i dokumentovale Pavkovićeve „silne mahinacije”. Na kraju, sve se svelo na trofejno oružje koje je mučenik dobijao na poklon (i na orden kojim ga je 2001. godine odlikovao Vladimir Putin, prilikom zvanične posete Oružanim snaga Ruske Federacije).
Bilo je – kad već nema šta drugo, „daj šta daš”. I, na kraju – ništa. Zato što je bio čist i častan. Uništiše mu zdravlje i život, a da ne podigoše ni krivičnu prijavu, a kamoli optužnicu.
Pitao sam tada operativce UBPOK-a, da apsurd bude veći učesnike rata 1999. godine i to na teritoriji KosMeta – znaju li šta čine i da li su svesni kakvu vojnu veličinu i legendarnog komandanta progone, ponižavaju i drže u pritvorskoj ćeliji tri sa tri? Ćutali si. To ćutanje je bio jedini ali pravi odgovor.
Potpadajući pod uticaj Borisa Tadića i utapajući se u evroatlantsko kolo i ambijent koji je pružao sve uslove da se „reformski” proces nesmetano i ubrzano odvija, toliko da je to iz dana u dan ličilo na pravu histeriju i dinamiku koja nije primerena čak ni ratnim uslovima, Stojanović je ne samo prestao da pruža bilo kakav konstruktivan i legitiman otpor (uveliko su vršljali zapadni obaveštajci i to bez skrivanja i odigravali se procesi evidentnog razaranja sistema – srpečavanje toga je posao upravo Vojne službe bezbednosti), već je vremenom postao glavna potpora i stub Tadićevog rušilačkog juriša.
I bi tako, sve dok nije napravio, doduše u vreme Prvoslava Davinića, ozbiljan gaf od koga srpski „vrhovnici” u Vrhovnom savetu odbrane nisu mogli da ga odbrane od onih drugih, ravnopravnih, iz bratske nam Crne Gore. No, imajući u vidu značaj tog problema, kao i reperkusije ali i moguće ozbiljne posledice, da ovaj put izbegnemo detaljisanje. U svakom slučaju, nije smenjen sa dužnosti u međuvremenu takođe protivzakonito novoformirane VBA zato što je, onako kako je bilo protumačeno u javnosti, otkrio i napao vehabijski pokret u Raškoj oblasti i delovima Crne Gore (oko čega su se mnogi osetili prozvanim), već zbog nečega sasvim drugog.
No, za smenjivanje sa dužnosti, u vidu kompromisa, počašćen je činom generala i visokim postavljenjem u Niškom korpusu. Sa ne manje izglednom perspektivom. Ipak, kasnije će se sve to izjaloviti i biće, kao „vojskovođa” odbačen. Ali, stvari će krenuti drugim, ne manje važnim i, siguran sam, od strane zapada kontrolisanim tokom.
I, na kraju, gde su danas, nakon više od deset godina, „dramski likovi” koji su obeležili ovaj deo serijala?
Boris Tadić je nakon godinu dana ministrovanja i još osam godina vrhovnog komandovanja i dalje u igri, „resetovan” i čeka priliku koja se lagano ukazuje na političkom horizontu. Dragan Šutanovac i Zoran Živković su u političkoj, evroatlantskoj orbiti i pred njima je uspešan parlamentarni život.
Momir Stojanović je važna karika naprednjačkog korpusa, kontrolor agencija koje nas kontraobaveštajno, obaveštajno i bezbednosno štite, i ne manje značajan (makar pridruženi ili počasni) član Atlantskog saveta – vojne „vlade” Srbije iz senke, u sadejstvu sa „Centrom za evroatlantske studije” Jelene Milić.
Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević, još uvek živi heroji i nosioci otpora NATO nemani, generali kojima bi se ponosile slavne srpske vojvode iz Prvog svetskog rata, punih 10 godina robijaju prema presudama Haškog kazamata. Zdravlje im je ozbiljno narušeno, ali se ne predaju.
Ja sam odstranjen iz redova Vojske u 44-toj godini života kao neperspektivan NATO kadar, kao i više stotina drugih. Nakon bezbroj udaraca koji su do sada amortizovani, ostao je onaj poslednji – izbacivanje na ulicu. Onako kako su nedavno prošli slični meni, „slučajno”, takođe ratnici – admiral Slobodan Rajčević i brojni pukovnici, od ovog proleća beskućnici.
Žalosno, jadno, turobno. Ali, onako kako je uvek bilo u srpskoj istoriji. To se ne može promeniti.
U konačnom, tako i treba. Na zadovoljstvo, između ostalih, i onih brojnih rodoljuba i dobronamernih kritičara, koji s punim pravom komentarišu, otprilike, na sledeći način – da ništa bolje nismo ni zaslužili, da smo dopustili da nas savladaju u miru oni sa kojima smo izašli na kraj u ratu, da smo bili prevrtači i udavače, da smo čekali, da je trebalo povući nekakve radikalne poteze (poznato i koje), ali da smo bili neznalice, nedorasli, kukavice…
Kada ih u retkim prilikama podsetimo na Srbiju tih prvih godina nakon Petog oktobra (baš kao što je i sada), na onaj evroatlantski zamah, na kreditne, vizne, turističke i ostale „lepote” i „prednosti” slobodnog i demokratskog društva koje samo što nije ušlo u EU kominternu, dakle, vreme u kojem je malo koga zanimala sudbina tamo neke Vojske („jer mi nikada više nećemo ratovati”), pa kad se tome dodaju pogodnosti civilnog služenja ustavne obaveze, a zatim i ukidanje regrutnog sistema zbog koga su mladi Srbi „gubili” dragoceno životno vreme, naravno da nemaju odgovor na pitanje – šta to tada nije uradio vojni vrh a mogao je, ili još bolje – šta je mogao da uradi, a da to značajna većina Srba razume i, naravno, podrži? Ali konkretno? Pored onoga što smo, a ovaj tekst to, nadam se, potvrđuje činili svim silama.
I da li je tako nešto radikalno, realno bilo moguće? Da li bi bilo legalno i ko bi tako nešto prihvatio u svetu? U taj svet računam i istočne zemlje, a Rusiju na prvom mestu. Ali, Rusiju toga vremena, ne ovu sada, tako moćnu.
Sve i da smo se zanosili takvim suludim idejama. A nismo.
Goran Jevtović
fsksrb.ru
