Slika 1 – Dobro je što FK „Brezak“ iz Pranjana ima ove sezone dobar tim, jer su se svi bili uplašili da će ih stići prokletstvo, recimo, „Takova“, koji je, nakon sletanja sličnih „vazduplohova“ na svoje igralište, krenuo nizbrdo, i tek se poslednjih godina oporavlja od tragova koje helikopterska elisa ostavlja na nedužnoj zelenoj površini.
Slika 2 – Slavko „Gile“ otvara svoju kapiju, da svojim automobilom krene na Galoviće, udaljene oko dva kilometra. Službeno lice, rasporedjeno na liniji prolaska mu zabranjuje i naredjuje da kola ostanu u garaži, a kapija zatvorena. Snašao se Slavko, ne brinite se, ali…
Slika 3 – U podnožju Galovića, kod „Kojovića“ prodavnice, postavljen je znak koji nas obaveštava da se tu nalazi ulica „Savezničkih pilota“. Ono, znak jeste malo nespretno postavljen, pa se možda misli da je novoformirana ulica, u stvari, sokak ka Dragovoj kući, ali… Kažu i da je ime ulice trebalo da bude malo drugačije, ali, opet, ali… U svakom slučaju, pranjanski poštari su, umesto nekadašnjeg ZP sada dobili i ulice.
Slika 4 – Na samim Galovićima dosta naroda. Onima koji svake godine dolaze na aerodrom, nepoznatog, ali, kad se Kajl Skot ne buni… Staju autobusi kod spomenika, izlaze posetioci sa flašicama vode u rukama (da li su sendviči već pojedeni?), a autobusi odlaze u podnožje aerodroma na parkiranje. Zašto sa kontra strane? Pa ne smeju kamere da snime tolike autobuse, nema organizovanog prevoza, nego je narod spontano došao.
Slika 5 – Mnogobrojni posetioci nisu doneli energiju kakva se očekuje sa dolaskom velikog broja naroda. Naprotiv, narod je bio vidno smoren, iznerviran što nekoliko sati mora da stoji na brdskom suncu („Tri livade…“), a verovatno znaju i što dolaze. Razlozi, svakako nisu isti kada je, pre 20 i više godina, neko drugi dolazio na susedno brdo.
Slika 6 – Normalno je da dolazak visokih uzvanika donosi i visok stepen bezbednosti. Ipak, malo vam nešto silazi niz kičmu kad vidite 20-ak nabildovanih tipova u crnoj odeći, koja (ne)krije brojne tetovaže. I, da, ne radi se o bezbednosti, ali, moramo da pomenemo jednu opštinsku odbornicu, koja je vikala po seoskoj utrini i pozivala ljude da se koncetrišu na jednom mestu, zbog, kako uzviknu, „lepše slike“.
Slika 7 – Koliko su gosti „ushićeni“ svojim dolaskom, svedoči i jedan telefonski razgovor jednog od učesnika skupa, koji nekome reče da je „doš’o u neko selo“!!! Ne zna ni gde je došao, ni povod dolaska, ali, eto, valjda mora da zna da je „doš’o.“
Slika 8 – Koliko je bilo lepo videti za violinsko saborovanje da se u centar sela slilo i staro i mlado iz Pranjana, toliko je sad bilo otužno gledati nepoznata lica, a ponajmanje je bilo samih meštana. Neko neće zbog Vučića, neko zbog Amerikanaca, ali, u stvari, svi su trebali da dodju zbog predaka…
Slika 9 – Neposredno pred sam dolazak onoga koji je dovukao toliki narod u Pranjane, sa jednog dela livade oglasi se pesma. Valjda spontana. Vremešne gospodje iz jednog pevačkog društva su, koliko se čini, imale trening. Pa, kad su, već, dokone…
Slika 10 – I, poče polaganje venaca. Naravno, prvi, zna se ko. Ne, nije Skot. Kako to diplomatija i nalaže, pokloni se, zaćuta malo iz pijeteta (poodavno nije ovoliko ćutao) i podiže glavu u stilu narodne pesme „Negde u daljini pogled mi se gubi“. Cenim, tamo negde oko Umke u Družetićima…
Slika 11 – Vojni orkestar odsvira našu i američku himnu. Našu kad slušamo, Bože me ‘prosti, glasniji smo kad pop drži parastos. A, Ameri… Eee… desni dlan na srce i, što bi Boža „Dunster“ rekao, „svi k’o jedan“. A, usput budi rečeno, mislim da smo jedini narod na svetu koji aplaudira kad se himna završi i kad avion sleti…
Slika 12 – Predsednik Vučić položi venac. Učini to i američki ambasador, kao i još nekoliko predstavnika stranih vojski i fondacija „Halijard“. Opština Gornji Milanovac to, ovoga puta, ne učini. A, i kako bi, kad smo prekinuli sve odnose sa američkom ambasadom…
Slika 13 – Govori, kao i svake godine, osim onog poslednjeg, predizbornog. Lično, očekivao sam da ambasador lično pridje onim kablovima i rastavi ih. Ali, nisu oni kao mi…
Slika 14 – Obeća nam ugledni gost sa Andrićevog venca da će u Pranjane dovesti strane investitore(za?), da će otvoriti nove fabrike (i sa starima ne znamo šta ćemo), da će se nastaviti ulaganje u pranjanski kraj (nastaviti?). Ne reče samo kad ćemo dobiti nove škole i vrtiće. Prvi deo posla su nam već uradili…
Slika 15 – Rečeno je da će Vlada Srbije (što to ne reče neko od prisutnih ministara?) u izgradnju Galovića, „za početak“, uložiti 158 hiljada evra. Bravo. Samo, za sve ove godine, od tih, istih, “zlih i pokvarenih Amera” ne čusmo da su se pohvalili sa milionskom donacijom za sportsku halu, sa više od 70 hiljada dolara za ambulantu u Pranjanima, za asfaltiranje puta do Galovića…
Slika 16 – Predsednik javno pozva da se pozdravi, kako je rekao „srpski junak“, David Vujić, čovek koji je, kako čusmo, odveo Amerikance na mesec. Svaka čast gospodinu, američkom državljaninu, ali, treba razmišljati i da neki novi „David Vujić“ ostane u Srbiji. Ko će sve da stigne…
Slika 17 – Reče, u svom govoru, predsednik i da smo se okupili na „Galovom polju“. Jeste Galova kuća preko puta, a i njemu, čoveku, bi milo kad mu se dodeli 16 i nešto hektara zemlje. Em o državnom trošku, em blizu…
Slika 18 – Bila su upriličena i pitanja novinara. Nekih. „Neki ćete da poginete, a neki ćemo da se vratimo“.
Slika 19 – Osim zvaničnih predstavnika vlasti, Galoviće je pohodio, ako ne najbolji, ono, svakako, najbogatiji di džej. Jeste, jeste, Žeks… Osim njega, čast „džet seta“ spasio je i čuveni glumačko – rediteljsko – snimateljsko – šminkersko – scenografski duet Bajić. Ne, ne, nisu braća, Bajić, nego otac i sin. Hoće, kažu, da snimaju film i seriju o misiji „Halijard“, ali, ekskluzivno nam rekoše da „treba kockice da se poklope“. Prvi put čujem da neko dolare naziva kockicama.
Slika 20 – Medju zvanicama, tamo negde oko bine, nije se našao gredonačelnik Čačka, Milun Todorović, već je bio sa „plebsom“, mada prvi do ograde. Znaci previranja u stranci ili najava „svilenog gajtana“?
Slika 21 – Ameri i ostali strani gosti, svi raspoloženi, nasmejani, predusretljivi, opušteni. Ovi domaći svi napeti, nervozni, kao da jedva čekaju da se sve što pre završi. Da li je do Vučića, situacije, mentaliteta… Kako ko smatra i misli.
Slika 22 – Koliko je nedeljni dan u Pranjanima koštao? Amerikance svakako jeste, ali, oni i imaju i mogu, a svake godine nam pokazuju i da hoće. Koliko je nas koštao. Preskupo, čini se…
Slika 23 – Šta smo dobili na kraju? Pune kafane, mora se priznati, priliku da napravimo neki selfi sa nekim od poznatih, a za dalje ćemo videti… Samo da ne čekamo predugo.
Slika 24 – Za čitavu spasilačku misiju, verovatno, nije ostalo smeća kao u nedelju u podne. Nije sporno, ima ko će to da očisti, ali, kako nekoga nije sramota da dodje na jedno, hteli ili ne, istorijsko mesto za Srbiju, i tu baci plastičnu flašicu ili, čak, zastavu Srbije.
Slika 25 – Konačno, nakon završetka, čini se, političkog skupa, u školi u Pranjanima je usledio lepši deo programa. Šta lepši, najlepši. Američki vojni orkestar je svirao rok, džez i pop muziku, a vrhunac je bio kada su zasvirali kolo, pa se i oni pohvatali. Jeste da su jedni u druge udarali „k’o brence o zvono“, ali, hvala im. Bilo je lepo.
Slika 26 – Slika 26 ne postoji, ali, zbog naslova, morala je da bude ubačena…
