Stefan Savkić: Peti oktobar – najjači trip građanske Srbije

Na političkoj sceni Srbije, uočljiv je izražen kontrast između romantizovanih ideala i surove realnosti u vezi sa evrointegracijama i statusa Kosova. Nakon uzbuđenja i prevelikih nadanja koje je usledilo nakon 5. oktobra, suočavamo se s teškim istinama. Građanističke vizije su nekada obećavale politički procvat, ali sada se suočavamo s gorkim plodovima u stvarnosti.

Hajde da se vratimo unazad do 5. oktobra. Tog dana, mnogi građani Srbije su gajili nadu. Nadu da ćemo graditi modernu evropsku Srbiju smo brzo potrošili. Tako je poverenje kroz korupciju i međusobice postpetooktobarskih pobednika polako nestajalo. Tako smo na izborima 2012. godine glasali za manje zlo s nadom da ćemo ostvariti građansko i nacionalno jedinstvo ili barem nešto od toga. Ali umesto brze političke transformacije, ključna politička tema postala je “konačni status” Kosova. Ovo pitanje ima dubok uticaj na naše težnje za članstvom u Evropskoj uniji (EU).

Danas se evrointegracije pominju često na političkoj sceni. No najčešće se pominju kao na nekoj sahrani i daći. Pitanje Kosova ostaje bolno nerešeno i nerazmrsivo, iako se veći deo Srbije nadao brzom napretku ka EU. Iza nas su definisani od briselske birokratije „izazovi“ u oblasti demokratije, vladavine prava, ekonomske reforme i odnosa sa susedima.

Političku scenu zauzimaju sanjari koji maštaju o evropskoj budućnosti sa jedne strane i o nacionalnoj državi sa druge strane. To su sanjari koji se ne suočavaju sa realnošću bez obzira bili sa građanske ili nacionalne strane opozicione scene. Oni su u svom „balonu“ okruženi istomišljenicima kao u nekoj samoizolaciji u odnosu na narod i u odnosu na realnost. Oni su u matriksu ideoloških narativa koji im donose da ih ne razumeju obični ljudi kao ni oni njih.

Vredno je napomenuti da se na izborima više radi o mašti ljudi koji nešto žele ali ne znaju kako da ostvare. Više je reč o tripu no o realnoj politici i shodno tome nije ni reč o realnom uspehu opozicije na budućim izborima.

Lideri koji sanjaju ili nas ubeđuju da sanjaju neku bolju Srbiju bilo ona evropska i liberalna ili nacionalna i konzervativna budućnosti moraju shvatiti izazove koji ih očekuju nakon dolaska na vlast. Ovo bi mogla biti tačka gde idealizam susreće surovu stvarnost i gde više nema potrebe da maštamo.

Ipak, u sadašnjem trenutku, ključno je pažljivo balansirati između idealizma bilo koje vrste i političke realnosti. To postaje imperativ, posebno u kontekstu dešavanja na Kosovu u selu Banjska i evrointegracija. Postizanje razvojne i modernizacijske perspektive zahteva hrabrost i kompromis kako bismo postigli ciljeve koji će biti od koristi ne samo za nas, već i za ceo region.

Građanistički “Evropljani” su već imali priliku na vlasti od 2000-te do 2012-te, ali nisu uspeli da ostvare mnogo od svojih obećanja ili ambicija. No, mi i dalje očekujemo da će Oliver Varhelji i ostali „čuvari evropskih vrednosti“ postići mnogo veće i kompleksnije ciljeve, kao što je rešavanje problema Kosova?

Ideja da Brisel traži lidere koji će se zaklinjati evropskim vrednostima izgleda naivno, identična mišljenju da ulazak Srbije u EU ne garantuje automatski odlazak mladih. Stvarnost je kompleksnija. Gradovi bi mogli postati groblja, kao što sela to faktički već jesu.

Nažalost, političke maštarije domaćih elita često se svode na naučno-fantastične vizije evropske budućnosti. Moramo biti svesni da EU ne mari za mnoge aspekte demokratije, pogotovo slobodu medija. Stoga će potraga za kompromisom u vezi s Kosovom biti izazovna i može se doživeti kao poniženje. Svaki dogovor će biti smatran uspehom samo ako smo potpuno svesni koliko su alternative gore po nas.

Odluka da se suočimo s Vučićem u vezi rešenja Kosova pokazuje nedostatak razumevanja i političku kratkovidost građanističke opozicije. Slično važi i za nacionalnu opoziciju. Iluzija dijaloga o Kosovu nije ubedljiva, a ismevanje i vređanje Vučićeve ili narodne inteligencije im se obija o glavu.

Današnji građanisti pokušavaju nešto što nacionalistima nije pošlo za rukom nakon pada komunizma. Tada je vladala logika da se Miloševiću dozvoli da završi “prljave poslove”, a da zatim nacionalisti preuzmu tron.

Uloga Vučića je mnogo značajnija od Miloševićeve, i ima podršku van granica Srbije koju Milošević nije mogao ni da zamisli. Gajenjem iluzije o Vučiću kao izaslaniku Brisela koji će se povući nakon što otvori EU put, građanistički zagovornici pokazuju da dele slične političke slabosti svojih prethodnika – zato što se neće povući. To je bio budalasti trip koji su gajili građanisti od 2012-te.

Eventualna pobeda opozicije ne sme se svesti samo na promenu lidera, nekog novog koji će zameniti Vučića. Vučić umesto Vučića. Umesto toga, trebali bi raditi na ostvarivanju ciljeva koji će doneti jasnu i vidljivu korist celom društvu. Ali biće da sam ja idealista i neko ko preterano mašta.

Nacionalisti, za razliku od građanista, imaju jasnog neprijatelja – Evropsku uniju. Iako osećaju posledice svojih uverenja u određenim trenucima, nacionalisti, ako su iskreni i dosledni svojim uverenjima, neće služiti kao politički instrumenti Brisela i Vašingtona. Barem bi trebalo da je tako iako praksa to demantuje. Razlika u praksi je da su građansti voljni a nacionalisti nevoljni instrumenti Zapada.

Međutim, globalni imperijalizam će verovatno biti dominantan pre nego što se nacionalisti okoriste. U Srbiji postoje dva suprotstavljena pola: oni koji vide priznavanje “realnosti” kao izdaju i oni koji smatraju da je to prirodan i neophodan korak ka evropskoj budućnosti ili bilo kakvoj budućnosti Srbije. A realna politika se nalazi izmađu te dve izmaštane krajnosti.

Na jednom kraju spektra su „obrazovani građani sveta“ koji ne razumeju one koji razmišljaju drugačije, a na drugom kraju su oni koji na Kosovu vide srce Srbije i spremni su na što u teoriji što u praksi na ekstremne korake kako bi ga zaštitili.

Zapravo, većina stanovništva u Srbiji nalazi se između ovih ekstrema. Njihova mišljenja variraju, od protivljenja promeni Ustava do prihvatanja činjenice da je Kosovo gotova priča. Većina ne bi podržala promenu Ustava bez referenduma i ne bi prihvatila rešenje koje ne uključuje promenu Ustava kako bi se omogućilo Kosovu članstvo u UN. To je paradoks većinska Srbija je i da se uđe u EU ali ne i po cenu priznanja nezavisnosti Kosova. Ovu veliku i umerenu ciljnu grupu opozicija, kako građanerska tako ni nacionalistička svojim političkim delovanjem nikako ne uspeva da “probudi”. Zapravo je prepuštaju Vučiću i vladajućoj koaliciji.

Iako se istorija ponavlja, teško je prihvatiti da je pad Miloševića i 5. oktobar 2000. godine bio preduslov za ostvarivanje „evropskog“ sna, a da i 23 godine kasnije na vlasti imamo ljude koji su bili bitni u Miloševićevom režimu – Vučića ministra informisanja, Vulina portparola JUL-a i Dačića portparola SPS-a. Najbizarnije je to da će ovi Miloševićevi ljudi pre uvesti Srbiju u EU no građanistički ekstremisti koji ne mogu dobiti veliku podršku umerenih i konzervativnih birača. Treba da bude jasno da danas nije 2000-ta i da ne mogu građanisti ili desnica pobediti Vučića na način da ga predstave kao Novog Miloševića. To jednostavno nije tačno ni na jednom nivou. Političke fantazije ovog tipa ne donose rešenja. Stara izreka kaže “karma je kučka”, ali to ne znači da ne možemo postupiti mudrije i suočiti se sa realnošću odbacivši tripove.