Nije bio redak slučaj u srpskoj istoriji da sveštena lica odlože mantiju i uzmu oružije radi odbrane srpstva. Srpska revolucija je iznedrila mnoga takva imena od Hadži Ruvima arhimandrita manastira Bogovađe preko popa Luke Lazarevića junaka Mišarske bitke iz 1806. godine do prote Mateje Nenadovića, pionira srpske novovekovne diplomatije. Kako su se četnici oslanjali na hajdučku tradiciju srpskog naroda tako i sveštenicima nije bilo strano komitsko odelo!
Kroz životnu priču Dimitrija Dimitrijevića, popa, vojvode, junaka i stradalnika se ovaj put najjasnije vidi.
Dimitrijević je rođen 1881. godine u Đakovici na Kosovu i Metohiji u zanatlijskoj porodici. Bogosloviju je završio u Prizrenu 1898. godine, te po završetku školovanja počinje sa radom kao sveštenik i učitelj u Medveđi i mestima duž srpsko – turske granice. Nakon toga službuje u selima blačkog kraja. Tokom 1900. godine prelazi u Barbatovac kraj Blaca, da bogoslužbuje u grgurskoj i kaševarskoj crkvi. Pop Mita je skidao popovsku mantiju i kada je srpstvu bilo najteže, odevao vojnu uniformu, te je zato i dobio nadimak pop Mita komita. Ratovao je u oba Balkanska rata, najpre kao dobrovoljac, a potom kao redovan vojnik i učestvuje u oslobađanju rodne Đakovice. Oslobodilačkim Balkanskim ratovima ispunjen je vekovni Kosovski zavet. Stara Srbija bila je slobodna. Veliki rat ga je zatekao u Barbatovcu, a po slomu Srbije 1915. godine poštujući zahtev niškog vladike Dositeja ostaje u svom parohijskom domu. Kao predani nacionalni radnik biva prepoznat kao opasnost u Sofiji i Beču.
Bugari su mu spalili kuću u Barbatovcu 21. novembra 1916. godine i tom prilikom izgoreo mu je dnevnik koji je vodio, ali i druga brojna arhiva. Austrougarska obaveštajna služba ga je evidentirala kao opasnog po monarhiju, što svedoči o njegovom radu na srpskom oslobođenju i ujedinjenju. Ubrzo po okupaciji Srbije, 1915. godine, neprijatelj počinje da vrši nasilnu bugarizaciju. Inteligencija srpskog naroda biva brutalno uništavana. Učitelji, lekari, pravnici i sveštenici bivaju internirani u logore, mučeni i/ili ubijani, dok su na njihova mesta postavljani bugarski sveštenici i učitelji. Vladika niški Dositej već je bio interniran, dok je samo u niškoj eparhiji ubijeno 158 srpskih sveštenika, a Pop Dimitrijević biva uhapšen i interniran u logor Stara Zagora, u jedan od preko dvadeset logora za Srbe u Bugarskoj.
Dimitrijević u logoru pokazuje svoju spretnost i hrabros, uspeva mu bekstvo iz logora sredinom 1916. godine. Znajući da bi ga prvo tražili u okolini Blaca ne vraća se kući, već se zapućuje u Jablanicu i skriva se u mestu Gajtanu. Meseca avgusta 1916. zajedno sa Dimitrijem Begovićem formira komitsku četu u selu Tulare koja je brojala oko dvadesetak ljudi. Begović će kasnije postati jedan od najtragičnijih heroja Topličkog ustanka. Zarobivši mu porodicu, Bugari su ga ucenjivali, kako će je pobiti ako im ne preda svoj odred. Begović je odlučno odbio bugarski ultimatum rekavši : „Ubili ste na hiljade članova porodica komita, ubićete i moju, jer ja se nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje“. Za odmazdu Bugari su žive spalili njegovu ženu i njihovo četvoro dece, s tim što je u trenutku smrti supruga Begovića bila u blagoslovenom stanju, te je težina zločina mnogo veća, gotovo sadistička. Tela su im bila ugljenisana i zgrčena zajedno tako da ih ni posle smrti nisu mogli rastaviti. Na tren se učinilo da su se Vezuv i Pompeja preselili u vreme Topličkog ustanka.
Dimitrijević sarađuje sa Begovićem i radi na podizanju borbene gotovosti, okuplja i kuraži narod u Medveđi, Retkoceru, Ivan – kuli i Dobrom Dolu. Zbog umeća četovanja i komandovanja biva postavljen za načelnika štaba Jablaničkog odreda, te vidimo da je usko polje delovanja Dimitrijevića bila Toplica i Jablanica, a šire čitava Stara Srbija.Iako znamo da su mnogi Albanci bili pomagači bugarske i austrougarske vojske i da su se isticali zločinima u gušenju ustanka, bilo je i primera Arbanasa koji su pomagali ustaničku stvar.
Jedan od vodećih ljudi Jablaničkog odreda bio je Ramadan Azirović (Nezirović u nekim izvorima) od oca Mustafe Nazirova, zvanog Beli velikog prijatelja Dimitrija Dimitrijevića. Nesumnjivo da je pop Mita pokušavao da zadobije poverenje i albanskog življa kako bi proširio plamen ustanka.
Na sastanku u selu Obilić kod Bojnika, februara 1917. Dimitrijević dobija čin četničkog vojvode. Na tom zboru je doneta i odluka da se podigne ustanak (Boža Pavlović bi rekao Treći srpski) i raspiše zajam od 50.000 dinara za vojne potrebe koji bi se sakupio od imućnijih građana.
Od tog momenta počinje da tinja sukob između Koste Milovanovića Pećanca i Dimitrija Dimitrijevića. Ima pregršt razloga zašto je vladala nesloga u vođstvu ustaničkog pokreta. Ostalo je zabeleženo da je pop Mita među prvima zagovarao ustanak i oružani otpor okupatoru što se kosilo sa naređenjem koje je imao Pećanac da se ustanak podigne po proboju Solunskog frota. Postojalo je i otvoreno rivalstvo za vođstvo u pokretu između Dimitrijevića i Pećanca. Oni su unosili mnogo toga ličnog u međusobni sukob. Četnici su bili stari prekaljeni ratnici, još iz turskog vremena i obojica su bili iz Metohije. Pop Mita nije doživljavao Pećanca kao autoritet i sebi nadređenog, smatrao je da ima zasluga da sam donosi odluke. Padale su teške reči i optužbe, a potezalo se i za oružijem, no na sreću nije došlo do krvoprolića. Kada se nisu oči u oči prepirali, činili su to u prepisci. Pop Mita je prebacivao da pokret vodi jedan nepismen čovek, koji ne vodi računa koga sve prima u četu, dok je Pećanac svaljivao i argumentovanu i neargumentovanu krivicu na Dimitrijevića. Sukob vojvoda možemo sagledati kao sukob Crne i Bele ruke, pošto je Dimitrijević bio blizak saradnik Crnorukca Koste Vojinovića i zastupnik ideja organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, dok je Pećanac bio izaslanik vlade i Srpske Vrhovne komande.
Pop Mita je uvek bio za akciju tako da njegova grupa ljudi prodire sve do Kumanova u Makedoniji vršeći diverzije i zbunjujući neprijatelja. Nakon oslobođenja Medveđe, Lebana i Bojnika pop Mita je pripremao akciju oslobođenja Leskovca, ali je svojom izričitom naredbom Pećanac sprečio i osujetio ove planove. Potencijalne borbe za Leskovac uz akcije za oslobođenje Kruševca i Niša bile najveći domet hrabrih ustanika 1917 godine. Pored svog nacionalnog rada i neprestanih borbi pop Mita je goreo od želje za porodicom i toplotom porodičnog doma, tako da je neretko tajno noću odlazio u Barbatovac kraj Blaca da se vidi sa ženom i decom. Ti trenuci sreće su ga podsećali šta znači sloboda i za šta se bore, da ne bi svaki Srbin strepeo u rođenom domu.
Kada su združene snage Bugara i Austrougara napale da ponovo osvoje teritoriju koju su komite oslobodile, Dimitrijević je komandovao odbranom linije fronta u dužini od 40 kilometara, od Doljevca pa skoro sve do Vranja. Kao da se 1917. pretvorila u 1813. godinu, linije frontova su kopnile i slabile, narod je stradao, kuće su gorele. Nekadašnji plamen ustanka se pretvorio u pepeo i prah.
Dimitrijević nastavlja gerilsku borbu i ne pristaje na predaju. U potpunosti se zbližava sa Kostom Vojinovićem i postaje njegov čovek od poverenja. Da ne bi palo u zaborav šta se sve dešavalo tokom ustaka, kakvo je bilo držanje naroda, kakve su bile represalije okupatora koje su izazvale ustanak, sastavlja se jedan izveštaj koji obuhvata dešavanja od sloma Srbije 1915. do sloma ustanka 1917. godine. Izveštaj je sastavljen od strane Vojinovića pod pečatom Ibarsko – kopaoničkog komitskog odbora vojvode Kosovca i biva upućen Srpskoj Vrhovnoj komandi. U izveštaju se takođe tražila i pomoć, lekovi, hirurzi i smernice za dalje delovanje. Formirana je grupa odbranih i proverenih komita koja je trebala da pređe preko neprijateljske teritorije i podnese izveštaj sabraći na Solunskom frontu.
Vođa ove grupe i operacije je bio sveštenik Dimitrije Dimitrijević, a pored njega u grupi su bili još : potporučnik Aca Piper, Ratko Stefanović, Petar Grk, Proka Planić, podnarednik Vlajko Vladisavljević i Vlastimir Vuković. Svi su bili posebno probrani zbog svog junaštva i pokazanih sposobnosti. Grupa je krenula sa Kopaonika iz sela Babice 5. avgusta 1917. idući pravcem ka Šar planini. Išli su uglavnom noću, danju odmarajući i skrivajući se od neprijateljskih vojnika. U manastiru Svete Trojice podno planine Šare Dimitrijević je od igumana hrama, svog prijatelja, dobio hrane i inforacije o položajima bugarski trupa.
Međutim između Gostivara i Tetova kada su pokušali da pregaze Vardar naišli su na bugarsku patrolu. Otvorila se borba 10. avgusta 1917. u kojoj gine Ratko Stefanović, a Aca Piper, Petar Grk i pop Mita bivaju zarobljeni. Dimitrijević je bio ranjen tokom ove kraće borbe. Iz obruča su se izvukli Vlastimir Vuković sa Planićem i Vladisavljevićem. Oni su uspeli da prođu između neprijateljskih redova i predaju izveštaj Vrhovnoj komandi. Pop Mita je sa saborcima bio deportovan u Niš. Tamo su Bugari u okviru Niške tvrđave imali zatvor i stratište za učesnike Topličkog ustanka. Ranjeni Dimitrijević stiže u niški kazamat krajem avgusta ratne 1917. Iako nemamo podataka koji govore da li je preminuo od posledice ranjavanja i neadekvatnog lečenja ili od mučenja, možemo pretpostaviti na osnovu bugarskog držanja tokom okupacije kako su protekli Dimitrijevićevi poslednji dani. Stalna saslušavanja i svakodnevna mučenja su bile jedini bugarski metod da od popa Mite saznaju koji je bio cilj njihove tajne akcije. Pošto su komite uspele da dostave izveštaj možemo zaključiti da ništa nije odao Bugarima niti ikoga izdao.
„Kad ne kazah za te hitre noge,
Koje – no su konjima utjecale,
I ne kazah za junačke ruke,
Koje – no su koplja prelamale
I ne gole sablje udarale,
– Ja ne kazah za varljive oči,
Koje su me na zlo navodile…“
Nakon više od tromesečne torture Dimitrijević umire decembra 1917. godine u Niškoj tvrđavi gde je i sahranjen. Njegovo ime se nalazi ispisano na Spomen kosturnici u rovu tvrđave podignutoj na dvadesetogodišnjicu Topličkog ustanka 1927. godine. Pretpostavka je da njegovi potomci danas žive u Nišu iako oni koji se izdaju za iste nemaju drugih dokaza do usmenog porodičnog predanja.
Neka je večna slava junaku Dimitriju Dimitrijeviću,
koji je ostavljajući crkveni oltar život položio na oltaru otadžbine!
Autor: Milun Pavlović
Izvor: Udruženje ratnih dobrovoljaca
