Ako globalna politička matrica još uvek nije trajno izmenjena, psihološka definitivno jeste
„Tradicija nije u obožavanju pepela nego u primopredaji vatre“
Gustav Maler
Povratkom srpske delegacije iz poslednje posete Moskvi, prilikom koje je ugovorena prva ozbiljnija modernizacija srpske ratne tehnike u poslednjih 40 godina, u Srbiju je stigao prvi zračak svetlosti multipolarnog sveta. Iako se o globalnom poretku zasnovanom na apsolutnoj dominaciji jedne sile – čiju snagu i brutalnost je među prvima osetila naša zemlja – u svetu odavno govori u prošlom vremenu, Srbija, kao država u dubokom zaleđu geopolitičke linije dodira Istoka i Zapada (koja je danas u Donbasu i Pridnjestrovlju), od tih promena nije imala opipljive koristi. Nakon ratova u 90-im i oktobarske obojene revolucije, kojom je okupacioni aparat instaliran, namenjena joj je uloga pokaznog primera ostatku sveta kako završavaju oni koji se drznu da razmišljaju u kategorijama politički suverene i samostalne zemlje, da bi nakon još jedne demonstracije sile u otimanju Kosova i Metohije, Srbija i srpsko društvo u celini potonuli u spiralu opasne nacionalne apatije i beznađa, koje se manifestovalo na svim nivoima: političkom, demografskom, moralnom, ekonomskom. Ukratko, ako je – u skladu sa popularnom Fukujaminom tezom – svetska istorija trebalo da bude završena padom Sovjetskog saveza 1991. godine, konačna tačka na srpsku trebalo je da bude formiranje separatističke paradržave i otvaranje jedne od najvećih evropskih baza američke vojske na Kosovu i Metohiji. Kad je povrh svega početkom 2014. došlo do velikog zaoštravanja odnosa Rusije i Zapada zbog ukrajinske krize i posledičnih napora NATO da diplomatsko-obaveštajnim blickrigom zbriše preostale džepove otpora na „nedovršenom“ Balkanu, srpske perspektive postale su još mračnije.
SRBIJA U NOVOM PORETKU
Onda je došla 2016. godina, u kojoj je serija događaja, zaokružena šokantnom pobedom Donalda Trampa na američkim izborima, naglavačke okrenula ceo višedecenijski politički poredak u svetu. Nagoveštena je nova podela geopolitičkih karata, koja je probudila nadu potlačenim narodima da će u nešto drugačijoj konstelaciji snaga moći uspešnije da se bore za svoje državne i nacionalne interese. Već sada se sa sigurnošću može reći da, bez obzira na dalja dešavanja i unutarpolitičku borbu u SAD i Evropi, promene koje su se dogodile u godini koja je na izmaku imaju trajni karakter jer su probudile nadu kod „neprivilegovanog“ dela međunarodne zajednice. Rečju, ako globalna politička matrica još uvek nije trajno izmenjena, psihološka definitivno jeste.
Kako će se u tom novom stanju stvari snaći Srbija, kojim putem će krenuti i na koji način će se boriti za svoje interese ne zavisi samo od reakcije vladajuće elite nego i od društva iz kojeg crpe politički legitimitet, njegove zrelosti i sposobnosti da kroz političke predstavnike artikuliše svoje želje i stremljenja. Stoga je neophodno otvoriti široku društvenu debatu o putevima koji se otvaraju pred Srbijom; ne samo o pitanju spoljnopolitičke trajektorije zemlje već i o načinima kako da se tekuća rekonfiguracija odnosa velikih sila iskoristi kao zamajac za energične promene u unutrašnjoj politici, koja po prirodi stvari mora biti temelj svakog održivog državnog uzleta. Jednostavno, nada koju nam ulivaju aktuelna globalna dešavanja vredan je resurs i nužni preduslov nacionalne renesanse, koji našu današnju poziciju suštinski razlikuje od jučerašnje, bez obzira na konačni finalitet pokrenutih globalnih procesa.
Kad je, nakon potpisivanja pomenutih ugovora u Moskvi, Srbija prvi put osetila konkretnu korist od nepovratne i sve brže multipolarizacije sveta, nakon početnog oduševljenja, cela zemlja se našla u nekom stanju društvenog šoka koji sprečava svaku vrstu odvažne analize. Kao da su preko noći pali kolonijalni lanci, pa smo se suočili sa strašnim pitanjem koje nas zjapeći gleda: šta ćemo sa svojom slobodom? Sloboda nije samo privilegija već i obaveza koja nosi odgovornost da se aktivno radi na njenom očuvanju. Biti kolonija (u skladu sa postmodernim kontekstom te reči) ne podrazumeva prevelike napore društva ili političkih struktura, jer se radi o pasivnom položaju, u kojem se otpor u najboljem slučaju pruža kroz usporavanje destruktivnih procesa državne razgradnje (najbolji primer takve strategije u Srbiji je politika Vojislava Koštunice). Sloboda, međutim, zahteva aktivan stav ne samo vladajuće garniture već i celokupnog društva, u Srbiji odavno ogrezlog u fatalističko beznađe koje se najčešće manifestuje kroz pravdanje lične i kolektivne odgovornosti za aktuelno stanje i pokušaje njene personalizacije („što bih ja radio bilo šta na očuvanju Kosova kad ga je prodao Tito/Milošević/Tadić/Vučić“). Osim društva, kolonijalni položaj pasivizira i poziciju vlasti, čiji opseg delovanja se u takvom tipu odnosa obično svodi na doslovno ispunjavanje naloga stranih ambasada, uz manevrisanje jedino po pitanju vremenskih rokova, sitnih kompenzacija sračunatih na ostvarenje lične političke koristi i načina na koji će ustupci biti prikazani javnosti.
OSLOBAĐANjE OD STRAHA
Zbog svega toga, prostor za aktivno delovanje koji nam se otvara u novoj konjukturi međunarodnih odnosa traži od nas odgovornost da sudbinu uzmemo u svoje ruke i da polako, ciglu po ciglu, krenemo u put državne i nacionalne samoobnove, za koju imamo sve neophodne istorijske, političke, vojne i ekonomske kapacitete. Jedna od prvih stvari koju na tom putu moramo uraditi je oslobađanje od straha, kojeg smo se, s razlogom, nahvatali u prethodnim decenijama. Iz te promene psihološke paradigme prirodno proističe i promena odnosa prema stranim atašeima, ambasadorima, šefovima komiteta i „stručnjacima za Balkan“, poput Danijela Servera i sličnih. Resuverenizacija zemlje podrazumeva da ti ljudi moraju izgubiti privilegiju da se, u skladu sa sopstvenim željama, sastaju sa najvišim državnim rukovodstvom. Ako je do juče zbog nesrazmera između pretnje i prostora za realno vođenje suverene politike bilo potrebe da se saslušaju poruke moćnih sila bez obzira na rang – formalnih ili neformalnih – diplomatskih pismonoša, u novim okolnostima na takve stvari će morati da se obrati pažnja, jer se tako pokazuje ozbiljnost, stiče poštovanje i šalje prećutna poruka o neophodnosti međusobnog uvažavanja u bilateralnim odnosima. Strani ambasadori, osim u izuzetnim prilikama, poziciju svoje zemlje treba da saopštavaju pomoćnicima ministra spoljnih poslova, kako i nalaže diplomatski bonton, a ne premijeru ili predsedniku.
Takođe je potrebna sveobuhvatna promena nastupa prema spoljnim silama, posebno u vezi sa pitanjima od vitalnog značaja za našu bezbednost, u koja svakako spadaju dešavanja u regionu Centralnog i Zapadnog Balkana. Srbija je godinama vodila pasivnu politiku u kojoj je nastojala da anticipiranjem protivničkih poteza ograniči eventualnu štetu koju će pretrpeti njeni politički i bezbednosni interesi. Metaforički – bila je to politika ježa, koja bi već početkom dolazeće godine trebalo da bude odbačena i zamenjena politikom miroljubive ali odvažne regionalne proaktivnosti. Konkretno, budući ključna i nezaobilazna zemlja na Balakanu, Srbija mora da se profiliše kao geopolitički subjekat i da se, umesto dosadašnjeg inertnog posmatranja regionalnih kriza (npr. u Makedoniji i Crnoj Gori) nametne kao faktor čiji se bezbednosni interesi u svakom potencijalnom rešenju moraju uzimati u obzir. Međutim, tek sad ne bi trebalo zarad unutarpolitičkih poena pribegavati drčnim i kočopernim javnim nastupima, već se korespodencija sa stranim predstavnicima mora voditi uz mnogo više diplomatskog takta i retoričke svedenosti, poduprte nepopustljivom principijelnošću po pitanju najvažnijih državnih interesa. Političko i vojno jačanje Srbije ne znači da vođenje proaktivne regionalne politike sa pozicije snage uključuje i arogantan odnos prema manjim komšijskim zemljama. Naprotiv, danas naša pružena ruka i pomiriljiv nastup drugoj strani više neće nužno izgledati kao potez očajnika i mahanje belom zastavom, nego strateški promišljen korak koji će svakako biti shvaćen ozbiljnije nego juče.
PRAKSA DUGOROČNOG PLANIRANjA
Druga važna stvar koju bi u naskorije vreme trebalo usvojiti je praksa dugoročnog planiranja, koju smo – ako je ikada i postojala – usput izgubili u kovitlacima ratova i ekonomske borbe za goli opstanak. To se uglavnom odnosi na oblasti u kojima se rezultati rada ne pokazuju odmah, pa zbog toga ne donose trenutne političke poene, ali na duži rok imaju oplemenjujuće dejstvo na vitalnost naroda i države. Radi se pre svega o demografskim merama i delovanju u oblasti kulture. Malo je ljudi kojima nije poznato da Srbija (uz Bugarsku) ima najnepovoljnije demografske projekcije u Evropi, što je akutni problem koji mora postati centralna tačka svake političke platforme i izborne kampanje. Iako je svakako pozitivna vest nedavno formiranje Saveta za populacionu politiku, na čijem čelu će se nalaziti premijer lično (čime mu se simbolički daje na važnosti), to neće značiti mnogo ukoliko ne bude donošenja sveobuhvatne populacione strategije koju bi pratilo povećano budžetsko izdavajanje i aktivan rad na podizanju svesti o značaju ovog problema.
Kultura je, sa druge strane, širok termin koji nije lako valjano ni definisati, da i ne govorimo koliko komplikovan proces bi bila izrada sveobuhvatne kulturne strategije. Međutim, jasno je da nijedna čvrsta nacionalna kultura ne može da se razvija u okviru ekstremno liberalne i kosmopolitske državne paradigme koja, premda sve manje, još uvek dominira gotovo svim državama političkog Zapada i Evropske unije. S tim u vezi, Srbija ne sme propustiti šansu da zauzme stranu u onome što deluje kao globalna ideološka ofanziva protiv liberalne hegemonije. Već nekoliko godina u neskladu sa izbornim rezultatima, najveći deo medijskog i javnog prostora – pa i jednog dela državnih institucija – u Srbiji i dalje je preplavljen liberalnim snagama, koje sa pozicija moralne visine beskompromisno napadaju svakog ko se usudi da otvori debatu o bilo kom postulatu te toksične ideologije. Budući da njihovo delovanje predstavlja neodvojivi deo unutrašnjeg okupacionog mehanizma, pitanje hrabrosti da se uđe u otvoreni politički obračun sa tim strukturama – čvrsto povezanim sa transnacionalnim kapitalom globalnih protagonista ideologije koju agresivno nameću – jeste pitanje prelaska drugog i poslednjeg rubikona u borbi za suverenu i samostalnu Srbiju (prvi je odvažnost da se krene u nabavku naoružanja koje strateški menja odnos snaga u regionu i on je, čini se, pređen). To je ujedno i najveći test državotvornosti za političke lidere u dolazećoj godini, jer čišćenje državnih institucija od tih kadrova i svojevrsno disciplinovanje NVO sektora nije pitanje ubiranja dnevnopolitičkih poena, već potez kojim bi se Srbija trajno oslobodila ludačke košulje koja joj je navučena „demokratskim promenama“ i njihovim odloženim dejstvima u prethodnih deceniju i po. Do sada je politika vlasti po tom pitanju bila nezadovoljavajuća, budući da NVO aktivisti ne samo da nisu stavljeni na margine društva nego su i delegirani na ministarske pozicije u svakoj vladi od 2012. godine, a pošlo im je za rukom i da svoj političko-ideološki dvogled stave na medijski javni servis, kao i da dobiju određene ingerencije u Skupštini Srbije u okviru procesa evrointegracija. Ako prihvatimo da je do sada zbog teškog geopolitičkog položaja – koji iziskuje kompromise čak i po pitanju kadriranja sopstvene vlade – moglo biti razumevanja za takve poteze, u svetu koji se ubrzano menja i Srbiji, koja nastoji da taj proces iskoristi za jačanje svoje unutrašnje i spoljne pozicije, to više ne sme biti slučaj, a želja za novom podelom karata, ovaj put u bitno drugačijim uslovima, ujedno bi mogla biti i ozbiljan državni razlog za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
OBNOVA PREKINUTIH KONTINUITETA
Na kraju reč-dve o istorijskoj šansi koja se u svetlu globalnih promena otvara Vučićevoj vladi, a pre svega njemu kao suverenom nosiocu političke moći od čije volje presudno zavisi pravac unutrašnje i spoljne politike zemlje. Spletom određenih okolnosti sudbina je odredila da se baš njemu otvori prilika da Srbiju vrati u istoriju. To nije tek puka koincidencija već i posledica velike energičnosti i političke beskrupuloznosti, koje su mu omogućile da taj trenutak dočeka na poziciji politički neprikosnovenog lidera čiji legitimitet ni u jednom trenutku u proteklih pet godina nije ozbiljnije doveden u pitanje. Takođe, mudrom reakcijom na izbijanje krize koju najveći broj spoljnopolitičkih stručnjaka naziva „novim hladnim ratom“, tj. najvećim zatezanjem odnosa Rusije i Zapada od 80-tih godina, Srbija, iz krajnje nezgodnog međunarodnog položaja, koji teško da je bio dugoročno održiv, dolazi u priliku da ubere plodove svoje geopolitičke fleksibilnosti. Pred srpskom državom i društvom se otvara prilika da se, na krilima novostečenog samopouzdanja, dugo odlagani procesi započnu, a prekinuti kontinuiteti obnove, povežu i ugrade u istorijsku vertikalu. Sve to neće biti moguće bez odgovarajućeg impulsa koji sa vrha treba da ide ka širokim slojevima. Stoga je od presudnog značaja da državno rukovodstvo prepozna težinu istorijskog trenutka i prilike koje se otvaraju pred Srbijom.
Zvezda vodilja svih političkih poteza mora biti državni i nacionalni interes, a sitnopartijske peripetije i razmirice ostaljene po strani, što je test državotvorne odgovornosti ne samo za rukovodstvo već i za celu političku scenu Srbije, ali i društvo koje se u rasuđivanju i kritikama mora voditi interesima zemlje, a ne ličnim simpatijama i sujetom. Za Vučića konkretno najvažnije će biti da shvati kako se granica između unutrašnje i spoljne politike sve više gubi i da su mudra kadrovska i kulturna politika integralni deo jačanja ukupne pozicije države ništa manje od spoljne, koju za sada vodi dobro. Takođe mora imati na umu da se lideri pamte ne samo po nominalnim rezultatima koje su ostvarili nego i po stanju koje ostavljaju svojim naslednicima, pa će poslednji ispit državničke zrelosti za njega biti stvaranje uslova za glatku tranziciju vlasti u kojoj je potrebno sve poluge moći preneti na svog naslednika bez destabilizovanja političkih prilika i prekidanja započetih procesa. Sud istorije će konačnu ocenu njegovog legata ionako dati tek neku deceniju kasnije, kad vetar istorije razveje izmaglicu ličnih emocija, koja nas onemogućava da jasno razaberemo važno od nevažnog.
Aleksandar Vujović
www.standard.rs
