Čovek koji je pun sebe, kaže mladi pesnik Dino Ahmetović, drugi ljudi su njega prazni. A možda je i taj čovek takođe prazan sebe, jer ljudi više ne lažu samo iz pristojnosti, kao što je to govorio Maksim Gorki. Ljudi više ne lažu samo druge ljude, ljudi lažu i sebe, zato su i prazni.
A zašto ne bismo i mi bili prazni kada su nam prazni džepovi, prazni su nam frižideri, prazna su nam sela, prazne kuće, prazne ulice, igrališta, škole, gradovi.
Praznimo šoljice kafe uz isPRAZNE razgovore, sa praznim (čitaj lažnim) prijateljima.
Praznimo novčanike koji su već prazni, ali nađe se za državne i verske PRAZNIke, jer kao što bi premijerka Srbije rekla upitana koliko dugo može da se živi sa 40.000 dinara „Nekoliko dana, pretpostavljam“.
Mi ne pretpostavljamo, mi znamo, iako sistematski pokušavate da nam, pored praznih glava i ispranih mozgova, ispraznite i zemlju.
I ne, neće inflacija u Srbiji trajati dok traje u svetu, kako nam je poručila mandatarka nove-stare Vlade Srbije.
Inflacija traje i trajaće, dok je nama VAS, političara praznih glava a punih džepova. Svet nema ništa s tim.
Snaga caruje, a um valja klade.
Dok se naša zemlja prazni sa punim koferima, letovima, autobusima, sa prePUNIM očima suza roditelja, prijatelja koji nas ispraćaju, pun nam je i kufer vaših lažnih obećanja.
Eto, nije sve tako prazno.
Pune su nam i bolnice, naročito one specijalne, puni su nam i mali ekrani praznog sadržaja, pune su i đačke torbe (i teške) ali nam je zato trećina petnaestogodišnjaka funkcionalno nepismena.
Nema veze, teraj dalje. Punimo naslovne strane vršnjačkim nasiljem, samoubistvima i porodičnim nasiljima. Punimo pluća zagađenim vazduhom.
Nema veze, gradimo MHE, Zadruga 24/7, slušamo o ukupno riču i najvišem rejtingu najgledanije televizije, ne računajući da je upravo taj “rič” statistički podatak praznih umova.
Ali, računaju se samo brojevi.
Kad smo kod brojeva, puni su nam i telefonski imenici, lista dolaznih poziva prazna.
“15 minuta pauza, pa krećemo dalje”, prekida moje pisanje kondukterov glas.
15 minuta kasnije:
“Oprostite, vidim da je pored Vas PRAZNO mesto, da li mogu da sednem. Bole me noge a krenuo sam kod ćerke, nije mogla da dođe za PRAZNIke, pa eto idem ja nju da zagrlim ”.
Sedi, čoveče, prazno mi je sedište, ali PUNO srce.
Autor: Emilija Mladenović
