U poslednjih godinu dana u srpskoj javnosti aktuelizovano je pitanje o neophodnosti promene državnog Ustava i njegovog usklađivanja sa „novim društveno-političkim okolnostima“. Narodna Skupština Republike Srbije je već u maju prošle godine formirala tzv. „Akcioni tim za reformu političkog sistema, izbornog zakonodavstva i Ustava Srbije“ sa ciljem da se pokrene javna rasprava o izmenama ustavno-pravne regulative i napravi osnutak novog teksta Ustava Srbije.
Međutim, od javnosti se krije činjenica da zapravo ne postoje nikakvi suštinski, pravno opravdani razlozi za reviziju ustavnih odredbi. Naprotiv, vladajuća garnitura pokušava na sve načine da nametne javnosti stav da je Ustav potrebno menjati iz više razloga, pri čemu nijedan od njih po svom kvalitetu nije takav da bi opravdavao usvajanje ustavnih izmena. Reč je o čisto politički motivisanim, a ne pravno utemeljenim razlozima što će autor objasniti u nastavku ovog teksta.
Prema rečima zagovornika ustavnih promena državni Ustav sadrži mnoštvo neefikasnih, nomotehnički loše formulisanih i spornih odredbi koje nisu primenjive u trenutnoj društveno-političkoj situaciji u zemlji. Pre svega se ovde ističe loš izborni sistem i potreba po njegovom ustavnom redefinisanju, smanjivanje broja narodnih poslanika, izmena odredbi o ljudskim pravima u pogledu implementacije direktiva EU o tzv. pozitivnoj diskriminaciji manjinskih grupa kao i potreba da se Ustavom ojača nezavisni položaj javnih tužilaca.
Svi navedeni razlozi koji se predstavljaju kao suštinski zapravo ni u jednom pogledu ne opravdavaju jedan tako ozbiljan poduhvat kao što je izmena najvišeg pravnog akta Srbije. Kao primer navedimo da trenutno važeći Ustav pruža priliku da se nedostaci u izbornom sistemu regulišu zakonskim rešenjima, pa tako nikakva promena Ustava nije potrebna. U okviru važećeg Ustava možemo imati veoma različite izborne sisteme. Isti slučaj je i sa položajem javnih tužilaca.
Razlozi koje ističu inicijatori ustavnih izmena su po svojoj prirodi više političko sredstvo sa kojim oni žele da prikriju stvarni cilj izmena Ustava. Taj stvarni cilj ogleda se u nameri da se promeni ustavna preambula kao i član 182 Ustava prema kojima je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo srpske teritorije, čime bi režim izvršio i konačno (de jure) priznanje tzv. kosovske državnosti. Taj cilj se takođe ogleda i u potčinjavanju zahtevima Brisela da se ustavnim prenosom dela suverenih prava Srbije na organe EU izvrši degradacija ustavno-pravnog poretka naše države, da se preformulacijom ustavnih odredbi AP Vojvodini prizna status republike, a Srbija pretvori u federativnu državu.
Taj cilj se naposletku ogleda i u tome da se pod maskom tzv. pozitivne diskriminacije istopolnim parovima prizna ustavno pravo na sklapanje braka i usvajanje dece, da se Raškoj oblasti dodeli status autonomne pokrajine, da se strancima omogući kupovina domaćeg poljoprivrednog zemljišta.
Ukratko, suštinski cilj ustavnih izmena koji se krije od građana Srbije je namera zapadnih centara moći da nas nateraju da dobrovoljno pristanemo na sveukupno urušavanje svoje državnosti, pravnog poretka, teritorijalnog integriteta i nacionalnog identiteta. Cilj je da naša država i formalno prihvati i legalizuje stranu političku, ekonomsku i vojnu okupaciju svoje teritorije, ljudskih i prirodnih resursa.
Kada je u pitanju status KiM treba istaći da su ustavna preambula i član 182 Ustava poslednji branik srpskog teritorijalnog integriteta i njene državnosti u južnoj pokrajini. Ustav nalaže preciznu obavezu državnim organima da KiM tretiraju kao sastavni deo Srbije i da sa pokrajinskim institucijama ne uspostavljaju takve odnose koji bi Prištini priznavali status državno nezavisne tvorevine.
vucic-izdaja
Uprkos tome da je pravna priroda preambule predmet različitih tumačenja autor ovog teksta smatra da je ona u onom delu, u kojem reguliše pitanje očuvanja teritorijalnog integriteta, pravno obavezujuća za sve državne institucije u Srbiji. Razlog tome je da se radi o pravilu o teritorijalnom obimu državne jurisdikcije, što je pitanje od ključnog državnog značaja. Upravo zbog toga njena izmena ne bi bila samo simbolične, već i suštinske prirode. Njenom izmenom kao i izmenom člana 182 Srbija bi izvršila legalizaciju neustavnog Briselskog sporazuma i dobrovoljno pristala na zaokruživanje kosovske državnosti što je i jedan od uslova za članstvo u EU, sadržan u pregovaračkom Poglavlju 35.
Cilj EU je da natera Srbiju da se dobrovoljno odrekne svog Ustavom i Rezolucijom 1244 zagarantovanog prava da vrši suverenitet nad južnom pokrajinom. Upravo zato je izuzetno važno istaći da je promena Ustava koja se odnosi na pitanje Kosova i Metohije čin veleizdaje i politike kapitulacije. Naknadnim ustavnim „odobravanjem“ briselskih pregovora Srbija u potpunosti gubi pravo da jednom u budućnosti, kada se stvore povoljni politički uslovi, povrati puni nadzor nad područjem KiM. Odbranom trenutno važećeg Ustava to pravo Srbija zadržava. Kao primer navedimo Ustave NR Kine kao i Savezni zakon Nemačke koji u svojoj preambuli sadrže slične ustavne formulacije o očuvanju teritorijalnog integriteta. Državnom rukovodstvu tih država koje je svesno pravne i političke moći takvih formulacija ni na kraj pameti nije da ih revidira.
Drugo bitno pitanje kod izmene Ustava je i status AP Vojvodine. Predstavnici pojedinih pokrajinskih političkih opcija, potpomognuti mrežom NVO sa Zapada na sve načine pokušavaju da izdejstvuju promenu ustavnog položaja Vojvodine. O tome svedoči iDeklaracija o potrebi promene Ustava Srbije, usvojena od strane pokrajinske Skupštine u septembru 2015. Cilj pomenute deklaracije je da se ustavnom revizijom na novo definiše ustavno-pravni položaj severne Srbije koji bi AP Vojvodini priznao određene elemente državnosti, dajući joj tako status republike i federativne jedinice u okviru federacije sa Srbijom.
Cilj je da se povećavanjem ovlašćenja pokrajinskih institucija AP Vojvodina delimično izdvoji iz državnopravnog poretka Republike Srbije, čime bi se dugoročno stvorili uslovi i za njenu secesiju od matice. U prilog tome govori i činjenica da su sve učestaliji zahtevi zvanične EU da se Vojvodini prizna poseban položaj, za početak na polju finansijske i ekonomske samostalnosti. O tome svedoči i izjava Majkla Davenporta o neophodnosti usvajanja Zakona o finansiranju Vojvodine koji bi na krajnje neustavan način toj pokrajini priznao finansijski suverenitet i doveo do degradacije čitavog poreskog sistema Srbije.
Kada pričamo o odnosu EU do pitanja promene srpskog Ustava potrebno je istaći i činjenicu da su skoro sve države članice EU i NATO pakta pre nego što su postale punopravni subjekti tih organizacija bile primorane da izmene svoj Ustav. Naime, pravni poredak EU (a u određenoj meri i NATO pakta) zasniva se na tome da njene institucije vrše vlast tako da države članice prenesu deo svojih suverenih prava na organe Unije.
To nadnacionalnim strukturama u EU omogućava da u potpunosti ignorišu specifičnosti pravnih sistema država članica i potčine ih interesima birokratske briselske elite. Ovo najbolje oslikava činjenica da 60% unutrašnjeg zakonodavstva država članica ne donose nacionalni parlamenti, već direktno Evropska komisija, koja pri tome nije demokratski izabrani organ vlasti. Nastavak puta evroatlantskih integracija Srbije neminovno će dovesti do promene Ustava u opisanom pogledu što će značiti negaciju nacionalnog pravnog poretka.
EU takođe insistira na tretiranju Raške oblasti kao posebne političko-teritorijalne jedinice kojoj bi čak na ustavnom nivou trebali priznati punu autonomiju. U prilog tome govori i činjenica da evropske institucije finansijski pomažu otvaranje i delovanjeKancelarije za Sandžak u Briselu.
Promena Ustava takođe donosi opasnost da se njome uruše tradicionalne vrednosti na kojima je zasnovana stabilnost srpskog društva. EU vodi ofanzivnu politiku primoravanja država članica da nacionalnim Ustavom regulišu prava LGBT zajednice i omoguće istopolnim parovima usvajanje dece. Na isti način, pod diktatom američke politike o formiranju zone slobodne trgovine između SAD i EU, Brisel zahteva od država Evrope da na ustavnom nivou omoguće stranim fizičkim i pravnim licima kupovinu domaćeg zemljišta. To bi vodilo ka ubrzanom urušavanju nacionalnih ekonomija i pogoršanju prava domaćih proizvođača.
vucic-gazi-ustav-m
Strani diplomati, pre svega iz Zapadne Evrope, uveliko se interesuju za učešće u procesu pisanja novog srpskog Ustava, mešajući se direktno u strogo unutrašnja pitanja jedne suverene države. U tome ih ohrabruje i neodgovoran potez predstavnika režima koji su otvoreno pozvali „međunarodnu zajednicu“ da pomogne u izradi ustavnih rešenja. Postavlja se pitanje da li je moguće da Srbija koja ima dvovekovnu ustavnopravnu istoriju nije sposobna sama da napiše svoj Ustav već joj je potrebna strana pomoć? Ovo je više nego jasan dokaz da će pravi tekstopisci ustavnih izmena biti ne građani Srbije već zapadni zvaničnici koji će pokušati da izdejstvuju donošenje Ustava koji bi Srbiji negirao sopstvenu državnost.
Kada se razmotre svi suštinski razlozi zbog kojih se teži ka promeni državnog Ustava dolazimo do zaključka da bi ustavna revizija za Srbiju značila otvaranje Pandorine kutije. Izmenama ključnih ustavnih odredbi koje štite politički, ekonomski, bezbednosni i pravni suverenitet legalizovalo bi se dalje rasparčavanje srpske države. Na teritoriji Srbije stvorila bi se nova krizna žarišta, pre svega na severu i jugu države. Upravo zbog toga smatram da je umesto usvajanja novog važnija primena važećeg Ustava jer je to jedini put koji nam omogućava da sačuvamo svoju državnost i identitet koje smo gradili vekovima.
Kada je u pitanju položaj KiM neophodno je pokrenuti jednu sveobuhvatnu diplomatsko-pravnu ofanzivu u cilju poništavanja briselskih sporazuma i pune implementacije preambule i člana 182 Ustava. Južnu srpsku pokrajinu očuvaćemo samo ako se strogo pridržavamo Ustava i Rezolucije 1244 o teritorijalnoj celovitosti Srbije. Po tom pitanju moraju svi državni organi delovati koordinisano i svaki u okviru svojih nadležnosti preduzeti sve mere da se osigura puna realizacija Ustava.
Što se tiče položaja AP Vojvodine potrebno je delovati u okviru važećih ustavnih principa i zakonskim rešenjima postojeće neustavno funkcionisanje pokrajinskih institucija vratiti u Ustavom propisane granice. Prvi korak ka tome je sprečavanje da Statut AP Vojvodine umesto sadašnjeg podzakonskog akta dobije moć zakona. Takođe je neophodno suzbijati zloupotrebe budžetskih sredstava od strane pokrajinskih institucija i na osnovu važećeg Ustava zakonom povećati ovlašćenja lokalnih samouprava i dati im veće prihode.
Važeći Ustav koliko toliko, ali ipak štiti ekonomski suverenitet Srbije, sprečavajući stranim licima da postaju vlasnici domaćih oranica. U tom pogledu neophodno je da Zakon o poljoprivrednom zemljištu bude u funkciji primene Ustava, a ne njegove protivpravne revizije. Isti slučaj je i sa Zakonom o kulturi i Građanskim zakonikom koji moraju biti koncipirani na način da obezbede efikasnu primenu važećih ustavnih normi, a ne da ih nasilno menjaju.
U zaključku treba istaći da se Ustav kao akt sa najvišim pravnim autoritetom nipošto ne sme menjati u vremenima opšte političko-društvene krize, naročito kada se država suočava sa dezintegracionim procesima i pretnjama za svoj politički opstanak. Upravo je u takvim vremenima neophodno pribeći primeni ustavnih rešenja i čuvati Ustav kao garant stabilnosti i sredstvo zaštite državnih i nacionalnih interesa. Srbiji u trenutnoj situaciji nije potrebna promena Ustava već njegova pravilna i dosledna implementacija. Time bi sprečili dalju političku destabilizaciju zemlje i sačuvali svoju slobodu, samostalnost i državnost.
Danijel Igrec
SRBski FBReporter
Hm,hmm…ako bude promena,Srbija bi trebala da dobije i novu republicku himnu i zastavu, a ne ovu, EPP varijantu..!!
Iako se uglavnom slažem sa tekstom, smatram jedan stav krajnje neprihvatljivim. Ne postoji opravdan razlog za uskraćivanje istopolnim parovima pravo na brak i na usvajanje dece. Ali se to može regulisati zakonom, nije potrebna promena Ustava.
Hm,hmm..bice novih zahteva,povuci rucnu, pa otkucaj tekst-naslov Mracne tajne Norveske !
Pola posla su vec obavili sa Kostunicom 2006-te, kad je proguran ustav kojim se Kosmet etiketira kao „sustinska autonomija“ (u osnovi, drzava u drzavi), i da je za (novu) promenu ustava dovoljna apsolutna vecina izaslih biraca, a ne svih registrovanih kao sto je bilo pre toga. Teren je vec pripremljen, i za njih (Amere) je vise pitanje koliko daleko mogu da idu u smislu statusa ne samo Kosova, nego i Raske i Vojvodine, nego da li mogu tehnicki (namestanje glasova je, naravno, uvek opcija) to da izvedu.