Papak“ javlja – PUCAJTE!
Evo drugi dan je kako sam otišao na Zalazje, i drugi dan kako nisam siguran da li sam se sa Zalazja vratio.
I kada sam se po treći put u svom životu uskim drumom od Sasa penjao ka prevoju i centru nekadašnjeg sela znao sam gde idem, znao sam i čemu idem, ali nisam bio siguran da li ću šta poznato zateći.
Zalud sam se brinuo. Zatekao sam groblje. Eno ga gde stoji na istom mestu, i nemo svedoči o brojnosti Zalazja, sela, još jednog u nizu u kome je više mrtvih no živih Srba. Zatekao sam i iste one dve kuće na raskrsnici. Jedna u čijem potkrovlju se uspelo skriti nekoliko ljudi, slušajući glasove napadača. Poznate glasove. Bili su to komšije i poznanici iz okolnih muslimanskih sela.
I slušali su vlasnika kuće kog su živog uhvatili. Goreo je kao buktinja. Cvrčalo je živo ljudsko meso na vrelom Petrovdanskom danu. A poznati glasovi su se smejali. „Vidi ćetnika al gori“, „Vatajte ih žive“… I poznati beli konj sa poznatim jahačem na njemu.
Zatekao sam i jedan zid kuće sa druge strane raskrsnice. Kuće u kojoj se gornja ploča na donju naslonila. Potpuno zarasla, ali i dalje nagorelim ciglama prkoseći i vremenu i šumi koje je osvajaju. Valjalo bi pred nju postaviti tablu da se zna šta se na tom mestu desilo o Petrovdanu 1992. godine. Kada je selo palo u muslimanske ruke, u njoj (ko bi rekao da je tu bila kuća) su zatekli žive ljude. Neko kaže 9, drugi izvori pričaju da je unutra bilo 11, a treći glas opet kaže da mora biti 14 ili 15. Sam Bog zna tačan broj i imena (previše je onih koji se vode kao nestali). Bog i zidovi. Preko ranjenika nabacene su gume, drva. Gorelo je nebu pod oblake. Da li je do neba brže došao dim ili glasovi onih koji su umirali dugo, dugo, dugo… Izgorelo je sve. I kosti. I uspomene. I vera u suživot.
Zatekao sam istu raskrnicu između te dve kuće. Pričaju ljudi da se na njoj noću kada sunce zađe, a nigde na kugli zemaljskoj mrak ne pada brže nego po vrletima istočne Bosne, mogu čuti glasovi. Neki su viđali i kako kolo igraju ljudi bez glava. Jednom se jedan čovek zatekao pored kolone koja je prolazila. Drugi pak je gledao četvoricu prikaza kako mu ljuljaju auto. Svima su se na tom mestu kola gasila i kretala su tek kada su ih mrtvi puštali da nastave. Mi smo, preko te raskrsnice prošli, a nije da nam se koža uz kičmu nije ježila. Prekrstili se u dvorištu kuće i nadam se, daće Bog da se jednom ploča na tom mestu postavi. Da se ne zaboravi. Da se duše uz kamen vežu i bar na tren primire. Da se krst na raskrsnici postavi.
Zatekao sam i dva spomen obeležja. Jedan iz drugog svetskog rata, drugi iz ovog poslednjog. Dva različata kamenoresca ga klesala, ali jedna je ruka koja je držala nož. Ruka onog ko bi trebao biti najbliži. Ruka komšije se susednih brda i udolina.
Jedino ljude po dolasku ne zatekoh. Nema više ni dobrog starog Neđe koji se Bogu predstavio pre dve i po godine. Poslednjeg stanovnika Zalazja. Nema više gore nikoga. Nijedan jedini čovek ne živi. Zato žive duhovi i igraju kolo.
I prevojem uz šum vetra kao da i dalje odjekuje poziv, poslednji poziv sa Zalazja, Srbina Lj. G. zvanog Papak (ime poznato potpisniku ovih redova) koji je preko radio veze pozvao Srbe iz okolnih mesta „PUCAJTE PO CENTRU SELA. OVDE VIŠE NEMA NIKO ŽIV.“ Javljao je da su u selu ostale samo muslimanske snage i da Srba više nema.
Ne brini Papak, ne brini. Još nas ima.
Nenad Milkić – Rođeni
P. S. Na Petrovdan 1992. godine, u zoru jake muslimanske snage predvođene Naserom Orićem i muslimanima iz okolnih sela potpuno su okružile i napale etnički čisto srpsko selo Zalazje koje se nalazi na 6 kilometru od Srebrenice prema rudniku Sase. Sve kuće su spaljene, a u nekim od kuća su spaljeni i živi ljudi. Tela su nađena i u obližim gustišima i potocima – preklana. Tog dana se bitka vodila do kasno popodne.
Stanovnici Zalazja su se organizovano branili, dobro utvrđeni, dok muslimanskim snagama nije došao u ispomoć Zulfo Tursunović sa Sućeske, uvodeći nove snage u borbu. Na Zalazju više niko ne živi, a mesto oživi samo o Petrovdanu. Ove godine 31. put. Za genocid počinjen nad Srbima u Podrinju niko nije osuđen.
I na takvim mestima, ne može čovek da se ne zapita:
– Ako su se muslimani branili od Srba, šta su tražili u čistom srpskom selu Zalazje?
– Ako su bili gladni kao što govore, zašto su ubijali životinje i ljude?
– Ako su tražili srpske vojnike, zašto su starice i decu klali na kućnom, ponavljam KUĆNOM pragu?
– Ako nisu želeli rat, zašto su sa oružjem došli u srpsko selo?
– Ako su davale „veru i reč“ komšijama, zašto su palili kuće?
i poslednje:
– Jeste li srećni „komšije“ što Srba više na Zalazju nema?
Autor: Nenad Milkić
