Prema onome što se ovde priča, oko 150.000 kosovskih Albanaca je već spremno za odlazak odmah nakon što od 1. januara nastupi bezvizni režim sa Evropskom unijom
U centru Širokog polja – najveće žitnice Kosova i Metohije – nalazi se albansko naselje „Marigona”. Već sam ga pominjala u svojim tekstovima, u kontekstu toga da se izdavanje dozvole za njegovu gradnju vezuje za Srbe koji su tada vodili Opštinu Gračanica, jer je izgrađeno na njenoj teritoriji. Čak je i Hašim Tači likovao 2013. godine, izjavljujući kako su Srbi dozvolili Albancima da grade kuće na teritoriji svoje lokalne samouprave. Do pre 25 godina, tu zemlju obrađivale su zemljoradničke zadruge iz Lapljeg Sela i Dobreva. To su bila polja pod pšenicom i suncokretom.
Naselje se za ovih 10-ak godina toliko proširilo da predstavlja grad u kome žive bogati Albanci. Zatvorenog je tipa, ograđeno i sa rampom na ulazu. Ulice u njemu nose imena američkih država – Juta, Oklahoma, Kalifornija, Arizona itd. U njemu postoji škola, tereni za tenis, košarku, odbojku, brojne radnje, kafići, restorani, i ko zna šta sve još.
Srbi izdaju dozvole
Naviknuti da prolazeći pored njega gledamo ne samo ogromne kuće već i auta koja voze njegovi stanovnici, neretko smo svedoci njihove brze i nesavesne vožnje. Posebno kada prolaze kroz selo Preoce, koje im je prvo na putu za Prištinu. Takvo srljanje je pre nekoliko dana izazvalo lančani sudar u blizini naselja u ranim jutarnjim satima, pa smo posmatrali kako vatrogasci seku luksuzne mercedese i audije kako bi izvadili iz automobila teško povređene. Pomoć su pružali naši vatrogasci i hitna pomoć iz Lapljeg Sela, jer su najbliži i stigli su pre pomenutih službi iz Prištine.
Srbi moraju tuda da prolaze, barem oni koji putuju kombi prevozom, kao i đački autobusi, jer je to put koji šest srpskih sela spaja sa Gračanicom. Asfaltirali su ga vojnici KFOR-a, godinu dana po svom dolasku. Do tada, bio je to poljski put okružen plodnim oranicama, ali i jedini kojim su Srbi, od dolaska „mirovnjaka”, smeli da se kreću. Pošto su Albanci na njemu često postavljali protivtenkovske mine zbog kojih su Srbi ginuli, u KFOR-u su odlučili da ga asfaltiraju.
Naselje „Marigona” je planski nastalo u polju, kako bi preseklo tu linuju koja povezuje srpska sela i koja je bila spasonosna kada je u pitanju naš opstanak u ovom delu Kosova i Metohije u najtežim vremenima. Što je najgore, nije to jedino naselje Albanaca čiju su gradnju dozvolili Srbi iz gračaničke lokalne samouprave, ali nekako nam ono posebno bode oči jer svakodnevno tuda prolazimo.
Zato ne prođe ni jedan dan a da neko ne uzdahne prolazeći pored njega, uz pominjanje Srba koji se dovode u vezu sa izdavanjem dozvola za gradnju. Tako je bilo i tog jutra dok smo čekali da policija oslobodi jednu traku puta kako bismo mogli da nastavimo za Gračanicu. Neko reče u prevozu: „Neće na dobro da im izađe ovaj bes”. Srbin iz Lipljana, nadovezujući se na izgovoreno, dodade: „Sve će pusto da im ostane, samo još malo”.
Odlazak sa Kosova
Albanci sa Kosova i Metohije broje sitno do 1. januara naredne godine i ne znaju gde udaraju. Lipljanac koga pominjem živi u delu grada gde je ostalo još samo sedam srpskih kuća i većina su. Albanci iz dve preostale kuće se pakuju i odlaze kod dece koja žive u Engleskoj. Dok čekamo, svi razmenjujemo priče koje smo čuli, čak i od samih Albanaca, i ne možemo da se načudimo tolikoj želji za napuštanjem Kosova i Metohije.
Pominjala sam u svojim tekstovima i izgradnju najvećeg, barem se tako priča, tržnog centra na Balkanu – opet u kontekstu izdavanja dozvole od strane opštine Gračanica – jer je izgrađen na samo nekoliko kilometara od „Marigone” – koji se nalazi na putu Priština-Lipljan, u polju, gde se takođe sejalo hlebno žito. Radi već godinu dana, a pola prodavnica nije otvoreno jer nama radnika. Ovih dana stigle su vesti do Srba da ako žele da rade mogu da odu do „Priština mola” (tako se zove) na razgovor za posao.
Takozvana kosovska vlada na mobilne telefone šalje poruke sa sledećom sadržinom: „Od 1. januara 2024. bez viza – Potrebno: pasoš, smeštaj, povratna karta, finansijski dokaz. Samo kratkoročne posete, ne zapošljavanje. 90/180 dana”. (Prenela sam kako je napisano.) Prema onome što se ovde priča, 150.000 kosovskih Albanaca je već spremno za odlazak. Lično sam više za verziju da sačekamo da vidimo šta će i kako biti, ali fakat je da godinama pribegavaju različitim metodama samo da odavde odu.
Za nas koji ih poznajemo celog života, to je zaista fascinantno. Odrastala sam u okruženju gde se sav smisao života Albanaca svodio na to da dobiju državu. Oni to nisu krili. Kolega mog oca iz albanskog sela Bujance je u našoj kući, za našim stolom, jednom prilikom rekao: „Rodio sam tri sina. Dva da dam za nezavisno Kosovo, jedan da meni ostane, dosta je. Imam i ćerke”.
Sećam se i svojih odlazaka u školu gde su nam vršnjaci na ulici dobacivali „Kosova Republjik”. Na fakultetu su nam upadali u učinice i prekidali predavanja uz iste povike. To je tek sitnica u odnosu na kompletnu zapadnu mašineriju koja im je tu matricu ubacila u glavu, a koja radi preko naše patnje i krvi već više od jednog veka. Samo, sada deluje kao da im se matrica izlizala – koči i preskače.
Stasale su neke nove generacije koje ne samo da nisu zadovoljne onim što su dobile do sada, već su i svesne da nikada neće ni imati državu – da su bili i ostali projekat. To što će se bahatiti pred nama, gađati nas kamenjem ili zapaliti nam kuću, ne donosi hleb na sto niti svetliju budućnost. Životare od pomoći koja je sve manja i manja. Mnogi Albanci, najviše mladi, bezvizni režim doživljavaju kao satisfakciju za to veliko ništa koje su dobili sa proglašenjem nezavisnosti, i zato im je jedini cilj da odavde odu. Njihova želja za odlaskom fascinantna nam je i iz razloga jer oni i svih prethodnih meseci odlaze, iako znaju da od 1. januara nastupa bezvizni režim.
Znate, teško da se danas među Albancima može naći neki novi čika Musa – pomenuti kolega mog oca – Bog dušu da mu prosti. Ne samo zato što ne žele da rađaju po desetoro dece da bi neko, eventualno, žrtvovali za ovaj ili onaj cilj, već i zato što su svesni da su na svetskoj sceni neki novi igrači. U selu Bujance, gde je čika Musa živeo, u novoj i modernoj osnovnoj školi ima svega osam učenika – o čemu sam, takođe, pisala pre oko godinu dana. Toliko je dece, 1980-ih godina prošlog veka, imala jedna prosečna porodica u ovom, ali i mnogim drugim mestima.
„Potpuno su im razbili porodicu”, to stalno ponavljam. Zatvoreno, patrijahalno društvo do zastrašujuće mere, više ne postoji. Sada su otišli na potpuno suprotnu stranu – do zastrašujuće otvorenog društva. Taj prelaz su, zahvaljujući različitim projektima, vešto odradili njihovi „zapadni prijatelji”. Na primer, ovde je opšte poznato da ako u istom trenutku u policijsku stanicu stigne poziv da je neko ubijen i da je žena prijavila nasilje u porodici, oni moraju prvo da provere poziv žene. Možda tako i treba, ali ko poznaje Albance i način na koji su živeli do pre 15-20 godina, zna da se to u njihovom svetu skoro pa kosi sa zdravim razumom. I sami policajci se čude, pa otvoreno pričaju o tome.
Ko je bolje prošao?
Zlodela nad Srbima i dalje ima, oni se posebno sprovode kroz institucije. Moraju da se održavaju tenzije – jer ovaj američki projekat i dalje traje, zato im se sve i toleriše. Onaj deo matrice koji govori da bi sve lakše bilo da Srba na Kosovu i Metohiji nema i dalje je ispravan, međutim, tu je i onaj deo oko stvaranja Velike Albanije i još lepšeg života – što je sledeći nivo ovog, ko zna kada započetog, projekta. Prosto rečeno: sve ono što i dalje prolazi kod onih najostrašćenijih Albanaca, koji još uvek ne shvataju da sve što se ovde desilo nije bilo zbog njih – već su samo poslužili svrsi. Ima tu i onih plaćenih i ucenjenih – koji njima manipulišu – ali i takvima je dosadilo da slušaju prazna obećanja.
Jedna rečenica koju sam još letos čula ostavila me je bez teksta. Kolega mi je rekao: „Drenica im ostade pusta”. Eto, to mi, Srbi, zatvoreni u našim getima gledamo oko sebe, o tome pričamo na slavama, i zato na kraju svake naše priče na red dođe i zvanični Beograd – sve ono što (ne)radi, tobože, za našu dobrobit. Moramo, jer tako branimo našu svest, ne damo da nam je promene zbog bilo kakvog projekta, ma koja svetska sila da je u pitanju. Branimo svoju tešku realnost – onu koju živimo, a ne onu koju nam silom nameću. Komšije Albanci su nam najbolji primer.
Vratiću se na dan kada sam prolazila pored „Marigone” i u prevozu čekala da raskrče put da prođemo. Izvlačenje povređenih i pružanje prve pomoći sigurno je trajalo sat vremena. Usledilo je uklanjanje ostataka automobila sa jedne trake puta i sve se odužilo toliko da je nervoza u kombiju dostizala vrhunac. Kad smo napokon krenuli svi smo se ućutkali, sa željom da što pre prođemo još tih desetak kilometara do Gračanice. Kiša je padala sve vreme, a u delu polja gde je Arheološki park „Ulpijana”, nadomak Gračanice, mlađi Srbin seje pšenicu na njivi od oko 30 ari. Žuri da završi ručno bacanje semena, već vidno pokvašen. Traktor, parkiran nadomak njive, čeka da ga upali i drljačom zatrpa tek bačeno seme.
Kakav prelaz iz jedne stvarnosti u drugu, na samo nekoliko kilometara. S jedne strane Albanci – koji plodno tlo pretvaraju u beton bez ikakvog razmišljanja o budućnosti i generacijama koje dolaze, samo grabe, otimaju, besne – a na drugoj mladi Srbin, koji na svojoj maloj njivi žuri da poseje hlebno žito. Na onoj istoj njivi koju je nasledio od svog oca i koju će, ako Bog da, ostaviti svojim potomcima. Videvši to uzdišemo u kombiju, iz razloga što svako od nas ima neku svoju njivu koju čuva dok decenijama trpi bez ičije pomoći niotkuda. Političari kroje svetsku politiku preko kičme nas malih, i tako nam prolaze godine.
Saosećamo sa braćom na severu južne srpske pokrajine, jer njih stiže ono što smo mi već preživeli. Tada, doduše, nije bilo Kurtija, ali sve ostalo je isto. Žao nam je što nismo imali toliko svesti da shvatimo da se sever Kosova i Metohije branio u Štrpcu, Goraždevcu, i da se i dalje tamo brani. I ne samo sever Kosova – već i Raška oblast, Preševo, Bujanovac, Medveđa, pa i ostatak Srbije. Sve je počelo još u Srpskoj Krajini, pa je preko Bosne stiglo do Kosova i Metohije, a mi nikako da shvatimo.
Nama koji tog dana kombijem stigosmo u Gračanicu, slika Srbina koji ručno baca pšenicu na svojoj njivi dovoljna je da znamo da smo na pravom putu i da moramo da izdržimo još samo malo. Sve ostale koji se bave ovim delom sveta – pravedne koje čekamo da se pojave i ove druge za koje se molimo da se pameti dozovu – mogu da pitam: Šta mislite, čija je priča večna? Da li o tome odlučuje goli interes, novac, moć, bombe, vladari iz senke ili Gospod?
autor:Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj
