Tradicija i kultura: Rat za srpski jezik i pravopis

Svojim kapitalnim delom ”Rat za srpski jezik i pravopis” iz 1847. godine Đuro Daničić je doprineo pobedi Vukove vizije srpskog jezika. To je bila pobeda onog narodnog govora, nad onim šarenolikim i mnogobrojim načinima govora koji su delili srpski narod. Svakome treba da bude jasno da je jezik jedna od najbitnijih stvari u postojanju jednog naroda i da mora biti jedinstven, zasnovan na govoru naroda, a ne frankeštajnski sklepan iz nekakvih delova koji za celinu imaju jednu nakaznu tvorevinu. Danas, 167 godina posle prvog dela, došli smo u situaciju da se ugroženi srpski jezik opet mora braniti i da se opet mora povesti lingvistički rat za njegov opstanak.

Dugo sam se razmišljao da napišem tekst na ovu temu. Na prvi pogled tema je laka, jer nam svakodnevnica pruža uvid u ruženje i iskrivljenje srpskog jezika. Uništavaju ga mladi, stari, televizija, novine, razni nazovi umetnici. Svi ga uništavaju, a niko da ga brani. Odavno nije među živima čuvena četvorka koja nam je štampanjem svojih dela na narodnom jeziku omogućila pomenutu pobedu. Ako je neko zaboravio ko su ta četvorica, radi podsećanja ću navesti da se radi o Vuku Stefanoviću Karadžiću, Petru II Petroviću NJegošu, Branku Radičeviću i već pomenutom Đuri Daničiću.

Sve aktivnija globalizacija čini svoje. Ništa nije ostavila netaknuto, pa ni jezik. Po mom mišljenju postoji par gorućih problema među kojima su sve veće umetanje engleskih reči i izraza mesto srpskih, formiranje gramatike po sopstvenom nahođenju i osiromašenje rečnika kao posledica nečitanja. Sve to skupa pravi veliki problem.

U društvu čujemo mnogo povika, za koje se slažem da su opravdane, o bombardovanju zatupelih gledalaca raznim meksičkim, turskim i indijskim serijama. Sve to stoji, jer je apsolutno tačno, ali šta ćemo sa američkim serijama-takozvanim sitkomima? Znam da postoji uvreženo mišljenje da sve što dođe iz Amerike mora da valja i je samo po sebi kvalitetno, ali da li zaista jeste? Zamera se što su pomenute meksičke, turske i indijske serije pravljene na isti kalup, ali se izbegava isto priznanje za američke serije. Nebitno kog je žanra, ali sve američke serije se prave po uhodanom ključu. U kriminalističkim serijama krivac je uvek onaj na kog se najmanje sumnja, u komedijama uvek imate likove sa izraženim karakternim osobinama (baksuz, glup, švaler. . . ). Suštinski ne morate da gledate celu epizodu da bi shvatili o čemu se radi i povezali šta će biti na kraju. Zahvaljujući pomenutim serijama način izražavanja i humor ljudi postaje amerikanizovan ili bolje reći debilan-uvreda za svakog iole inteligentnog čoveka. Zbog toga bivamo okruženi ljudima koji govore neki jezik koji nije ni srpski ni engleski. Da li je to podsvesno delovanje pomenutih serija kojima smo, želeli to ili ne, okruženi ili je to samo želja da se bude ”cool” ne znam. Ako je ovo prvo onda je to problem kojim država treba da se pozabavi, a ako je druga varijanta tačna onda možemo zaključiti da su u društvu nikle nove Feme o kojima je pisao Jovan Sterija Popović u ”Pokondirenoj tikvi”. Doduše, njegova Fema pokušava da govori francuski. Imamo sve više ljudi kojima je sve baj d vej (by the way) umesto uzgred ili međutim, koji se pozdravljaju sa haj ili helou (hi/hello) mesto sa zdravo, dobar dan ili pomaže Bog. Imamo ljude koji amputiraju i inputiraju, umesto da oduzimaju i dodaju. Naši političari, osobito oni što od škole imaju 300 metara udaljenosti, su apsolutno vodeći po pitanju dodavanja i posrbljavanja stranih reči. O novinarima i javnim servisima neću ni da govorim. RTS koji bi trebalo da bude srpska radio televizija je leglo pomenutih nepravilnosti. Ne pratim tenis, jer me sama igra prilično nervira, ali sam pre neku godinu pogledao meč Novaka Đokovića. Bio sam zgrožen komentatorom koji je sve vreme ponavljao kako Đoković RITERNIRA lopticu. Ne razumem se mnogo u tenis, ali sam siguran da se može reći uzvratiti udarac, jer je famozna kovanica riternirati nastala od glagola return koji znači uzvratiti, povratiti. Čitam veliki broj novina sa velikim tiražom i ponekad se zaista zapitam kakvi to nepismeni ljudi rade kao novinari u tim uglednim novinskim kućama. Ti nazovi novinari ispunjavaju novinske stupce tuđim rečima od kojih se normalnom čoveku povraća. Na kraju mi je najviše žao što ljudi uopšte nisu svesni koliko jadno i bedno deluju u želji da se engleskim jezikom prikažu vrednijim. Onda dođem u situaciju da me je sramota i mesto onog koji tako govori. Humor na se sveo na prepisivanje američkih serija i potenciranje na srži onoga što je u njima smešno, iako to prevedeno na srpski jezik gubi svaki smisao. A nekada smo imali Miju i Čkalju koji sam nas beskrajno uveseljavali svojim gegovima. Naravno, oni danas nisu ”in” već su deo ”seljačkog menataliteta naše kulture”.

Drugi problem je samostalno pravljenje neke kvazi gramatike. Koliko puta ste dobili poruku na mobilnom telefonu koja glasi ”Hoćeš da se vidimo včrs? ” i koliko puta odgovorili sa ”Ae”? Niti je včrs, niti je ae-već je večeras i hajde. Skraćenice su itd. , npr. . . . One su ustaljene gramatikom srpskog jezika i ne može ih praviti svako kako mu padne na pamet. Da bi to mogao da menjaš moraš da završiš školu, a nije dovoljno da imaš najnoviji mobilni telefon i da govoriš ”kul” jezikom. O upotrebi malog i velikog slova neću ni da govorim. Česta je pojava gomilanja istih samoglasnika u reči, što je opet preuzeto iz engleskog. Primera radi, nekome je nadimak Buca i da bi ispao ”kul” on će napisati Booca (u engleskom jeziku, primera radi, dva o daju u). Kod nas postoji par pravila gde se slova ne gube, ali se oba svejedno čitaju (primer buljooka žaba ili najjači čovek što je mnogima jako teško da zapamte-posebno ovo drugo).

Naš narod vrlo malo čita i to je treći problem. U suštini čita neke prepatatične ljubavne bljuvotine i ono što je na ”top listi”. Na toj listi je samo ono što ima jak marketing. Niko živ ne može da me ubedi da je Tolkin bolji od Dostojevskog. Sve ono što u književnosti valja mi odbacujemo, zarad neke ”pop kulture” i čitanja onoga što je trenutno aktuelno. Pisci poput Dostojevskog, Čehova, Mana, Šekspira, NJegoša, Remboa, Lorke, Remarka i mnogih drugih (da ih sad ne nabrajam jer ih ima mnogo) su vanvremenski i zauvek sveprisutni, Sveto trojstvo pisaca za koje su tvrdili da su pisali iz glave naroda čine Tomas Man, Vilijem Šekspir i Petar II Petrović NJegoš mora da bude uvek poznato. Kada u drugoj godini srednje škole treba da se radi NJegoš svi se nešto mršte i izbegavaju tih dana da dolaze na časove, a ne shvataju da je to čovek koji se potpuno ravnopravno rvao sa vasionom. Zato se naš čovek opredeljuje da čita bljuvotine Anabele Basalo, Lee Kiš ili nekog propaliteta koji je preživeo obračune devedesetih. Rezultat toga imamo. To je nepismena nacija i još gori mlađi naraštaji. Pre neki dan je na Srpskom kulturnom klubu osvanuo neki članak za koji sam se zgrozio kako je bio napisan, a sama redakcija je morala da se ogradi uz propratno saopštenje da je pravopis autorov. To je posledica svega što ovde pišem.

Zaključak svega je da imamo lep i melodičan jezik i savršeno ćirilično pismo. Ne znam koliko vam je poznato, ali Bernard Šo je zaveštao velike količine novca onome koji latinicu reformiše tako da jedno slovo odgovara jednom glasu kao što je to Vuka Karadžić učinio sa ćirilicom. Što se samog jezika tiče, svestan sam ja da mi u našem jeziku imamo mnogo pozajmljenica, osobito iz nemačkog, francuskog ili turskog jezika. Za turcizme ne moram da objašavnjavam odakle nam, a reči nemačkog i francuskog porekla su došle na ove prostore sa širenjem nauke, jer za mnoge naučne pojmove nismo imali adekvatne reči, pa smo pozajmili tuđe. Da se razumemo, nisam zadrt čovek i svestan sam da posebno sa napretkom tehnike moramo da prihvatamo tuđe reči, ali nikako nisam za to da svoj prelepi jezik zamenimo drugim-u ovom slučaju engleskim. Dakle, nisam ni zadrt ni jezički fašisoidan, već samo duboko zabrinut čovek.

Janko Blagojević

srpskikulturniklub