Pre više od sto godina Radoje Domanović je primetio da su u Srbiji neki ljudi prestali da misle, a svoje mišljenje je imao jedan običan srpski vo. Kad je nekada mogao vo da razmišlja, što danas ne bi i jedan pas.
Rodio sam se na ulici i nisam plemenitog roda, ali to mi nije smetalo da se snađem, kao i mnogi slični meni što su se snašli. Mislim da imam kvalitete koji su poželjni u društvu: dresiran sam, šenim, umiljato mrdam repom, ali umem i da zalajem kad mi gazda kaže. Zato imam siguran obrok, krov nad glavom, zdravstvenu zaštitu, doduše na lancu sam, ali mora nešto da se žrtvuje za komfor.
Gledam ove ulične džukele, pa mi ih prosto žao. Tumaraju ulicama, reže i laju, a „nema za šta ni pas da ih ujede“. Pitanje je kada su poslednji put jeli, gde su spavali i kada su lečeni… Ne možeš sebi da pomogneš, a ti ćeš da isteruješ pravdu. Mnogo je gadno kad pas umisli da je vuk.
Ni moj gazda se ništa ne pita, a kamoli mi psećeg roda. On trči čim mu bace kosku. Spreman je da laje na rođenog brata, ako mu narede. Po pozivu diže ruku lakše nego njegova žena noge. Oženio se kučkom, a deca mu alava na pare. Šta će kad ima tri kredita!!! Ja od njega mogu da učim kako se šeni… To se zove pasji život.
I onda mi dođu ulične džukele da me zovu da im se pridružim. Još nas prozivaju što smo dobr psi. Brate, ako si rešio da crkneš na ulici kao običan džukac – to je tvoj izbor. Šta ti ima da me prozivaš i da laješ na mene? Onda se ne čudi što ti odgovaram istom merom i što će po tebe uskoro doći šinteri.
Bolje da ostajem veran pas iz dobre kuće, koji daje sve što traže, ako treba i glas.
