Sa Zapada i dalje nameću: Ko nije naš rob taj ne može biti slobodan

U gostujućem komentaru, a to je ono za šta se novine kao ograde da takvi stavovi nisu obavezno usklađeni sa uređivačkom politikom lista, Noje Ciriher Cajtung je javio da je „Bosna i Hercegovina u dubokoj političkoj krizi jer se Srbi i Hrvati zalažu za nezavisnost“. A onda je tu objašnjenje plus: „Turski predsednik Erdogan širi ruke prema razočaranim muslimanima u BiH i pokušava se umešati na Balkanu.“

Ispod naslova Preslabi Zapad predstavlja opasnost za BiH švajcarski mislilac objašnjava da je Turska „uveliko proširila svoju prisutnost kroz otvaranje obrazovnih institucija, velikih infrastrukturnih projekta ili kroz mreže turskih preduzetnika. Ankara održava bliske veze sa balkanskim državama kako bi mogla ostvariti uticaj u srcu srednje Europe i na granici s Evropskom unijom (podvlačenje S.R.).“

Dakle, nemačka briga preko Švajcarske je da će neko proširiti uticaj – kakav god i šta god o tome mislili narodi u BiH.

A kako je moguće da Turci tako jako udaraju u „srce“? Pa, otkriva Noje Ciriher Cajtung, rupu na saksiji: „Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija, Bosna i Hercegovina i Kosovo bili su deo Otomanskog carstva više od 400 godina“.

Zapadna okupacija je skorijeg datuma.

A, reći će zabrinuti Švajcarac da ima i krivice Zapada u toj objektivnosti jer su „posle traumatičnih iskustava u ratu u BiH (1992.-1995.) i genocida u Srebrenici, Bošnjaci imali daleko veće nade u Evropsku uniju, a s obzirom na političku nestabilnost svoje zemlje izgubili su nadu.“ Ali, nije to problem, jer Zapad nikad ne greši, već se kao nevolja vidi da „ovo razočarenje koriste zemlje poput Rusije i Turske kako bi provele vlastite nacionalne interese.“ Što se mora naglasiti, jer Zapad otkad je sveta i veka uvek provodi interese zemalja koje porobljava.

Najveći spomenik tome je kolonijalizam!

Uostalom, nekako na početku tog procesa Progresa savremeno ropstvo je i izmišljeno kao pomoć crnim i slabim da prihvataju zapadne dobronamernosti. Te se na Zapadnom Balkanu, kome je Zapad nedavno dao ovo blesavo ime, dešavaju razna zla. Npr. „Turska je već uložila više od 300 miliona dolara u infrastrukturu Bosne i Hercegovine. Turska Ziraat Bank postala je najveća i najutjecajnija banka u zemlji, a projekt autoputa Beograd-Sarajevo vredan četiri milijarde evra, koji finansira Ankara, sad je najveći infrastrukturni projekt na Balkanu.“

Strašno, posle tolike pomoći Zapada i implementirane bede čije razmere u zlom komunizmu niko nije mogao ni da sanja u najkošmarnijim snovima – još neko će da investira.

Da ne pokvari dostignuća tranzicije!?

Problem sa Rusijom je još i veći od ovog s Erdoganom, ali se on opisuje kao „maligan“ i to svakom treba da znači da je bolje da se predaš zapadnim šibicarima nego da s Istokom uspostavljaš partnerske odnose.

Zasad, iz Ciriha, ništa dobro se ne vidi:

„Kriza u Bosni i Hercegovini mogla bi Zapadni Balkan vratiti na ivicu etničkog sukoba“, što je ciriška briga nad brigama, jer za Zapad nije problem kad oni pokreću sukobe, nego ne valja što bi „na scenu mogle stupiti druge države poput Rusije i Turske. Rusko-turska akcija za rešavanje krize – bez uplitanja EU-a ili SAD-a – pretvoriće Balkan u novo igralište za geopolitičke sporove.“

Sve brige u jednoj rečenici: ako se ne upletu EU i SAD moglo bi proći i bez etničkog sukoba, ali ovi drugi onda postaju važniji.

Eto, stvari se ogoljuju do kraja – nema se više vremena da se valjaju priče o demokratiji, pravnoj državi, ljudskim pravima, evropskim vrednostima i ostalim šarenim lažama – već da se niko ne upliće pored „zapadanog uplitanja“.

Tuđe uplitanje se nikako ne može shvatiti kao početak oslobođenja. Jer, ko nije zapadni rob ne može biti slobodan, niti njegova zemlja demokratska.

To je realnost brige Zapada za nas, za našu budućost.

Ideja je neskrivena: glupo je da ove s Balkana porobe (ili još gore oslobode od Zapada) neki drugi pored nas, a dobro nam ide, iako jeste problem što smo sad već „preslabi“, ali još uvek smo živi.

Isti list je ovih dana demonstrirao, na slikovitom primeru, da oni – bez obzira što su uočili da to ništa ne valja i da je sklono padu – ne planiraju da išta menjaju. Koliko god da je mučno njihovo ropstvo, ono je njima bolje nego da budu izbačeni sa okupiranih teritorija. Uzima se svašta i nešto ih se pita.

Ovaj put se to pokazuje na istraživanju OEBS-a o potpunom nesupehu da se posle tri godine u Bosni i Hercegovini uspostavi učenje istorije na način koji je to Zapad želeo. Naravno, oni iz toga ne mogu da izvuku nikakav drugačiji zaključak osim da se s projektom „gubi-gubi“ nastavi dalje-dalje.

I u novim prilozima narativu o „nemogućoj državi“ pronađeno je ono što je refren te balade da „u knjigama istorije jedva ima sadržaja koji doprinose međusobnom razumevanju i pomirenju“. I: „Nastavni materijali su vezani za svaku etničku skupinu“, kaže Hajke Karge, koja je proučavala nastavne planove.

„Tu su predstavljene tri međusobno suprotstavljene priče – jedna za Bošnjake, druga za Srbe, treća za Hrvate. Ako je reč o ratnom vremenu od 1992. do 1995. godine, te školske knjige podstiču samo saosjećanje prema vlastitoj grupi. Druga strana se isključivo prikazuje kao počinitelj.“

To saosećanje „samo prema vlastitoj grupi“, rekao bi čovek koji je pao s Marsa, očigledno na Zapadu ne postoji. Te oni zato uče čoveka sa Balkana da sluša i ne pita.

Licemereju nikad kraja, pa švajcarcski savetodavci, malo ispod u tekstu, podsećaju čitaoca da se ta „manipulacija verovatno nigde ne vidi jasnije nego u školama sa srpskim nastavnim programom u Srebrenici, gde je u julu 1995. godine ubijeno više od 8.000 Bošnjaka kako bi se postiglo tzv. etničko čišćenje. Neka deca iz bošnjačkih porodica, koje su se vratile u Srebrenicu, mogu doduše od šestog do osmog razreda pohađati nastavu istorije prema bosanskom planu i programu. Ali Bošnjaci danas, posle genocida u Srebrenici, tamo više nisu većina. Većina dece zbog toga posećuje srpsku nastavu iz istorije“.

Da ne ulazimo u „politiku genocida“ koja ignoriše sve činjenice i zabranjuje raspravu o svim neuverljivostima proglašenja genocida na nivou opštine, a što se decenijama sa Zapada širi kao magla koja onemogućava disanje, ipak – jasno je da je ovaj pogled pojednostavljen do neupotrebljivosti: briga o deci Bošnjaka je neupitna a srpska deca nisu u vidokrugu brižnika.

Činjenice tu ne igraju nikavu ulogu. A Srbien muss sterbien! je neprekinuta misao među onima koji žive na nemačkom govornom području. Ta „izreka“ jeste sa čuvene austrijske karikature objavljene u Beču 1914. ali nikad nije opozvana ni u Berlinu ni u Cirihu– ta je karikatura postajala realnost za nastavak političkih programa na realnom progonu – i 1941, i 199o-ih. A njena blago zamaskirana poruka nastavlja da traje i da se pojavljuje kao demon zapadnih zaključaka, misli, naređenja, uređenja.

Lep primer za to je slučaj Gavrila Principa koji je pokrenuo onog karikaturistu, a i – još mnogo toga.

Srpski nacionalista, reći će savremeni zapadni istoričari. Iako je Mlada Bosna bila pretežno organizacije srpske omladine, nije bila bez podrške svih mladih ljudi koji okupaciju Austro-Ugarske nisu doživljavali kao slobodu. Ali, u Sarajevu su u toku građanskog rata devedesetih , odjednom izbrisane stope Gavrilove koje su bile spomenik otporu okupaciji – baš na mestu odakle je pucano na vrhunskog predstavnika okupatora. Zašto? Zato što je Gavrilo Srbin.

Građanski rat, čije je pokretanje sad već bez sumnje Zapada delo, a u zemljama nemačkog govornog područja radilo se posebno intenzivno, učinio je Principa herojem koji treba biti ubijen u sećanju naroda. Opravdanja nisu ni tražena, mada su neki uzeli kao činjenicu koja se ne sme osporavati da je Radovan Karadžić 1993. u nekakvom razgovaranju pred novinarima Špigla rekao da bi Sarajevo trebalo nazvati – Principovo.

Rekao Radovan, prepričao novinar Špigla. I to bejaše dovoljno. Gavrilo koji je do juče bio heroj svih naroda u njihovoj borbi za slobodu nije mogao kao Tvrtko Kotromanić, srednjovekovni vladar Srba u Bosni, da bude zakićen ljiljanom i ostane i bošnjački, nego je bačen na smetlište istorije.

Slučaj je hteo da se u godinama tog zapadnog implementiranja istorije u BiH, otkrije da je Adolf Hitler (što nije pronašao Špigl) 2o. aprila 1941. dobio „prigodni rođendanski poklon, jedini ratni trofej iz raskomadane Jugoslavije – spomen-ploča Gavrilu Principu doneta iz okupiranog Sarajeva“.

Ćirilicom, ijekavski pisalo je na tamnom kamenu: Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidov-dan 15. (28.) juna 1914. a slavljenik Adolf, kao gubitnik iz Prvog rata, sad se mogao osetiti kao neko ko će one gubitke poravnati, a da se baš na Gavrilu pokaže simbolička svemoć.

Mi ne određujemo samo budućnost, uhvatili smo i prošlost.

Ovo je bilo pre Ukrajine, kad još Zapadu nije bilo milo da se vežeš za Adolfa (setićete se da su oni Slobodana Miloševića nazivali Hitler), pa se onda razvijalo opravdavajuće anatemisanje Principa, jer je pogodio i Ferdinadovu suprugu Sofiju koja je bila u drugom stanju, itd.

Na taj nivo su padali neki ljudi za koje nikad ne bi rekli da mogu skliznuti tako banalno. Ali, možda ni oni nisu verovali da će im se to desiti. Ratovi su i veliki ispiti. Matura nad maturama.

Na kraju su, ipak, Gavrilove stope vraćene – kažu zato što turisti to žele da vide i da se slikaju na istorijskom mestu. Šta drugo u Sarajevu ima svetsko? Olimpijada i Gavrilo.

A i čin zasnovan na banalnostima ne mora biti nužno nepotreban.

Dakle, posle građanskog rata u BiH sve je u istoriji sporno. Od Gavrila Principa do Nemanjića, preko braće Sokolovića i sve do Skendera Kulenovića, Meše Selimovića i Emira Kusturice. Naravno to, da istorije posle velikih društvenih obrta padaju ko zrele kruške za Evropu nije nije ništa novo, još od Francuske buržoaske revolucije. Međutim, ovde je za Zapad neuhvatljivo to što Srbi nisu poraženi u tom ratu, pa imaju nekakvo istorijsko pravo glasa koliko god to Vašington i Brisel ne žele da čuju. I gušenje tog glasa nije lako ni jednostavno. I biće sve teže.

OEBS-ovske vulgarizacije kako se zna šta je istrorijski relevantno i šta bezuslovno treba bacati u udžbenike – besmislica je kojoj se smisao može dati samo golom silom. Ali moć Zapada je u opadanju i to takvom da i Noje Ciriher Cajtung može da stavlja naslove Presalabi Zapad predstavlja opasnost za BiH.

Predstavlja! Ali, veću opasnost je predstavljao Zapad kao monopolarna sila kada je do drugačijih mišljenja držao samo ako su ona dokazivala da je zapadnjačko mišljenje jedno jedino, istinito i ispravno.

Glupost siledžijska a mogli su i to naučiti u Bosni gde je pravilo: Ničija nije dogorjela do zore…

U toku je i na Zapadu ono što oni zovu cancel culture, što je u krajnjoj liniji pisanje nove istoroje – izbacuju se događaji i procesi koji danas nisu politički korektni.

Piše se ono što treba današnjim kontrolorima.

Ispravljaju se i bajke i odnos prema ropstvu, porodici, polovima, itd.

To je očigledno poništavanje onog čime se Zapad preko prosvetiteljstva hvalisao – bezuslovnog prava čoveka na traženje istine.

Uspravni i dostojanstveni znaju da istina nikad nije skupa, ali današnji Zapad nije ono što je bio. Danas istina nije u modi. A priča o pravdi je kukumakanje slabijih palih u nihilizam.

Danas se priča o narativima. Pojednostavljeno to je – pričam ti priču, kao da si malo dete, tabula rasa, i ti ćeš znati samo ono što ti ja kažem. Ako nekom pada na um nešto drugo biće disciplinovan, a to nije mobing.

Kad ispišem tvoju tablu – ti si privatno vlasništvo, a vika o nepravdi ne može da bude upućena usprotiv privatnoj svojini. Kod vlasnika je i tabla i spužva za brisanje.

Dakle, slobodan si da slušaš. Inače, može da te nema.

Izvesno je da će taj projekat pasti na Istoku, Severu i Jugu. Nastup onog što se zove BRIKS nije samo dedolarizacija nego i poništavanje zapadnih narativa, kao jedinih i nedodirljivih. Tako da je ideja o oduzimanju Srbima prava na narativ – ahistorična.

Ne može se primiti. Niti kalemiti.

Zato je odbijanje Srba u „nemogućoj Bosni“ da prihvate „nemoguće priče“ ne samo pravedno, nego i saglasno osnovnom planetranom oslobodilačkom kretanju koje će njihov otpor samo ojačavati.

To se na Zapadu zasad definiše kao razočarenje muslimana u Evropsku uniju, ali je realno – mnogo veći problem. Nerešiv, ako se kola i dalje guraju uzbrdo, a točkovi raspadaju. A presalabi Zapad nije najveći problem za BiH, već takav Zapad.

Za Bosnu je to dobar glas.

Piše: Slobodan RELjIĆ