SLOBODA MEDIJA –ŠTA TO BEŠE?

Za sve one koji ne vole da čitaju članke duže od naslova i podnaslova –da kažemo odmah: U tobože postojanje slobode i nezavisnosti medija u njihovim sredinama se najviše „kunu“ diktatori, generali, političari i drugi njima privrženi poltroni baš u državama gde slobode i nezavisnosti medija nema. Kao što, uglavnom, nema ni opšte slobode i jednakosti za sve njihove sunarodnike!

Dozvoljeno je pitanje da li je sloboda štampe, a kasnije i drugih medija ikada uopšte postojala? Listajući dostupne istorijske podatke odgovor je lak- naravno da nije. Od kada je Nemac Johanes Gutenberg, koji je dosta dugo živeo i u Štrazburu, 1450.godine izmislio mogućnost štampanja tekstova koji su ranije mukotrpno bili ručno prepisivani možda samo u nekoliko primeraka, pa do pojave prvih nedeljnih novina u Štrazburu i Konstancu oko 1600. godine, proteklo je oko 150 godina. Prve dnevne novine su se pojavile u Lajpcigu oko 1650 godine.

To su bili počeci informisanja širih slojeva ljudi, mada je, ruku na srce, tiraž takvih novina, jer je gro stanovništva bilo nepismeno, bio neznatan da bi značajno uticao na veću informisanost naroda Obično su oni pismeni, na raznim skupovima, vašarima i pijacama prepričavali ono što su te prve novine objavljivale. Da li su sve novinske tekstove prepričavali doslovno ili su dodavali ono što im se htelo ili oduzimali ono što im se nije svidelo, što nije nemoguće, ostalo je nepoznatno. Tada je, verovatno, počelo krivotvorenje istine jer su kroz štampu prvih novina i pomenuta prepričavanja napisanog, nastale prve lažne vesti i često namerni lažni opisi događaja. Ondašnji čitaoci su verovali novinama baš kao što mnogi ljudi često bez pogovora veruju današnjim medijima!

Opismenjivanjem naroda rasla je i potreba za informacijama. Novine su podsticale prirodno urođenu radoznalost pa i maštanje čitalaca prema čuvenoj staroj floskuli „šta bi bilo kada bi bilo“. Ako niočemu drugom, pisalo se (i prepričavalo) ko se gde i kada od poznatih oženio, umro ili bio uhapšen a neko, uglavnom nepoznat, bio obešen ili giljotiniran!

Tokom decenija pa i stotina godina razvoja štampe, počeli su da se pojavljuju i prvi „politički“ članci –kritike ili odobravanja postupaka i delovanja ondašnje vrhuške- od careva, kraljeva, vlastele, do pomalo šturo i o crkvi. Kritike se vlastodržcima ili crkvi često nisu sviđale. Još tada je nastala „cenzura unapred“ -opomenama izdavačima novina da paze šta će i o čemu pisati u dolazećim izdanjima kako bi izbegli po njih moguće fatalne posledice. Istorija je u dalekoj i bližoj prošlosti zabeležila proganjanja pa i hapšenja izdavača i novinara a bilo je i ubistava. Sve to se od pojave prvih srpskih novina 14.3.1791.g. na staroslovnskom jeziku i 1.8.1813.g. u Beču kao kasnije 5. 1. 1834.g. u Kragujevcu pa do danas, dešavalo i u Srbiji.

Rasturanjem carevina, kraljevina ili manjih kneževina, čemu su, priznajemo, u dobroj meri kritikama i pozivima na promene doprinele i tadašnje novine, počele su da nastaju tobože „demokratske“ države. Mnoge od njih su po svom novom društvenom uređenju bile sličnije staroj srpskoj izreci „sjahao Kurta da uzjaše Murta“ nego nekakvoj pravoj demokratiji –ako je i ona, kao i potpuno nezavisne novine, ikada postojala i bila zaista moguća.

Da je u poslednjih do stotinu i više godina u nekim državama ostvarena bar delimična demokratija kroz mogućnost glasanja za poslanike iz više političkih partija koji će tobože „zastupati narod“ u parlamentima, i pored nekih kritika tadašnjih savremenika- to stoji. Osvrćući se na sve češće javne kritike o demokratiji da je ona npr. u Velikoj Britaniji i šire samo obično “slovo na papiru“, Vinston Čerčil je dosta davno odgovorio rečima –citat- „Kritičari su u pravu. Nije demokratija idealna. Ali ja ne znam neki bolji društveni sistem. Znate li ga vi“?

Slično je i sa današnjim medijima. Ni štampa ni kasniji radio a u današnje vreme ni drugi elektronski mediji kao TV i internet, nikada nisu bili niti su zaista mogli da budu nezavisni i potpuno slobodni. Mediji su u celoj istorija svojih nastajanja, po nečijoj volji ili naredbi, često služili i služe za objavljivanje željenih (i plaćenih) informacija, neistina- puštenih u javnost radi manipulisanja javnim mnjenjem pa i za sve češće primenjivano „psihološko vođenje ratova“ širenjem dezinformacija. Potsticali su pobude, pobune, verovanja i fantaziju (maštanje) konzumenata uz pomoć napisanog, danas i izrečenog ili snimljenog i emitovanog materijala.

O mogućim fantazijama ljudi, Nemac, po veroispovesti Jevrejin, kasniji Amerikanac, Albert Ajnštajn je rekao da je „fantazija (ili na srpskom maštanje) važnija od znanja. Fantazija nema granica a znanje ih ima“. Možda se tom izrekom rukovode mnogi svetski „prodavci magle, iluzija i laži“ sličnog tipa kao i rasturač srpskih tradicija i kulture „Pinkovac“ Željko Mitrović? Verovatno!

U svakom slučaju novinski, TV i izveštaji na danas bezbroj internet portala su podložni zahtevima, željama pa i naredbama vojne industrije, finansijskih tajkuna, velikih privrednika i raznih lobista a na kraju i političara kao i onih koji te medije koriste za plaćene reklame svojih usluga i proizvoda. Jer kako ono beše –koliko para, toliko i muzike –ili koliko para za reklamu, toliko i pozitivnih izveštaja!

Oni koji tvrde da su neki mediji totalno slobodni i nezavisni, a tih ljudi je sve manje, se rado pozivaju na snagu medija sposobnih da ruše čak i moćne političare. To je, prisetimo se, pošlo za rukom dvojici novinara koji su svojim člancima u „Vašington postu“ srušili američkog predsednika Niksona.

Zna se da su i neki nemački mediji uspeli da otkriju moćne političare koji su, kao na primer Franc Jozef Štraus –nekadašnji ministar odbrane u Nemačkoj –čuven po aferi kod kupovine borbenih aviona „Starfajter“ u SAD od kojih se trećina od oko 600 kupljenih letilica srušilo, očigldno bili podložni korupciji. Pisalo se i o velikoj špijunskoj aferi –uspehu nekadašnje Istočnonemačke obaveštajne službe. Ona je svog obaveštajca Gintera Gijoma ubacila u uži štab ljudi oko kancelara Vilija Branta, otkrivene su brojne afere vrhunskih vlastodržaca kod finansiranja političkih partija, zatim plagijati doktorskih disertacija nemačkih političara itd. tako da su svi pomenuti, baš zbog opširnih izveštaja u medijima o njihovim (ne)delima kad-tad nestali sa političke scene Nemačke. Slično se dešavalo i u drugim tzv. „demokratskim državama“.

Takva moć medija –uklanjanje koruptnih političara sa javne scene kroz pisanje štampe ili kroz TV emisije je u Srbiji zaista prava „nemoguća misija“. Niko od srpskih koruptnih vlastodržaca nije priveden pravdi, osuđen niti mu je zaplenjena korupcijom i prevarama stečena imovina!

I pored pomenutih uspeha medija u otkrivanju raznih afera, postavlja se pitanje, da li su npr. nemački mediji svojevoljno to činili iz demokratskih pobuda i želje da nepristrasno i nezavisno izveštavaju ili su afere otkrivane po zahtevu i uz „pomoć“ moćnih obaveštajnih službi? Ili kroz možda nečija potplaćivanja novina da se člancima diskredituju protivnici pa i da se ustoliči neki vlastodržac koji bi nekoj od velikih sila više odgovarao nego dosadašnji političar -ili da se etablira neki u narodu nepopularan zakon itd. itd. Da li smo danas, bar malo, sigurni da mediji „časno i pošteno“ izveštavaju svoje čitaoce i gledaoce? Poštenih izuzetaka korektnog bavljenja novinarskim poslom svakako ima, ali je znak pitanja za mnoge druge medije prevelik da bi stao u ovaj tekst!

Znači- sloboda i nezavisnost najvećeg broja medija još od daleke 1650. godine pa do danas uglavnom ne postoje. Dovoljno je da se setimo nekadašnjih vladara iz daleke prošlosti ali i doba Hitlera, Staljina, Josipa Broza, nekih južnoameričkih diktatora, zatim vremena Makartijevog „lova na komuniste“ u SAD i drugih događaja čak i u nekim –nazovimo ih tako- demokratskim državama.

Moramo da naglasimo da se svremena na vreme u medijima pojave članci i izveštaji koji odgovaraju istini i korisni su za tačne i verodostojne informacije naroda. Ali je u tom tobože „demokratskom svetu“ ipak sve više lažnih članaka, još lažnijih TV izveštaja i „doteranih“ reportaža, nastalih i objavljenih po zahtevu i ukusu već pomenutih sublekata -od tajkuna iz vojne industriuje, od bliže nedefinisanih moćnika, ali i bankara i političara.

Najbolji dokaz za lažna pa čak i- nazovimo ih tako, fašistoidna izveštavanja su viđena u zapadnim medijima, kao svojevremeno i u medijima država u nastajanju na teritoriji bivše zajedničke države u vreme rasturanja Jugoslavije, o ratovima u Hrvatskoj, Bosni i kasnije na Kosmetu. Neko je iz svetskih Centara moći, slično događajima pre i u toku Velikog rata, naredio odgovornim urednicima ili ih finansijski „pogurao“ da se samo Srbi proglase glavnim krivcima za sve, zatim ubicama, progoniteljima nedužnih i, uopšteno, genocidnim narodom! Tih poganih izveštaja je i danas najviše u hrvatskim, muslimansko-bosanskim i šiptarskim medijima.

Pomenuti daju sebi pravo da tako rade. Dozvoljeno je pitanje, –ko daje takvo pravo NAŠIM DANAŠNJIM POLITIČARIMA, DA SVE TO PRIHVATAJU I OČIGLEDNO AMINUJU? Slično je sa reportažama o ratu u Ukrajini. Piše se, snima se i objavljuje se samo ono što traže vojna industrija, fijnansijeri ratovanja Ukrajine protiv Ruske federacije i političari –ratni huškači! Najgrlatiji među njima, i najčešće bez ikakve provere redakcija o verodostojnosti njihovih izjava su, pored onog plaćenog patuljka –komedijanta Zelenskog američki, nemački i francuski političari –od polusenilnog Amerikanca Bajdena, preko Nemice Analene Berbok i Francuza Makrona do Nemice Urzule fon der Lajen iz EU. Oni bi, pozivajući se na lažne medijske izveštaje, slične nekadašnjim izveštajima o navodnim srpskim zločinima u Vukovaru, Sarajevu, Srebrnici, Račku, celom Kosmetu itd., najrađe, tako izgleda, da bar pola EU gurnu u direktan krvavi rat protiv Rusije!

Ako se osvrnemo na današnju štampu, TV i mnoge internet portale u Srbiji, situacija je ponekad gora nego na Zapadu. Sloboda medija je valjda od Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra 1929.g. do danas, za to postoje hiljada primera, postala svetlosnim godinama udaljena od neutralnog, slobodnog i istinitog izveštavanja. Čast izuzetcima pripada, tu činjenicu rado ponavljamo, doduše samo nekolicini medija koji se mogu izbrojati na prstima ruku koji brane novinarsku etiku i istinitost izveštavanja. Mnogi drugi mediji u zemlji Srba su pod čizmom jednog čoveka, ređe njegovih partijskih drugova –ministara i drugih čankolizaca.

Svi „bliski saradnici“ Velikog vođe izigravaju papagaje ponavljanjem njegovih reči, ili ga, kao npr. podvlakač Vulin, hvale do nebesa. Reči kritike? Nula. Pokušaj da čitaoci pošalju komentare kao kritiku na neki od članaka ili TV priloga je „ mislena imenica“ jer skoro svi „njegovi“ mediji objavljuju samo slavopojke botova upućenih Velikom vođi. I tako redom. Čak je u vreme –kako ga mnogi danas nazivaju „diktatora“ Slobodana Miloševića u medijima bilo, po nekima, i previše kritike na njegov račun! Danas o ovima na vrhu toga skoro da nema. Jedino ako Veliki vođa odluči da se sa nekim neistomišljenicima iz sopstvenih redova pa i sa nekima od svojih ministara, javno preko medija obračuna i da ih omalovaži, optuži za sve i svašta, nagrdi i –srpski rečeno- javno ispljuje! Ili on direktno ili njegovi novinarski satrapi.

Pošto se, pogotovo print mediji, velikim opadanjem prodatog tiraža, nalaze u lošoj finansijskoj situaciji, kroz dotacije koje dobijaju od države da bi preživeli, nije ih teško ucenjivati da pišu ono što papagajišu poltroni Aleksandra Vučića. Setimo se novina sa nekada ogromnim tiražom –beogradskih „Večernjih novosti“. Dolaskom na kormilo uređivačke politike -pajtosa zloglasne Mire Marković g. Vučelića, pričaju bivši novinari tih novina, mnogo čega je krenulo nizbrdo. Ali je jedno od prvih internet izdanja tih novina, posle njegovog dolaska na mesto glavnog urednika, „zablistalo“ sa ukupno sedamnaest (!) fotografija Aleksandra Vučića na naslovnici! Naravno to izdanje i danas izgleda dosta slično. Alo, bre, jeli to Srbija već postala Severna Koreja? Slično je, -opet svaka čast malobrojnim medijima koji još nisu krenuli Vučelićevim stopama – i sa drugim štampanim ili internet izdanjima.

Ipak, novinarski poltronizam nije pomogao ni „Novostima“ ni beogradskoj „Politici“. Bili su zbog velikih gubitaka i dugova, pričalo se u BG čaršiji, na ivici propasti. A onda se od nigde pojavio jedan doskora Niko iz provincije koji je kupio „Novosti“ sa dugom od nekih desetak miliona evra! Lepo, ali taj se čovek nije nikada bavio produkcijom novina i imao je samo, kako su pisale druge novine, dvoje zaposlenih. Pitanje je i –odakle i sa čijim parama je taj u novinarskoj branši do tada Niko, kupio „Novosti“ a nedavno i polovinu vlasništva „Politike“ od jednog privatnika sa namerom da otkupi i drugu polovinu koja je još u vlasništvu države? Ili je parice izbrojao ministar finansija Mali kako bi dve najuglednije novine pale sto posto pod čizmu –kako se piše i priča po Srbiji, „neuknjiženog vlasnika cele države Aleksandra Vučića i njegove familije, kumova, partije i drugih skutonoša“?

U zemlji čuda, gde odavno već svima, po pričama AV i vrhuške, teku med i mleko a ipak se Srbija ubraja među najsiromašnije države Evrope i šire, sve što je suštinski nemoguće, u medijskim izveštajima postaje korišćenjem laži -moguće!

Ako je tako, a izgleda da jeste, jer još uvek važi ona stara izreka „gde ima dima ima bar malo vatre“, kako onda očekivati verodostojno, istinito i neutralno izveštavanje čitalačke publike o radu (ili neradu) vlade, pojedinaca iz vlasti, o mogućim pljačkama vrhuške, o korupciji, prodaji i poklanjanju srpskih resursa strancima, izadji Kosmeta itd. Naravno –nikako!

Poređenjem pomenutih zapadnih kolportera poluistina, laži i ratnog huškanja, ogovaranja i tlačenja drugih naroda i pljuvanja po vođama tih naroda, sa radom i „ostvarenjima“ podosta naših urednika, novinara i TV moćnika –vidimo da nam Zapadnjaci ne uvek ali bar ponekad, dođu čak kao neka „mala novinarska deca“ koja bi u nekim srpskim redakcijama morala da uče kako se uspešnije laže. I kako se politički, privredni, ekonomski i opšti društveni neuspesi predstavljaju narodu kao fenomenalni uspesi jednog čoveka –Velikog vođe. Pred kim, navodno, kad on „zagrmi“ drhte i šefovi Velikih sila! (tako slično su nedavno pisale „Novosti“)

Smešno, zar ne?

A narod –kao narod. Ljudi veruju i u laži i u nemoguća čuda, često pričajući valjda sami sebima –šta mi pa hoćemo, istina je to, bilo je u novinama –ili videli smo na RTS-u i na drugim TV kanalima!

Kada bi samo bar još jedan deo našeg izmučenog, opljačkanog i osiromašenog naroda, posebno oni koji su od vlade dobili pravo na „ogroman“ minimalac kao platu od oko 40.000 dinara ili oko 340 € mesečno, nedovoljno da se preživi a još manje da se umre, postao svestan laži i neistina koje objavljuju neki mediji bliski ili u vlasništvu pouzdanih „vladinih ljudi“ –valjda bi svoje glasove na prvim dolazećim izborima dali drugima a ne pljačkašima i lažovima koji nažalost imaju stalnu pomoć brojnih medija u Srbiji da i dalje ostanu na vlasti!

Ali- šta da se radi kada smo takvi kavi smo. Pitam se -dokle?

Za KORENE

Predrag Rakočević, Štutgart