Ovo nije smelo da se desi. Da je Srbija država kakva nije, na izveštavanje tabloida već je ranije trebalo da reaguje Ministarstvo informisanja. Sa stanovišta zakona i profesionalnih standarda, tabloidi nisu smeli da objavljuju delove privatnog videa Đorđa Miketića. TV Pink ni u snu nije smela da emituje pornografski snimak, niti da potom pusti razbesnele provladine analitičare.
U slučaju Miketić može da se debatuje o brojnim aspektima, ali o jednom – ne.
Možemo da ukrštamo stavove o tome ko je i zašto snimio njegov seksualni izlet; da li je predsednik države smeo ili nije smeo da govori o tome – u kampanji i inače, a možemo da se zapitamo i gde je bila pamet Miketiću kada je dozvolio da ga tako nasankaju.
Aspekt o kome nema debate i gde su stvari jasne kao dan, jeste medijski.
Sa stanovišta zakona i profesionalnih standarda, tabloidi nisu smeli da objavljuju delove tog video uratka, niti da objavljivanjem svega toga učestvuju u izbornoj kampanji.
Konačno, a opet po slovu zakona, TV Pink ni u snu nije smela da emituje pornografski snimak, niti da potom pusti razbesnele provladine analitičare da auditorijumu objašnjavaju kakav je zapravo Đorđe Miketić.
Ovo nije smelo da se desi
Zakon o elektronskim medijima vrlo eksplicitno zabranjuje ”prikazivanje pornografije, scena brutalnog nasilja i drugih programskih sadržaja koji mogu teško da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika”.
Zakon o informisanju isto tako jasno navodi da se ”ne sme na način dostupan maloletnicima javno izlagati štampani medij sa pornografskim sadržajem”.
Tu, dakle, stoji tačka. Ovo nije smelo da se desi. Da je Srbija država kakva nije, na izveštavanje tabloida već bi trebalo da reaguje Ministarstvo informisanja, dok bi se REM oglasio istog trena kada je s nacionalne frekvencije pušten snimak seksualnog čina, ne dopustivši višesatno studijsko iživljavanje koje je usledilo (REM se tek popodne oglasio, prim.ur).
Nešto je diskutabilnija stvar ako ovaj video materijal ne posmatramo kao pornografski (jer, reći će neki, slika je malo zamućena), već samo kao privatni materijal.
Da je Đorđe Miketić javnosti nepoznata osoba, i ovde bi zabrana bila nesporna. Ovako, pošto je on nosilac javne funkcije, učesnik na predstojećim izborima, urednici bi mogli da se pozovu upravo na činjenicu da je takvim osobama pravo na privatnost ograničeno i da njihovi privatni zapisi mogu da budu objavljeni ako otkrivaju nešto što je u javnom interesu.
I tu dolazimo do tačke u kojoj je potrebno šire, a ne sagledavanje na prvi pogled. Da li je seksualni čin Đorđa Miketića nešto što je u javnom interesu? Na prvi pogled, jeste – čovek koji vara svoju zakonitu suprugu mogao bi se označiti kao nemoralan, pa samim tim i kao neko ko nije vredan poverenja birača.
Ali, šta ćemo ako je sve to deo Miketićevog braka, neki interni sporazum? Ili, daleko važnije, šta ćemo s činjenicom da je za obavljanje javne funkcije jedino važno formalno-pravno, a ne poštenje u filozofskim sferama, da je biračima bitno samo da im Miketić neće uvući ruke u kesu, a ne s kim i kako seksualno opšti?
Manipulacije Pinka
Tvrdnja u kajronu TV Pink da je Miketić ”od para građana kupovao kokain i plaćao kurve” nije ništa drugo nego manipulacija. Pre svega, video ne pruža stoprocentni dokaz ni o navodnom kokainu, ni o navodnim kurvama.
Osim toga, ‘pare građana’ zapravo su plata Đorđa Miketića koju on može da upotrebi kako hoće – da plati račun za struju, kupi pelene, provede vreme s prostitutkama, ili je jednostavno baci kroz prozor.
Da je privatni zapis podrazumevao dokaz o Miketićevoj vezi s mafijašima, nikakve sumnje ne bi bilo. Ovako, samo izuzetno zadrti ili izuzetno politički ostrašćeni medijski konzumenti mogu da zastupaju tezu o javnom interesu koji opravdava objavljivanje najintimnijih delova nečijeg života.
Konačno, tu je i (ne)humana dimenzija čitave priče. Čak i da je ovaj pornografski sadržaj od ultimativnog javnog interesa (a nije), čak i da glavnom nalogodavcu tabloida i televizije Pink donosi silnu prednost na izborima (a ne donosi), pošten ili bar donekle humani urednik odbio bi da ga objavi zbog ”kolateralnih žrtava”.
Jedno je, naime, Đorđe Miketić: on je svoje breme samom sebi natovario, pa će sam i da plaća ceh. Drugo su, međutim, njegovi bližnji: njegova supruga i porodica uopšte, nisu krivi nizašta, a poniženi su i obrukani, žigosani za mnogo godina unapred. A zašto? Da bi čaršija jedan dan imala čime da ispira usta? Ili da gazda dobije koji glas više?
Besmisleno je reći da smo u slučaju Miketić dotakli medijsko dno, prešli crvenu liniju ili normalizovali nedopustivo. Slučaj Miketić je van svih do sada viđenih grozota posebna dimenzija.
Sam po sebi nezakonit, neprofesionalan i nehuman, on predstavlja apokaliptičnu viziju bliske budućnosti svakog od nas. Pitanje je samo gde će i u kojoj pozi da nas uhvati Veliki Brat.
Autor: Tamara Skrozza
