U vreme kada srbistanski sindikalci, članovi Socijalno ekonomskog saveta, ma šta u našoj sumornoj svakodnevici to konkretno značilo, ljutu bitku biju sa poslodavcima i državom oko minimalne cene rada, onaj deo populacije koji racionalno razmišljanje doživljava kao neizostavni deo lične higijene ne može a da se ne zapita da li u Srbistanu, zemlji pravdoljubivog i dostojanstvenog naroda, postoje sindikati.
Sudeći na osnovu onoga što prati “pregovore” oko visine minimalne cene rada ili obespravljenosti srbistanskih radnica i radnika čiji se položaj u 21. veku na ovim nesretnim prostorima može jedino uporediti sa položajem radnika u vreme prvobitne akumulacije kapitala, sindikati, osim formalno, ne stanuju ovde. Može biti da se ovakva konstatacija neće svideti beskompromisnim borcima za radnička prava, ali tako je kako je. U suprotnom do sada bi za ovih dve i kusur decenije koliko je prošlo od kada su Srbistanci odlučili da komunizam zamene liberalnim kapitalizmom, neuspeli “pregovori” oko minimalca doveli do sindikalnog jedinstva i generalnog štrajka, kako je to uobičajeno u državama u kojima je radnička klasa zaista klasa a sindikati zaista sindikati.
Nešto slično se dešava i ovih vrelih avgustovskih dana kada oko nove visine minimalca, koji je ma koliki bio već obezvrđen svakodnevnim poskupljenima. Naime za očekivati je da gospodar Vučić ponovo, poput Mojsija kada je sišavši sa Gore sinajske ljudskom rodu doneo božije zapovesti, poslodavcima i sindikalcima na astal pljesne rešenje. Naravno ovim rešenjem ni jedni ni drugi navodno “neće biti zadovoljni”, pa će se malo kurobecati dok i ovu temu ne zatrpaju nove afere i aferice. Teme koje su za srbistanske radnice i radnike mnogo prijemčivije od bavljenja time sa čim će u nazadnom zlatnom dobu koje vrca blagostanjem preživeti od plate do plate.
Samo da se lažemo, krajnje pogrešna bi bila tvrdnja da su sindikati i sindikalni funkcioneri ti koji snose odgovornost za najamnički položaj u kome se nalazi većina srbistanskih radnica i radnika. Sindikate ipak čini sindikalno svesno članstvo spremno da u svakom trenutku ustane zarad zaštite svojih prava.
A u Srbistanu?
U Srbistanu ni u 21. veku nema ničeg čudnog i nenormalnog u tome da mnogo njih svakog dana odlazi na posao, a da im plate kasne, pa se svojih prava kao što je redovna zarada sete posle nekoliko meseci kada je đavo uveliko odneo šalu i njihova radna mesta pod led.
autor:Aleksandar Arsenijević
izvor:ozonpress.net
