“Nije pitanje hoćemo li ili nećemo da se borimo, već hoćemo li ili nećemo da postojimo.“[1]
Kada su početkom 19 veka Srbiju i Srbski narod svi otpisali i smatrali da više ne postoji, Gospod je uslišio vapaj svoga naroda i poslao mu Svetog Viteza Pravoslavlja Vožda Karađorđa, i Srbski narod je Vaskrsao. Slična situacija je sa Srbijom i Srbskim narodom je i danas, države nemamo i svi nas otpisuju, razlika je u tome što danas, bar do ovih dana ogromnih potresa svetskih razmera u najavi, nema Vožda.
Danas je Srbija samo još jedna Zapadna kolonija kojom upravlja šačica nastranih i pohlepom obuzetih vlastodržaca koji ovaj narod vode u propast i nestanak. Istovremeno, narod prihvata da bude obična raja, čija svrha postojanja je da ispunjava volju svetskih moćnika, a preko njih satane. O kukavno Srbstvo, pa zar posle toliko žrtava i prolivene krvi postajemo ponovo nečija raja. U toj i takvoj Srbiji gde sve manje nade ima, a očajanje i mrak pokriva skoro sve segmente javnog života, obeležava se Dan državnosti države koja to odavno nije.
Narod koji je podigao ustanak sa Voždom na čelu odlikovala je vera u Boga i spremnost na žrtvu radi opšteg dobra, a današenje Srbe obuzelo je maloverje iz kojeg se rađa malodušnost, plašljivost, kukavičluk i sebičnost. Danas su Srbi dezorijentisani, duhovno i materijalno osiromašeni i bezvoljni da se suprotstave zlu koje preti da ih potpuno uništi. Neprijatelji Gospoda i našeg roda otvaraju pobednički šampanjac smatrajući da su nas zahvaljujući izdajničkoj kolonijalnoj upravi i našoj ravnodušnosti slomili, da smo prihvatili da se predamo u njihove satanističke ruke.
Zbog velike vere u Boga, naši časni preci su u najtežim vremenima uspevali da opstanu i ostanu, a mi njihovi potomci zbog našeg maloverja i bezverja danas stradamo, propadamo i nestajemo. Reči vladike Maksima[2] najubedljivije odslikavaju stanje naroda srbskog: “Otkuda danas među ljudima, na žalost i među hrišćanima pravoslavnim, toliko kukavičluka, toliko defetizma, toliko malodušnosti, neborbenosti? Od maloverja našeg.“
Da nije sve izgubljeno, da možemo opstati i ostati potvrđuju oni Srbi koji su svesni da temelj našeg nacionalnog samosaznanja i samoosećanja glasi: Od Boga sve potiče i Bogu se sve vraća, odnosno Bog je i početak i kraj. Reči vrlinskog svetosavskog rodoljuba koji je ubijen zbog vere u Boga i Srbstvo, Nebojše Krstić, daju nam ubedljivo objašnjenje: “Sveta Srbija koja diše punim plućima zavetne svetosavske pobožnosti i koja nepopustivo čvrsto drži srbski krstaš barjak koji svima i svagda neućutno svedoči da Srbstvo zna svoj put – put Bogočoveka. Sa toga krstonosnog puta nema nam odstupanja, jer, onaj ko odstupi odriče se svoje vere pravoslavne i svojeg imena srbskoga. A neverni i bezimeni nisu potrebni ni Bogu ni ljudima.“
Mnogo je borbi vođeno u ime Srbskog naroda u poslednjih 30 godina, i velika većina su završene porazima, a iz jednog prostog razloga: nisu bile Bogom blagoslovene. Ideje oko kojih su se okupljali učesnici tih borbi bile su dobre, ali na žalost metodologija njihovog sprovođenja u delo bila je pogrešna; posle početne poletnosti i dobrih rezultata, sledio je sunovrat, a posle njega očajanje, malodušje, samomržnja… Da bi neka borba bila Bogom blagoslovena, treba pre svega da sebe menjamo na bolje kroz post, molitvu i pokajanje. Da zavapimo Gospodu kroz suze, da oprosti grehe i nama i čitavom našem narodu, i tek onda će nam, molitvama Presvete Bogorodice, Svetoga Save i cele Nebeske Srbije, Gospod pomoći da savladamo sve naše neprijatelje koji nastoje da nas unište. To najbolje objašnjava Sv. Nikolaj Žički: “Ako želiš popraviti svet, popravi prvo sebe. Ako želiš popraviti državu, popravi prvo sebe. Ako želiš popraviti narod, popravi prvo sebe. Ako želiš popraviti svoje selo, popravi prvo sebe. Ako želiš popraviti svoju zadrugu, popravi prvo sebe. U svemu, dakle, počni od sebe, i popravi prvo sebe. A kako može čovek popraviti sebe, o tom postoji samo jedna jedina nauka u svetu, koja se zove Nauka Jevanđelska.“
Braćo i sestre, pokajmo se i zavapimo Gospodu vapajem pokajničkog naroda koji veruje u Gospoda i koji se nada u pobedu sa Gospodom, da nam podari Vožda i da u nama ponovo zaživi ustanički duh Voždovih Srba, da budemo dostojni potomci časnih predaka! Danas je Srbski narod obezglavljen, nema vođu kao što su bili Sveti Nemanjići, Vožd Karađorđe i Đeneral Draža, ali zato još uvek ima sačuvano njihovo seme slobode, koje dobar rod donosi. Upamtite Srbi da mi nismo ničija raja, da smo slobodan narod koji zna svoje poreklo – poreklo od Svetih Predaka, koji zna šta je danas – Narod Svetosavski, i koji zna svoj put – put Bogočoveka. Pokažimo da u nama još teče krv časnih predaka i da nas ništa ne može pokolebati u borbi koju Srbi vode kroz svoju istoriju, borbi za Krst Časni i slobodu zlatnu ili kako kaže sveti Nikolaj Žički: “Za Krst kao zavisnost od Boga, za Slobodu kao nezavisnost od ljudi.“
Srbija probuđena, pokajana, očišćena, pričešćena i sabrana pod jedan Svetosavski barjak u odbranu svoje Pravoslavne vere i Otačastva ima trostruki blagoslov, kako nam poručuje Sv.Nikolaj Žički: “A vas, braćo i sestre, koji ste odavno izabrali sveti put predaka svojih, svetaca, vitezova i mučenika naših, neka Gospod Bog trostruko blagoslovi po molitvi svetoga kneza Lazara i svih kosovskih junaka! Amin!“
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
Rab Božiji Goran Živković
