Kao sav švedski narod tako i ja, Srbin u Švedskoj, svakodnevno gledam na TV-ekranima i čitam u štampi priče o stradanju albanskih izbeglica sa Kosova. Činjenica da su i oni deo naroda koji želi da odvoji deo Srbije u korist velike Albanije ne utiče na moje osećaje. Ljudskim reagovanjem upravljaju emocije koje su prisutne kod svakog čoveka kada vidi bosonogo albansko dete u blatu i hladnoći pored majke koja je na granici nervnog sloma. Moguće je da su takve reprizirane slike blokirale našu moć da sredimo misli i mobilišemo napor da se zaustavi bombardovanje i spreči jos veća katastrofa.
Ne sme se dozvoliti da se pakao nastavi samo da bi Nato zadržao svoju verodostojnost. Svima je jasno da Srbi nikada neće dobrovoljno, ili na osnovu „političkih dogovora”, da prihvate okupaciju svoje zemlje. Događanja na Balkanu ne mogu se objasniti ni opravdati, ili u nedogled bojiti samo crno-belo. Da bi se zadržala takva slika ne pomažu ni jednostrana i pristrasna selektiranja informacija koje se plasiraju u švedskim medijima. Ko zaista može da poveruje da je isključiv i jedini krivac za „srpska etnička čišćenja“ samo Slobodan Milošević? Niko ne može da porekne da se ovaj zadnji i neuporedivo najveći talas albanskih izbeglica sa Kosova, pokrenuo tek posle početka bombardovanja Nato alijanse.
Nato svojim bombama ruši mostove, puteve, železničke pruge, škole, fabrike, i druge civilne ciljeve. Sve to, kako kažu, ”može biti od pomoći jugoslovenskoj amiji”. Ako je zaista tako da toplane za grejanje stanova, ili novorođena srpska deca i pacijenti po bolnicama u Beogradu, koje su pretrpele oštećenja od Nato bombardovanja, mogu da se računaju kao „vojni ciljevi“, onda postoje i druga prihvatljva objašnjenja koja bi mogla baciti malo drugačije svetlo na izbegličku katastrofu koja navire iz Kosova. Objašnjenje i tvrdnje da je jedini krivac neosetljivi „diktator“ Milošević, neodrživo je. Tim pre što je zadnjih dana primetno da u talasu izbeglica nisu samo žene, starci i deca, već da među njima u velikom broju ima sredovečnih i mladih albanaca. Govorim o delu izbeglica koje bi se eventualno mogle pripisati srpskoj savesti.
Pojačani vazdušni teror alijanse Nato i eventualni planovi za ulazak njihovih kopnenih snaga na Kosovo, nije ništa drugo već ulazak u rat velikih razmera. Isto kao što Nato želi da njihovi gubitci budu minimalni, tako je i dužnost vrha jugoslovenske armije da gubitke svojih vojnika svede na minimum. Računajući na mogućnost sukoba između Nato trupa, albanske UČK i jugoslovenske armije na Kosovu, možda i Srbi vide te albance kao „voljni cilj“, odnosno potencionalne učesnike u budućim borbama ili da će veliki deo njih pomagati i UČK i Nato. U svom obraćanju naciji Klinton izjavljuje da će Nato nastaviti sa bombardovanjem sve dok Milošević ne prihvati neprihvatljiv ultimatum u kome Nato zahteva da Srbija dobrovoljno prihvati okupaciju svojih teritorija. I gospodin Klinton i Nato bi morali znati da po ustavu SRJ niko nema pravo da potpiše takav „sporazum“. I koliko bi takav papir bio vredan? Srpski narod čvrst je u svojoj odluci da ne dozvoli odcepljenje najsvetijeg dela svoje zemlje. Tražiti od Srbije da prepusti Kosovo šiptarima bilo bi isto kao kada bi se od Saudi Arabije tražilo (i Nato je bombardovao ako odbije) da svoju muslimansku meku prepuste hrišćanima. Početkom drugog svetskog rata jedan jugoslovenski političar je potpisao ultimativnu kapitulaciju koju je Hitler zahtevao od Jugoslavije. Ali, mnogi su danas zaboravili, da je za Srbe taj papir bio bezvredan i da su odbili da kapituliraju. Zbog tog prkosnog i hrabrog stava Srbi su decenijama slavljeni od celog sveta. Danas, iste te zemlje koje su se divile Srbima zbog njihovog neprihvatanja Hitlerovog ultimatuma, bombarduju i prete da uniste Srbiju zbog odbijanja da danas prihvati njihov ultimatum, koji oni tako bezobrazno i dalje nazivaju „mirovnim dogovorom“.
Zašto ne pomognu Kurdima?
Kukavičko bombardovanje samostalne i nezavisne Jugoslavije, u suprotnosti međunarodnom pravu i povelji Ujedinjenih nacija, objašnjava se lažima da se Nato bori za ljudska prava albanaca na Kosovu. Zbog toga njihove bombe i krstareće rakete pustoše Jugoslaviju, a istovremeno Nato ne koristi mogućnost da (bez bombi i krstarećih raketa) obezbedi bilo kakva prava i zaustavi dugotrajno proganjanje i ubistva (30 000 dosada) Kurda, koja vrši turska armija. Zašto dozvoljavate da se u Evropi vodi rat koji ima za cilj da za 1.400.000 albanaca stvori državu na štetu Srbije i Jugoslavije, kada istovremeno 12.000.000 kurda u Turskoj nemaju prava ni na kulturnu autonomiju?
Alijansa vodi rat za „ljudska prava“ na Kosovu gde albanci imaju svoje škole, univerzitet, Tv-stanice i oko 50 novina i časopisa na svom, albanskom jeziku, a istovremeno ćute da su u Turskoj (koja je članica glorifisane demokratske alijanse za mir – Nato) kurdima zabranjena sva ljudska prava pa čak i da govore svoj maternji jezik. Takav dupli moral, laži i koordinirana propaganda koju vodi deo medija, nikada ne mogu biti doprinos miru na ovim prostorima. Naprotiv to isključivo vodi još većim borbenim dejstvima i opasnom ekaliranju rata. Oni koji su jednostrani danas, kakav će stav zauzet sutra kada možda milioni srpskih majki i dece zatraže utočiste na granicama njihovih zemalja?
Ili će humana i demokratska Evropa zatvoriti svoje granice za srpske izbeglice, isto kao što je Švedska početkom drugog svetskog rata zatvorila svoje granice za sve jevreje koji su tražili zaštitu za ono poslednje što im je ostalo u nacističkoj Nemačkoj – njihov zivot?
*Jedan od mnogih objavljenih članaka Nikole Janića u švedskoj štampi za vreme bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine. Koreni će narednih dana objaviti delove iz još nekoliko njegovih članaka sa temom Nato agresija na našu zemlju, koji su objavljeni u Švedskoj. Nikola naglašava da nije jedini koji je pisao o nepravdi našem narodu i da su njegova pisanja manji pokazatelj da je i naša dijaspora u Evropskim zemljama (Nemačka, Francuska, Austrija, Italija… i druge zemlje) takođe ”ratovala”, onako kako je najbolje umela i mogla…
Neshvatljivo da ne shvatamo kolike vrednosti Srbija ima u ovakvim ljudima u našoj dijaspori. Gospodine Janiću neka Vas i Vama sličnih Bog poživi.
Evo na primer ja shvatam kolika je vrednost. Pitanje je koliki je broj nas koji shvatamo znacaj. Ja mislim da broj nije mali, ali rukovodeci ljudi su posebna sorta.