SRPSKA ISTORIJA: Komunisti krili zločine i pravili jaz između Srba i Rusa!

0
88

Ne deluje kao da je haos u istoriografiji počev od 1990. godine nastao slučajno. Mnogo stvari ukazuje na to da je neko pospešivao objavljivanje neverovatnih priča, kako narod ne bi prihvatio ni ono očigledno, poput razmera zločina komunista. I kako bi se stvarao jaz između Srba sa jedne i Rusa, Rumuna i Grka sa druge strane.

PIŠE: Miloslav SAMARDžIĆ

Da li su Srbi ”narod najstariji”? Da li su nekada zaista bili značajan istorijski činilac, ili je pre 1945. sve bilo zaostalo i nebitno pomena?

Do formalnog pada socijalizma postojala je cenzura, pa je od 1990-tih došlo do ekspanzije raznolikog istorijskog štiva. Čitaoci su se tada našli na mukama druge vrste: kome verovati?

Prva, ili barem jedna od prvih knjiga štampanih u Beogradu po dolasku komunista na vlast, već krajem 1944. godine, zvala se ”Pjesma o biografiji druga Tita”. Autor knjige, Radovan Zogović, bio je šef Agitpropa, odnosno Odeljenja za agitaciju i propagandu. Kao isuviše očigledan, ovaj naziv je uskoro nestao. Komunisti su shvatili kako će postići veći uspeh ako to što propagiraju ne zovu agitacijom i propagandom, već – naukom.

Razdvajanje nauke od komunističke propagande počeće mnogo decenija kasnije, s tim što taj proces još nije završen.

Najpre je stradala istorija, i to dvostruko. Prvo, za period Drugog svetskog rata, istorija kao nauka nije ni postojala. Drugo, ranije epohe su zanemarene, jer su komunisti najveću pažnju usmerili upravo na Drugi svetski rat, ne samo u istoriografiji, već i u muzeologiji, ili, na primer, u kinematografiji (600 od 1.000 igranih filmova koje su snimili bili su partizanski).

U vreme Titove vlasti, nije objavljena ni jedna istorija srpskog naroda. Opšte istorije bavile su se Jugoslavijom, sa namerom da opravdaju podelu Srba na više nacija. Pri tome je izvitoperavanje činjenica sezalo u daleku prošlost. Na primer, bugarski car Samuilo proglašen je Makedoncem, a njegova država pretečom Makedonije proglašene 1945. godine. Komunistima nije smetalo što cela svetska istoriografija zna za Samuila, kao i za vizantijskog cara Vasilija Drugog, uz čije ime, takođe širom sveta, ide i nadimak ”Ubica Bugara”.

Prve istorije Srba, tokom 19. i početkom 20. veka, pisali su stranci. Najznačajnije su bile knjige ”Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja 19. veka” Feliksa Kanica (Budimpešta, 1829 – Beč, 1904). i ”Istorija Srba” Konstantina Jiričeka (Beč, 1854-1918). Iako sa dosta važnih detalja, ove knjige potcenjuju Srbe i srpsku istoriju (Kanic je čak pisao da su smederevsku tvrđavu podigli Rimljani), a s druge strane, imaju strukturne mane, poput minimiziranja uloge Svetog Save.

Da Vas podsetimo:  U četničkom gnezdu

Srpski autori počeli su da pišu nacionalnu istoriju najpre u formi udžbenika, da bi se prva obimna ”Istorija srpskog naroda” pojavila 1908, iz pera Stanoja Stanojevića (Novi Sad, 1874 – Beč, 1937). Druga, još obimnija i bolja, bila je najavljena za 1941. godinu: ”Istorija Srba” Vladimira Ćorovića (Mostar, 1885 – Elasona, 1941). Međutim, izbio je rat, a Ćorović je poginuo već 16. aprila, u avionskoj nesreći.

Godinu dana posle Titove smrti, 1981, počelo je objavljivanje ”Istorije srpskog naroda” u deset knjiga, koju je pisalo više desetina najvećih naučnika toga doba. U tim knjigama ima dosta vrednog sadržaja, ali, umesto očekivanih pohvala, one su dočekane kritikama. Razlog je bio taj što su urednici morali da brišu ili da svode na minimum ranije prisustvo Srba van teritorija Socijalističke Republike Srbije.

Najzad, 1989. godine, pojavila se Ćorovićeva ”Istorija Srba”, postigavši ogroman uspeh. Na talasu tog uspeha uskoro je objavljeno i novo izdanje ”Istorije srpskog naroda” Stanoja Stanojevića. Koliko se tada tražilo nekomunističko istorijsko štivo, svedoči već podatak da je Stanojevićeva knjiga reklamirana i na televiziji (što je, inače, neisplativo za knjige.)

Međutim, posle prvobitnog oduševljenja, usledile su kritike i Ćorovićevog i Stanojevićevog dela. U osnovi, one su išle u dva pravca: prvo, jer su se Ćorović i Stanojević držali teze o deseljavanju Srba na Balkan u šestom veku, i drugo, jer im neke činjenice nisu bile poznate. Specijalno, Ćorović je kritikovan zbog jugoslovenstva, koje je ponekad pronalazio čak i u srednjem veku. Jer, kao rektor Beogradskog univerziteta, on je poštovao tada vladajuću ideologiju o troimenom narodu. Inače, bio je prvoklasan stilista – škola Slobodana Jovanovića – i veći deo sadržaja njegovih knjiga ima trajnu vrednost.

To što istoričarima pre 100 godina nije bilo poznato, a njihovim naslednicima jeste, stvar je razvoja ne samo istorije, već i srodnih disciplina. Utoliko pre što je pažnja svih ovih nauka, sa komunizma, posle 1990. godine preusmeravana na druge periode, pa i na daleku prošlost.

Tako, Ćoroviću nije bilo poznato da je i Nemanjin otac, Zavida, bio veliki župan, što je dokazao, na primer, Tibor Živković (Mostar, 1966 – Beograd, 2013). Živković je sjajno rastumačio i zamke koje je u svojoj knjizi ”O narodima” ostavio vizantijski car Konstantin Porfirogenit u desetom veku. Dok su stariji istoričari po pravilu upadali u te zamke, Živković otkriva čak i to kada je vizantijski car namerno, a kada nehotice, iznosio netačne podatke o Srbima.

Blokadu zvanu šesti vek probio je arheolog Đorđe Janković (Beograd, 1947-2016). On je otkrio srpske humke iz 4. i 5. veka, u okolini Knina i Bosanskog Grahova. Otkriće ga je, 2009. godine, stajalo položaja šefa Katedre za srednjovekovnu arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kom se nalazio još od 1997. Ipak, podržalo ga je srpsko arheološko društvo i danas se njegova otkrića smatraju nespornim.

Da Vas podsetimo:  Kako su se srpski "pacifisti" potresli zbog najave obaveznog vojnog roka u Srbiji, a iskulirali američku isporuku "DŽavelina" Prištini

U jednom intervjuu Radio Beogradu, Đorđe Janković je rekao da su u tumačenju daleke prošlosti najvažniji upravo arheloški nalazi, jer, za razlkiku od knjiga i dokumenata, oni ne mogu da se unište (barem ne tako lako, pošto su skriveni ispod zemlje). Iako je to nesumnjivo tačno, država i danas veoma malo ulaže u arheološka istraživanja, iako ona, nasuprot uobičajenom mišljenju, nisu skupa. Ilustrujući koliko je arheologija zapostaljena, Tibor Živković je pisao da još nije istražena ni okolina Petrove crkve u Rasu, tako da nisu nađeni ostaci saborne crkve ove srpske prestonice (Petrova crkva bila je vladarska krstionica).

U novije vreme, u proučavanju daleke prošlosti počinje da se koristi i genetika. Čini se, za sada, da je rano za iznošenje dalekosežnih ili čak konačnih zaključaka, mada ih, naravno, ne manjka još od prvih dana. Uzorci dosadašnjih DNK istraživanja isuviše su mali (na primer, 800 ispitanika, umesto 100.000). Sastavljanje reprezentativnog uzorka veoma je komplikovana stvar i za profesionalne statističare, a u ovom slučaju ni oni to ne bi mogli da učine bez pomoći velikog tima istoričara (na primer, ako se u Nišu uzme DNK od potomaka one grupe Italijana što se tu nastanila tokom gradnje pruge, pre 150 godina, a to istraživačima ostane nepoznato, zaključci će, očigledno, biti pogrešni).

U međuvremenu, dok se nauka još izvlačila iz stega komunizma, došlo je do buma kvazinauke, sa teorijama o Srbima kao ”najstarijem narodu”. Tek nedavno, istoričarka Ana Filipović otkrila je da je autorka ove sintagme, Olga Luković Pjanović, bila predratna komunistkinja, zbog čega joj je oduzeta stipendija kraljice Marije. Tokom rata uhapsila je nedićevska policija i smestila u zavod za prevaspitanje komunista u Smederevskoj Palanci, da bi posle rata živela u Zagrebu, gde je, kao lingvista, radila na brisanju srpskih korena hrvatskog jezika. Tako je ispalo logično što je kasnije, kada je emigrirala u Pariz, umesto zdravog pogleda na nacionalnu istoriju, počela da objavljuje fantastične priče.

U međuvremenu se pojavio i termin autohtonisti, za zastupnike teorije o Balkanu kao prapostojbini Srba. Ni ovo prenošenje termina iz botanike, o autohtonim sortama biljaka, na ljude, ne deluje prigodno, pored toga što je osnovna teza nedokaziva, pa i besmislena (zašto bi Srbi bili jedini narod koji se nije selio?).

Da Vas podsetimo:  Srebrenica: Reci genocid da olakšaš vojnu intervenciju

Bilo da se poreklo Srba vezuje za Španiju ili Egipat (Bog sunca Ra je iz Raške!), ili da se, naprotiv, negira seoba naroda, zajedničko za skoro sve ove kvazinaučne teorije jeste razdvajanje Rusa i Srba. Jer, ako su Srbi ”autohtoni” na Balkanu, i ako su ko zna odakle, onda nemaju veze sa Rusima. Ta veza je, naravno, očigledna, kao i skoro tristagodišnji napori zapadnih sila da je prekinu. U početku, glavni u tome bio je Beč, onda, jedno vreme, London, da bi štafetu preuzeo Vašington. Podsetimo samo na uspeh Beča u izmeni srpske azbuke, tako da manje liči na rusko, a više na latinsko pismo.

Zajedničko za kvazinaučnike je i izbegavanje ili makar minimiziranje ruskih izvora o poreklu Rusa, pa samim tim i Srba i drugih Slovena. Takođe, sve više se šire negativne priče i o Rumunima i Grcima, koji su, uz Ruse, tradicionalno najveći prijatelji Srbije.

U časopisu ”Vojno delo”, broj 3 za 2005. godinu, objavljen je članak Zorana Miloševića pod naslovom ”Reforma nauke u Rusiji”. Uz citirasnje ruskih naučnika toga doba, ovde je pokazano kako je u prethodnoj deceniji, tokom vladavine Borisa Jeljcina, Zapad pospešivao širenje kvazinauke u Rusiji, da bi indirektno oslabio pravu nauku.

Takvih radova još nema u Srbiji. Pouzdano znamo samo to da fondovi popus NED-a, ili Soroševe fondacije, ulažu ogroman novac u srpsku kulturu uopšte. Isto tako, da je bum kvazinaučnih teorija o poreklu Srba došao komunistima kao dar sa neba (ako ga i sami nisu podržali). Naime, ove teorije su skrenule pažnju velikog dela javnosti na pitanja manje važnosti. Konkretno, da li su Srbi došli na Balkan u prvom veku nove ili stare ere, ili u doba neolita, nema uticaja na današnju politiku. Za razliku od istorije Drugog svetskog rata, kako na svetskom nivou (Savet bezbednosti, kao najvažnije telo Ujedinjenih nacija, ustanovljen je posle 1945. godine), tako i u samoj Srbiji (postoji kontinuitet vlasti od 1945. godine, preko SPS-a i njemu srodnih stranaka).

Drugačije rečeno, ne deluje kao da je haos u istoriografiji počev od 1990. godine nastao slučajno. Mnogo stvari ukazuje na to da je neko pospešivao objavljivanje neverovatnih priča, kako narod ne bi prihvatio ni ono očigledno, poput razmera zločina komunista. I kako bi se stvarao jaz između Srba sa jedne i Rusa, Rumuna i Grka sa druge strane.

(‘’Sloboda’’, glasilo SNO u Čikagu, 10. januar 2024)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime