Dragoš Kalajić – misija jednog intelektualca

Kalajićevi nastupi u italijanskim medijima tokom NATO agresije na SRJ bili su do te mere upečatljivi da je utvrđeno kako je „Italija jedina članica NATO gde Srbi dobijaju medijski rat”

U julu ove godine navršilo se 18 godina od smrti Dragoša Kalajića, slikara, novinara i pisca, jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca druge polovine 20. veka. Nažalost, i ove godine vodeći srpski mediji i kulturni časopisi nisu posvetili niti jednu fusnotu o ličnosti i delu mislioca koji je imao nesporan uticaj na našoj društvenoj sceni nekoliko decenija. Sama ta činjenica mnogo govori o aktuelnom stanju naše društvene svesti, ali i ništa manje o hroničnom problemu intelektualne lenjosti koja pogađa naše desne i nacionalno orijentisane kulturne poslanike, od kojih se mnogi smatraju sledbenicima Kalajićevih ideja. Istine radi valja ukazati na činjenicu da su se određeni eseji posvećeni Kalajiću pojavljivali, tu i tamo, u proteklih 18 godina. Neki od autora su istaknute figure naše publicistike i nauke poput Vladimira Dimitrijevića, Branislava Matića, Saše Gajića, Dejana Đorića, ali je sve to u osnovi bilo nedovoljno za prikaz jednog ogromnog intelektualnog i misaonog nasleđa autora koji je vrhunac uticaja i popularnosti dosegao „herojskih devedesetih” – kako je na osoben način opisivao tadašnji srpski otpor novom svetskom poretku.

Sve u svemu, u godinama posle Dragoševe smrti, izostala je jedna sveobuhvatna analiza njegovog stvaralaštva, koja je prvenstveno posledica dominantnog ideološkog diskursa u već odavno kolonizovanoj srpskoj kulturi. Na širem medijskom planu najveći prodor je ostvario Branislav Matić, nekadašnji urednik časopisa Evropa nacija, koji je koncipirao izvanredan sajt posvećen Dragošu Kalajiću. Reč je o svojevrsnoj mapi njegovog životnog puta koji presecaju brojni naslovi preuzeti iz umetničkog habitusa: Mislenik, Horizonti, Inicijacije i dr. Tu su i Kalajićeva najvažnija dela iz njegovog slikarskog, književnog, priređivačkog i televizijskog opusa. Ipak, sve to nije doprinelo prevladavanju utiska o jednom sistematičnom prećutkivanju autora kojeg je prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić svojevremeno opisao „kao ikonu srpske kulture”.

Iako nisam pripadao najužem krugu Kalajićevih prijatelja, bio sam u prilici da, od petog oktobra do njegove teške bolesti, više puta razgovaram s velikim misliocem. Bili su to susreti u vreme postrevolucionarne dosističke strahovlade, kada je mali broj intelektualaca imao dovoljno hrabrosti i moralne odgovornosti da ukaže na pogubne posledice prevrata u režiji eksponenata protiv srpskih interesa. Posle intervjua koji su emitovani na lokalnim televizijama „Tisa” u Bečeju (na Svetog Nikolu 2000) i „Jesenjin” u Novom Sadu (12. 2. 2002), ljudi su mi prilazili i zahvaljivali na onome što je, u njihovo ime, Kalajić javno govorio. Predosećajući da će neki odgovori zadugo biti aktuelni (kao i Kalajićeva dela), dva od ukupno četiri takva razgovora, priredio sam u svom publicističkom prvencu Suočavanja (2003).

Podsetio bih na neka od njegovih tadašnjih promišljanja za koja verujem da su i sada zanimljiva za analizu, ne samo njegove složene ličnosti, već podjednako i jedne protivrečne epohe u kojoj je stvarao. Kada sam ga zamolio da opiše mesto i ulogu intelektualca u jednom društvu, dobio sam odgovor o tome da je reč o misiji, kao i „da su intelektualci ljudi različiti od ostalih, da samim tim imaju veće odgovornosti da osmatraju svet, upozoravaju na opasnosti i iznalaze najbolje odgovore”. „Ako sam” – nastavio je Kalajić – „takav intelektualac, onda sam ispunio svoj životni zadatak”. Inače, naš prvi javni televizijski susret poklopio se s pisanjem završnog poglavlja za kapitalnu studiju Evropska ideologija, koju je najavljivao kao svoje životno delo.

Uporišta

U Kalajićevom životopisu završetak Akademije lepih umetosti u Rimu 1965. godine je najznačajniji događaj. Nema sumnje da se upravo na ovom mestu formiraju njegovi umetnički, filozofski i estetski svetonazori koje će ispovedati do kraja života. U ranim radovima prepoznatljiv je uticaj mislilaca integralne Tradicije (Rene Genon) po kojima je istorija „proces neprekidnog propadanja” koji se odvija u smeru od prvobitnog adamskog stanja ka kraju sveta. Kod Platona je reč o nastojanju da se iza jednog fenomenalnog (vidljivog) sveta, spozna onaj mnogo dublji noumenalni (idejni) svet. Jedino iz ove perspektive moguće je razumeti tadašnju Kalajićevu intelektualnu pobunu „protiv modernog sveta” koja je posebno došla do izražaja u delima Uporišta – rehabilitacija strukture integralnog čoveka (1971), Mapa antiutopija – ogled jedne morfologije krize kulture modernog Zapada (1978) i Smak sveta (1979).

Mapa (anti)utopija je jedno od najzrelijih Kalajićevih dela. Reč je o ogledima objavljenim 1978. godine u kojima je briljantno analizirao bitne fenomene zapadne kulture 20. veka. Kalajić se ovde posebno usredsredio na ulogu mitološkog faktora u modernoj kulturi Zapada, potom na ključne utopije, antiutopije i „negativne utopije” jednog „sveta stropoštanog u samodekadenciju”, sveta koji se „strasno podaje svojoj poslednjoj krizi”. U ovoj studiji uočljiv je niz retoričkih pitanja o krizi kulture i čoveka modernog Zapada, uz napomenu da su, po svemu sudeći, utopije 20. veka bile zapravo „modernizovani”, odnosno sekularizovani sadržaji tzv. arhaičnih mitova (Aleksandar Dugin materijalizam povezuje s prastarim kargo kultovima – prim. autora).

Danas, kada su mnogi društveni i kulturološki ishodi poznati, Mapa antiutopija deluje kao proročko delo, u kojem se čitalac susreće s mnogim savremenim fenomenima kao što su: pokušaji povezivanja čoveka i mašine, zatim novim spiritualizmom i spekulativnim masonstvom, ali i drugim futurološkim koncepcijama preuređenja sveta koje su, u međuvremenu, postale naša stvarnost. Jedno od najvažnijih Kalajićevih filozofskih i umetničkih uporišta je u shvatanju „da moderni čovek zapadne kulture proživljava svoj sumrak, svoj kraj vremena, svoj ‘smak sveta’, nesvestan da ga živi, odnosno da mu prisustvuje” (Smak sveta, 1979).

Ova vrsta filozofskog pogleda na svet veoma je izražena u Kalajićevom slikarstvu. Tako Vesna Gajić minuciozno ukazuje na njegovu težnju „da u čoveku probudi svest o unutrašnjoj božanskoj iskri, čežnju za nebeskom prapostojbinom, želju za usavršavanjem po uzoru na arhetipsku ideju Prvog, celovitog i savršenog, Čoveka. Ne dodvoravajući se publici koja se u velikoj meri privikla na apstrakciju, „antiumetnost” i estetiku ružnog, Kalajić je u zrelim fazama slikao idealizovane figure, muške i ženske, koje podižu svoj ponositi pogled ili silovito teže nekom cilju u najvećem stepenu fizičke spreme. Zagonetni crveni sjaj koji obavija njegove protagoniste, orlovi, krugovi i ostali solarni simboli, upućuju na aktivni muški princip, na vatru intelekta i entuzijazma, koja je obasjavala i samo Kalajićevo pregalaštvo. Sazvežđe Malog medveda, često na njegovim slikama, Vavilonci su zvali „Nebeska kola”. Njegova najsjajnija zvezda, Polaris, geografski je locirana iznad Severnog pola, a mitski je deo Ose sveta (Axis Mundi). Ona, prolazeći kroz „pupak sveta” i središte zemlje, ukazuje na uvek otvorenu komunikaciju svih slojeva našeg bitisanja sa Nebom – kome duša neprestano teži. Koncept o uspinjanju duše uz nebeske sfere posebno je razrađen u neoplatonizmu, čijeg je najvažnijeg autora, Plotina, Dragoš Kalajić predstavio publici naših prostora, kao urednik biblioteke „Kristali”, u kojoj je izdato svih šest „Eneada”.

Američko zlo

Dragoš Kalajić je od 1987. godine bio redovni kolumnista časopisa Duga u okviru kojeg je objavljivao angažovane političke komentare, oglede i izveštaje pod naslovom „Jedan pogled na svet”. Naslućujući da se bliži trenutak kraha komunističke ideologije, još u to vreme upozoravao je na opasnosti od nekritičkog prihvatanja koncepcije liberalnog kapitalizma i njegovog svođenja pojedinca na materijalnu životinjku. O ishodima procesa tranzicije u nekadašnjoj Istočnoj Evropi pisao je jedinstvene uvide koje je potom sabrao u spektakularnu knjigu Izdana Evropa (1994).

Zahvaljujući Kalajiću saznali smo da su sve tzv. „obojene revolucije” krajem 1980-ih godina bile obična medijska i obaveštajna inscenacija, iza koje su se krili interesi „jedne lihvarske internacionale” koja suštinski vlada savremenim Zapadom. Tipičan primer jednog ovakvog obrasca bilo je rušenje rumunskog predsednika Čaušeskua, koji je sa suprugom Elenom brutalno streljan, jer je do poslednjeg centa i uz velika odricanja rumunskog naroda, vratio dugove MMF-u. Kalajić je isticao da je reč o politici koja je sa stanovišta internacionalne lihve bila neoprostiv greh. Na sličan način kasnije su prošli i svi oni državnici koji su nastojali da vode koliko-toliko suverenu i nezavisnu politiku u odnosu na kreatore novog svetskog poretka. Setimo se primera ubistava Miloševića, Sadama Huseina, Gadafija, ili najnovijeg slučaja Donalda Trampa koji je „politički ubijen” na pokradenim američkim izborima 2020. godine.

Kalajić je jedan od naših prvih autora koji je pisao o ulozi tzv. duboke države i svoja promišljanja na ovu temu sabrao na stranicama knjige Američko zlo. Reč je o izboru ogleda nastalih u vreme sloma bipolarne strukture sveta i razmaha pseudoimperijalnih ambicicija SAD i Novog svetskog poretka. Kalajić je isticao da je američko zlo sasvim izvesno poteklo iz njedara evropske, hrišćanske kulture i civilizacije „gde je sa većim ili manjim uspehom kroćeno i ograničavano složenošću dijalektike niza silnica i uslova, od razvijenih duhovnih tradicija do ustanova poput crkve i države”. Međutim, na ogromnim prostorima Novog kontinenta, daleko od formativnih i informativnih principa evropske kulture i njenih odgovarajućih ustanova, nastao je takav sistem odnosa, koji je oslobođen svih kostreti i stega, poprimio planetarne razmere i patološke oblike i snage. Uprošćeno rečeno, radi se o „sintetičkom kompleksu judeoprotestantske koncepcije, anarhičnog individualizma i ustanove građanskog društva, gde se vlast trećeg staleža izmestila u plutokratiju”.

Prve žrtve američkog zla bile su veličanstvene kulture starosedelaca, koji su pretrpeli stravičan duhovni i biološki genocid. Drugi veliki talas američkog zla sručio se na Južnjake, uništavajući njihovu kulturu plemenitaškog i agrarnog života, u kojem su prosijavali daleki uzori feudalne Evrope, one iste Evrope koja je počela da nestaje posle francuske revolucije. Kalajić je ukazivao da, i pored totalitarnog karaktera, američko zlo nije prevladalo sve otpore u američkom društvu, što osvedočava stalno nepoverenje „tihe većine” spram vašingtonske uprave koja je u službi njujorške plutokratije, ali i pad broja onih koji učestvuju u kvazidemokratskom političkom životu ove države. Nade u prevladavanje američkog zla video je u „razornim potencijalima demografske eksplozije i klasnim pobunama afroameričkih i hispanskih masa stanovništva, po formuli što gore – to bolje”. Isto tako, Kalajić je velike nade u borbi protiv američkog zla polagao i u preporod autentične Evrope.

Izdana Evropa

Američka agresija na SFRJ i Srbe, kao i odnos evropskih političkih elita prema tom činu, bile su česta tema Kalajevićevih analiza. Za nas je posebno zanimljiv način na koji je opisivao ulogu Vatikana u svetskoj politici, posebno odnos Rimske crkve prema procesima rušenja komunizma u Istočnoj Evropi. Naime, Kalajić je u izvesnoj meri iskazivao razumevanje prema „istočnoj politici” pape Vojtile, koju je doživljavao kao pokušaj da se, nakon rušenja komunizma, vatra vere sa istoka Evrope prenese na zapad Starog kontinenta. U isto vreme bio je svestan dubokih podela unutar Katoličke crkve, u okviru koje je naročit uticaj među prelatima ostvarila tzv. reformatorska struja, koja je sve do danas bila paravan za prikriveno delovanje svetske masonerije.

Nasuprot „reformatorima” postojala je i struja konzervativaca, koju je predvodio kardinal Jozef Racinger (papa Benedikt XVI), čije su interpretacije teoloških dogmi, odnos prema islamu, migracijama, pa i pravoslavlju, izazivali konsternaciju ideologa „novog svetskog antihrišćanskog poretka”. Osim očiglednog upliva masonerije, politika Svete stolice bila je teško diskreditovana i nizom finansijskih skandala, poput kraha Vatikanske banke, koji je pokazao da je pokret neviđene verske mobilizacije pod papom Vojtilom, bio finansiran od strane banksterske internacionale i u skladu s njenom strategijom dužničkog ropstva. Upravo zbog ovih razloga, politika pape Jovana Pavla II bila je protivrečna i neuspešna, o čemu možda najpotpunije govore ishodi tranzicionih procesa u nekadašnjoj Istočnoj Evropi čija su društva miljama udaljena od socijalnog koncepta koji propoveda Katolička crkva. Kalajić je o svemu ovome pisao u jednom od svojih najznačajnijih ogleda pod naslovom Jadan Vatikan.

Iako je o izdaji evropskih političkih elita pisao i pre NATO agresije na SRJ 1999. godine, Kalajićevi javni nastupi tokom ovog rata u italijanskim medijima bili su do te mere upečatljivi da je tadašnji komesar EU Ema Bonino ustvrdila „kako je Italija jedina članica NATO gde Srbi dobijaju medijski rat”. Da li slučajno ili ne, tek italijanski parlament je 21. maja 1999. godine, s gotovo 60 procenata poslaničkih glasova, usvojio deklaraciju kojom je zatražen trenutni prekid bombardovanja – a što vlada premijera Masima Daleme nije smela da primeni. Naime, Dalema je prilikom donošenja ovakve odluke bio duboko svestan na koji način su prošli oni italijanski političari koji su, poput Mora ili Mateia, pokušavali da vode politiku nezavisnu od interesa Vašingtona. Sličnu sudbinu doživeo je i predsednik Milošević.

O tome kako je Kalajić komentarisao početak Miloševićevog suđenja u Hagu (12. februar 2002) ostao je trag u drugom delu našeg razgovora koji sam publikovao u svojoj knjizi Suočavanja (2003). Naime, već prvog dana suđenja, na osnovu analize optužnice Karle del Ponte, bilo je sasvim jasno da je reč o „otvorenom političkom suđenju u kojem se sudi ne toliko Miloševiću, koliko srpskom narodu i državi SRJ”. Za Kalajića je osuda SRJ kao agresora bila samo jedan detalj šire antievropske strategije Vašingtona čiji je cilj da zagospodari Evroazijom, odnosno Rusijom. Kalajić je i ovom prilikom govorio o sasvim izvesnoj krizi svetske supersile povezujući njen krah s urušavanjem dolara i Njujorške berze, što se i dogodilo 2008. godine.

Predviđanje današnjice

Mnoga Kalajićeva predviđanja danas su realnost međunarodne politike i ekonomije. Naime, Dragoš je među prvima ukazao na strategiju neosmanizma i povratka Turske na Balkan, pozivajući se pritom na ogled Treća američka imperija čiji su autori članovi SIO Džejkob Hajlbrun i Majkl Lind, a u kojem se još 1996. godine govori o Bosni i Hercegovini kao zapadnoj granici naglo širećeg američkog uticaja na području od Zaliva do Balkana.

Druga bitna Kalajićeva procena odnosila se na povratak Rusije na međunarodnu scenu o čemu je veoma nadahnuto pisao u pogovoru drugog proširenog izdanja knjige Rusija ustaje. U ovoj knjizi objavljeni su razgovori s najistaknutijim prvacima ruske patriotske i intelektualne scene (I. Glazunov, A. Dugin, N. Naročnicka, N. Mihalkov). Ono što je interesantno jeste Kalajićevo poređenje ličnosti Putina i Staljina, koji su delujući u različitim epohama, na sličan način – po sistemu sami protiv svih, uspeli da povrate dostojanstvo velikom ruskom narodu. Da je ovakvo poređenje bilo umesno svedoče i aktuelni događaji gde se, zbog obnove uloge Rusije u međunarodnoj politici, predsednik Putin satanizuje u glavnim zapadnim medijima, baš kao i ličnost Staljina u zapadnim udžbenicima istorije. Kalajić je u pogovoru ove knjige ukazao i na određene ideološke nedostatke putinske ere, ali i istakao uverenje da obnova autentične Evrope nije moguća bez strateškog saveza sa Rusijom. Dragoš je podržavao savez katolika i pravoslavaca, i iskazivao skepticizam prema idejama evroazijstva u Rusiji.

Zahvaljujući Kalajiću saznali smo i da se posle pada komunističke ideologije Marks vraća na Zapad, zatim da je tragedija u Černobilju bila posledica diverzije koju su izazvale zapadne obaveštajne službe, potom i da masonska elita vlada Francuskom (slučaj izgradnje piramide u Luvru), kao i da su, po istraživanjima britanske Mense, Bugari najinteligentniji narod u Evropi. Kalajić je naročito doprineo sagledavanju stvarnih uzoka rata na prostoru bivše SFRJ i u svojstvu ratnog izveštača pisao podsticajne kolumne o srpskom otporu novom svetskom poretku. Pisao je o izdaji beogradske lažne intelektualne elite i njenim šezdesetosmaškim ideološkim osnovama, potom o „bedi antikomunističkog disedentstva” na Zapadu, ali i fašističkom konceptu koji ima više desetina definicija.

Naš poslednji razgovor imao je u izvesnoj meri privatnu notu. Kao da smo se opraštali. Govorio mi je o operacijama koje su ušle u anale medicine, davao savete i podržavao. Za kraj mi je prepričao susret sa slavnim Ezrom Paundom, kojem je, kao mlad slikar svojevremeno, iskazao divljenje. Dobio je odgovor koji je toga dana uputio ne samo meni, nego celoj jednoj generaciji, koja je stasavala herojskih devedesetih: „Mladiću, ako sam zaista toliko uradio, moj život je imao smisla”.

autor:Milorad Vukašinović