Tekst koji je pisan pre skoro deceniju ali svakako se vredi podsetiti obecanja i sta je od toga ispunjeno.
„Para imamo“, ponavlja često premijer Aleksandar Vučić, pa i kada govori o nečemu što nije povezano sa finansijama države. Prilepak njegovim papagajisanjima je i ostvareni „suficit“, koji je u Srbiji, kako tvrdi, veći nego što je kod nekih vodećih zemalja Evropske Unije. U njegovim serijskim govorima premijer često ponavlja dve njemu verovatno omiljene reči: „mržnja“ i „pederu“. Zaboravimo da, po Vučićevoj proceni, svi koji kritikuju i ukažu na nešto na šta treba ukazati zarad boljeg sutra građana Srbije, govore to samo iz razloga što „mrze Vučića“. Nepotrebno je danas i pitati se da li je čovek koji je ispred TV kamere viknuo „Vučiću pederu“, rekao to misleći na seksualnu orijentaciju, ili je njegov uzvik „Pederu“ imao osnov u izreci „baš si peder“, koja se u narodu upućuje osobi koja nije uradila nešto što je trebalo da uradi, ili to radi loše, nekorektno i nepošteno.
Ostavimo Vučićevu mržnju i pedere u njihovoj izolaciji, jer je za sve građane važnije da razmisle o vrednostima Srbije i njenoj prepunoj državnoj kasi. Pa ako je to tačno, a netačno je da Srbija ima stotine hiljada siromašnih građana Srbije, šta je to onda u matici osiromašeno?
Slušajući poslanike SNS u Skupštini Srbije nameće se zaključak da je osiromašio, i sve više će da siromaši, srpski jezik. Na pitanja opozicije zašto naprednjaci za pet godina, koliko su na vlasti, nisu uradili mnogo od onoga što su obećali da će uraditi čim dođu na vlast, nikad nema odgovora. Umesto toga ponavljaju govore (njih predsedavajući ne opominje i ne prekida) o tome da su za sve krivi oni koji su u Srbiji vladali pre njih. Pre šest, osam, deset ili više godina… a da Srbija danas ima takav napredak i toliki suficit samo zahvaljujući poštovanju koje premijer Vučić uživa kod njegovih prijatelja širom sveta…
Istog dana sam gledao snimak prenosa iz Skupštine Srbije i vesti o tome kako „država“ Kosovo, od države Srbije počinje, takođe uz saglasnost prijatelja Vučića i Srbije, da otima Srbima i Srbiji ono što je vredno. Na Kosovu i Metohiji su počeli sa pripremom „zakonskog“ otimanja Trepče, koja po njima pripada samo Kosovu.
Ali ne otimaju nam samo na Kosovu. Otimaju, što boli još više, i u Srbiji. O toj sramoti nisam ni reč čuo na Televiziji Pink, ili pročitao u dnevnim novinama, već u tekstu mladog gospodina Milana Ružića (na portalu Korena prenet ceo tekst: http://www.koreni.rs/putuj-sveti-savo/ ) gde između ostalog piše:
”Iz Novog Pazara je, Srbijo, isteran Sveti Sava. Isteran je jednoglasno! Proteran je zbog sedam miliona evra! Dakle, zbog strane valute i zbog stranca. Najuren je iz svog grada, a čim su to svi dozvolili bez ijedne reči, onda slobodno mogu reći da je proteran i iz cele zemlje. Škola u Novom Pazaru koja je nosila ime „Sveti Sava“ kao što školi jedino i dolikuje, sada je dobila ime „Halif Bin Zajed el Nehjan“!
Da li zbog nerazumevanja i neznanja srpskog jezika, ili što su poslanici u Skupštini Srbije oguglali na svakakva ponižavanja našeg naroda, o ovome se ćuti. Hoćemo li, i kada ćemo, da čujemo direktan zahtev opozicije da se preispita odakle, na koji način i od kojih prijatelja (i čijih prijatelja?) dolaze ”investicije” i ”darovi” Srbiji. Najvažnije je da Srbija konačno zna više od skoro svakodnevnog, u 24 sata više puta repriziranog na TV Pinku šta im kaže Vučić, kao i za sva objašnjenja i tvrdnje da je to tako što je ”narod to birao”. A narod nije izabrao ni deseti deo toga što Vućić zadnjih godina govori i radi. Glasači su izabrali ono što je on govorio i obećavao im da će da uradi, ako glasaju za SNS i njega! Svi građani treba, i moraju, da saznaju šta je Srbija (čitaj Vučić) dala i od čega je sve odustala za poslednjih pet godina. Važno je zbog njihove dece (jer Vučić ”zbog njihove, ne njegove dece, radi 18 sati dnevno”) da znaju šta je sve obećano i dato i šta sve još treba da se da onima koji nas tako velikodušno ”investiraju i daruju”…
Egzistencijalno pitanje Srbije je da li će i Vučić i poslanici Skupštine Srbije da ispune ono što je od njih u predizbornim kampanjama obećano građanima Srbije i za šta su posle izbora položili zakletvu državi. Ili će se ispoštovati samo ono šta je obećano nekome u nekom razgovoru, o čemu javnost Srbije nije znala i ne zna ništa, jer pošten čovek ”ne govori o obećanjima i razgovorima koje je imao sa nekim u četiri oko”, kako reče Vučić Aleksandar?!
Nikola Janić
