Izborni inženjering je stara pojava usvojena kao novi pojam od kako je ta relativno nova reč – inženjering, postala označenje za obavljanje određene delatnosti. Kad je reč o izborima, ona je kod nas dobila na posebnom značaju od kako je ove vlasti, zahvaljujući Aleksandru Vučiću koji je učio od najboljih – Blera, Klintona, Šredera …, kao savetnika. U pitanju je, kod nas, najeklatantniji sistem populizma koji negira sve do tada dostignute sisteme vrednodsti.
U nedostatku osmišljene socijalne politike, a polazeći od toga da je svugda, a naročito u siromašnim zemljama kao što je naša, vazda više sirotih nego imućnih, ukinuti su osnovni postulati koji su činili piramidu sistema vrednosti – obrazovanje, vaspitanje, moralne vrednosti.
Kako je to moguće? Postaviš u temelje svoje politike one najbrojnije, u našem slučaju i najsiromašnije – omgućiš im najviše „obrazovanje“ bez onog najosnovnijeg, najvulgarnijom kupovinom diploma, omogućiš im i prioritetno zaposlenje u odnosu na one koji još uvek drže do redovnog školovanja, pa time otvoriš sve koridore takvima da po završetku školovanja odu u inostranstvo, zanemariš vaspitanje i ono u školi i ono u porodici, dobiješ sistem negativne selekcije u svim oblastima, a socijalne probleme rešavaš isključivo gašenjem požara tako što bez ikakvih kriterijuma – naročito u izbornim kampanjama, deliš pare onim kategorijama građana na čije glasove računaš … sem onih najugroženijih – nezaposlenih, jer oni bi mogli da reše taj problem samo kad bi hteli – da uđu u sistem, makar i na nepostojeće radno mesto, a čini se da je takvih i najviše. Na „dobitnicima“ takve politike se oslanja ova vlast, od njih zavise rezultati izbora, pa su i jedna i druga strana spremne da sve učine radi očuvanja takve vlasti.
Štrajkovi ugroženih privrednih grana – stočari na primer, izađu u protest, blokiraju saobraćajnice, kad stvar postane ozbiljna, vlast ulazi u pregovore sa njima, obično se ponešto i usvoji, a sastavni deo dogovora – da ovi glasaju za vlast, se podrazumeva. Ako se to ne desi nema ni onog obećanog. Sutra, poučeni tim iskustvom u štrajk ulaze ratari … poštari, prosvetni radnici … Osnovno je da svi koji u tome uspevaju, čine to dobrotom vlasti – uslov su smo glasovi na izborima, tako da vlast pobeđuje u svakoj utakmici. Reklo bi se – sistem bez sistema, ali ne – i sistem bez sistema je sistem.
Da li se i krade? Nemam pojma, profesionalac sam pa bez validnih dokaza nikog ne optužujem, ali zaključite sami.
Gradimo koridore – uzduž i popreko, niko ne spori njihovu dobrobit, ali nailazim na podatke: „Danska cena kilometra izgradnje autoputa 5.8, Hrvatska 6.7, Srbija 13.9 miliona evra“. Ispada da je cena autoputa kroz ličke gudure u Hrvatskoj duplo jeftinija od cene kilometra kroz vojvođansku ravnicu – do Rume na primer. I niko se time ne bavi.
Ulazimo u seriju izgradnje fudbalskih stadiona – a nemamo ni fudbal ni gledaoce, među njima i nacionalni stadion na diku i ponos svojih žitelja – i šire. Pominje se predračunska cena od oko milijardu eura koliko je koštao najveći i najmoderniji do sada – stadion londonskog Totenhema. Ni time se niko ne bavi.
A da li se i laže – o da! Medijske frekvencije – one nacionalne su kompletno pod vladinom kontroolom. Ono malo opozicionih je zanemarujućeg dometa a uz to izloženo i baražnoj vatri vlasti – tajkuni, domaći izdajnici, strani plaćenici …
I tu dolazimo do Ane Brnabić, premijerke u zadnja tri mandata, a kako se čini i u četvrtom će, iz prostog razloga što je ona „premijerka“ pod punim patronatom svog šefa, a on bolje grlo u svojoj ergeli od nje nema. Ta osoba, nedefinisanog rrodnog identiteta, spornog obrazovanja, nepoznatog državljanstva, voli „svoju“ zemlju Srbiju, više od svih nas koji smo ovde rođeni, ona bolje od svih nas zna i kako nam je loše bilo pre njihovog dolaska na vlast, a laže toliko uverljivo da joj je teško ne poverovati, naročito ako vam je to jedini izvor informacija. Znate ono kad slušate pesmu u nekom muzičkom takmičenju pa onaj iz žirija kaže – to ste toliko uverljivo otpevali, da sam vam ja sve poverovao.
Vučić zna i veoma ceni tu njenu osobinu pa je posebno koristi za velike laži, kakva je na primer ova najaktuelnija o zahtevu Saveta Evropske unije da nezavisna međunarodna komisija ispita regularnost poslednjih izbora, na kojima je po opštem uverenju došlo do neregularnosti dotle u svetu neviđenih razmera, kako saopštavaju i neki od 300 međunarodnih posmatrača, pozvanih od strane vlasti u skladu sa dobrom evropskom praksom.
Proizilazi da se rezultati njihove misije „broje“ samo ako su pozitivni, u suprotnom ne, jer to je onda udar na integritet zemlje, samo zato što to oni opozicioni domaći izdajnici kojima do ove zemlje nije ni stalo, to traže, pa sad Ana Brnabić gromko uzvikuje – Nikad, i dostojanstveno brani ovu jadnu zemlju od takvih izdajnika. Trebalo je videti kako uverljivo saopštava „da ni jedan jedini glas nije ukraden“ – od nekih 30% koliko se računa da ih je bilo samo na beogradskim izborim.
Niko to ne čini ni bolje ni uverljivije i zato je ona i dalje neophodna za očuvanje ove vlasti, jer joj eventualni kandidati, Siniša Mali i Miloš Vučević, na primer – što ne znači da oni ne lažu, u tom pogledu jednostavno nisu dorasli, tako da „Đekna još nije …, a kad će ne znamo“.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
