Danas, iako razdijeljeni u nekoliko država Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, srpski narod je, ipak, jedinstven
Piše: Maja Vidović, Klub istoričara Posavina
Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave državni je praznik koji se 15. septembra praznuje u Republici Srbiji i Republici Srpskoj. Praznik je simbolično ustanovljen da se proslavlja na dan kada se obilježava Proboj solunskog fronta, i praznuje se od 2020. godine.
„Zastavo moja, zastavo trojna,
svijeno srce naroda bojna,
o čemu snivaš?“ … stihovi su našeg čuvenog pjesnika Laze Kostića.
O čemu, danas, sniva srpska trobojka?
Ona sniva da se slobodno vijori, na svakoj srpskoj kući. Ona sniva kako jedan narod da pod tri boje spoji. Ona sniva da je ponosno istaknemo, da se ne stidimo porijekla, vjere i sebe.
Danas, iako razdijeljeni u nekoliko država Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori, srpski narod je, ipak, jedinstven. Srpsku zastavu ponosno nose svi Srbi i ovdje i u dijaspori. Moć jedinstva pokazale su nam litije u našoj bratskoj Crnoj Gori, koje su bile mirne, dostojanstvene i pravedne. Jedinstvo, srpskog naroda, pokazalo je da se sloboda može i mora da brani. Sloboda je najsvetija stvar na svijetu. Bez slobode, nacionalne nezavisnosti, bivamo narod koji luta, pazeći da ne upadne u provaliju, koja se nalazi na svakom ćošku, kao mišolovka grabeći svoj plijen. Za slobodu ginuli su naši očevi, djedovi, prijatelji, znani i neznani junaci.
Ona nije plaćena novcem, nego krvlju. Krvlju, najprije, uzavrelog seljaka, zatim trgovca, đaka, radnika, sveštenika, našeg naroda, koji nikada nije mogao da trpi jaram. Mnogi su pokušali da nam oduzmu identitet, da nam zabrane vjeru, pismo, da nam oduzmu vazduh i bace nas u okove. Međutim, mi se nikada nismo predali, bili smo jedinstveni i pod jednom trobojkom krenuli u životnu bitku za slobodu. Čak i onda kada više nismo imali snage išli smo dalje, korak po korak, znajući šta branimo i za koga život svoj žrtvujemo.
Nema predaje
Zastavu nismo predali u ruke tuđinca, niti smo znali za riječ „Predaja“. Ona je bila uz nas, bila je naš amanet, naša amajlija i naš simbol zajedničke borbe. Kako su govorili naši preci u toku Prvog svjetskog rata: „Nijednu zastavu nam nisu oteli. Vojnička i narodna čast je sačuvana!” Pa tako i danas, draga braćo i sestre, sačuvajmo našu narodnu čast, i čast otadžbine, te istaknimo dičnu trobojku, i pokažimo da smo slobodni i jedinstveni!“.
Pomolimo se, takođe, za sve naše žrtve stradale tokom svih prethodnih ratova, jedinstveno i složno, jer žrtva nije broj, bilo da je riječ o jednoj osobi, na stotine, hiljade ili stotine hiljada. Treba da vodimo računa da nam se to, opet, ne desi. Ne zaboravimo i našu braću i sestre, dole na slavnom Kosovu i prelijepoj Metohiji. Oni su primjer prave borbe i jedinstva kako se zemlja voli i brani. Naše misli treba da budu usmjerene svakoga dana, sve više, ka njima. Kosovo ne smijemo da zaboravimo. To nam nije zadatak, to nam je zavjet koji treba da da branimo, poštujemo i čuvamo.
Kosovski, kao i Svetosavski zavjet čine srž našeg jedinstva, oni spajaju vijekove, generacije sa generacijama, zavjeti spajaju nas same. Zavjeti predstavljaju, zapravo, nepisani, a uvijek prisutni nacionalni program srpskog naroda, gdje god da se nalazio. On je oličenje heroizma i žrtve za ideale kao što su: sloboda, otadžbina, vjera, jedinstvo i identitet. Naša jedina misao treba da bude usmjerena „Za otočastvo, s verom u Boga“, kako se na slavnim zastavama uvijek vijorilo.
Zato, istaknimo zastave, neka se vijore, u slavu naših predaka, u čast našeg opstanak i za život naše budućnosti!
Naša intelektualna elita … snobovi … nema neki intelektualni kapacitet i prodaje se za sve i svašta a naša politička elita“ je, наравно, посебна прича… .. Арчибалд Рајс је писао да је “српски народ поносан, али не охол”, а да нам је “елита” “охола, али не и поносна“. Мудре речи. Одлично запажање. Велики рат су изнеле на својим плећима генерације рођене 1890-их, дакле оне које су одрасле у време презрених Обреновића.Нижи официрски кадар припада 1880-им годинама. Нису њих носили национални симболи, грб, застава, него је њихова невиђена физичка и ментална као и морална снага сасвим природно и спонтано, као што се дише, носила те националне симболе. Али уједињење беше закаснели пројекат. За освајање маргина трошио се људски потенцијал матице. Тога нигде нема. Тога никад није било. Надчовечански напори и подвизи тих дивова, наших деда и прадеда, били су подвргнути изругивању стварањем једне неприродне државне творевине, Југославије, што је подразумевало гашење српства у корист небраће, заправо у корист нездраве амбиције једног Цинцарина, Александра Карађорђевића, да влада великом земљом. Шеснаест година касније у Марсеју он ће бити погубљен од прималаца поклона, који нису могли да прихвате тог неугледног Карађорђевића, коме памет беше мања од амбиције. Такозвана елита је и пре Великог рата, и после њега бринула о нечем најдражем и најважнијем – О СЕБИ. Радови Дубравке Стојановић („Уље на води“, и други) јасно показују да је управо елита држала народ у затуцаности подгревајући му нездраве снове настале из изопачених митова. Изолационизам је свесно негован. Тако елита није морала да се мери са оном европском, јер би се нашла краћа.
Mi Srbi kao narod nemamo nacionalni plan. Stihijski ginemo i sve nas je manje. Naša intelektualna elita su snobovi koji nemaju neki intelektualni kapacitet i prodaju se za sve i svašta a naša politička elita gleda samo da pokrade sve sto može. Na rukovodećim mestima su poslušnici koji prelivaju novac Srbije u svoje džepove a na sva usta pričaju o Srpstvu. Srbin nije onaj koji istetovira grb stavi sajkacu i opija se uz narodnjake. Srbija je bila zemlja patrijarhalnog ponašanja i časnih ljudi a sada nam se servira dekadentna i odvratna potrošačka kultura zapada. A kas god zatreba puste onaj jadni film boj na Kosovu gde se jure tri turčina i dva srbina a onda sutra stiže poziv za mobilizaciju ali ne deci bitnih nego prostom narodu. Dokle god politika donosi materijalnu dobit našim politicarima nema plana za nas Srbe sem da nas sisaju kao ovce. Politikom se kod nas bavi ološ dok jadan narod čuti i trpi. Ne trebaju nam tenkovi i Migovi trebaju nam deca da nas za 100 godina bude 20 miliona. Ne treba nam lažna elita i prazne priče već plan za bar 200 godina. Možemo ih mi dobiti na k…..a ne tenkovima samo da nema ove bahre ma koje boje bila.