„Politika” je 6. novembra 1998, br. 30547, god. XCV, povodom gostovanja „Crvene zvezde” y Zagrebu na košarkaškoj utakmici protiv „Cibone”, objavila ovu fotografiju sa tribina u glavnom gradu Hrvatske.
A kako iskustvo potvrđuje, jedna slika kaže više od hiljadu reči.
Poklič „Srbe u Jasenovac“ je ne po prvi put, ali tada vrlo snažno i otvoreno vaskrsnuo, preko pedeset godina od kraja Drugog svetskog rata i stravičnog Srbocida, kao i ne manje strašnog genocida nad Jevrejima i Romima, izvršenih u i od strane tadašnje hrvatske države 1941-1945.
Jer kako reče Stjepan Mesić – Hrvati su u 20. veku imali dve države, NDH i ovu.
Da, neljudski užas u kontinuitetu, od tadašnje klerofašističke Hrvatske u Hitlerovom savezu do današnje u EU i NATO-savezu i po treći put od austro-ugarskih vremena integrisane u zapadnu hemisferu…
U svoju „međunarodnu zajednicu istih vrednosti“.
I – kako stoji sa mirenjem između potomaka genocidnih žrtava i ovih i ovakvih potomaka počinitelja zločina? Sa kim se, dakle, miriti? Mogu li se istina i laž izmiriti, mržnja i ljubav, rasizam i čovekoljublje, vatra i voda?
Denacifikacija genocidne nacističke Nemačke je posle obznanjivanja istine o Holokaustu dovoljno temeljno sprovedena, tako da današnja Nemačka nesumnjivo pripada najgorljivijim i najčvršćim saveznicima Izraela, i vodeći nemački političari su već odavno zvanično obznanili, da je „opstanak Izraela deo nemačkog državnog rezona“.
Pobedio je pravi princip – prosvećivanje/pokajanje/izmirenje.
Bez zaboravljanja, naravno, jer kultura pamćenja je najbolji garant da se užasi prošlosti neće ponoviti. Zajedničkim trudom je uspelo da se izbegnu uobičajene klopke zamagljivanja i razvodnjavanja, pojednostavljivanja i uopštavanja, istorijska istina je postala osnova međusobnih odnosa.
I – to je jedina zdrava i solidna, trajuća osnova.
Koliko je današnja Hrvatska u tom pogledu udaljena od današnje Nemačke? Svetlosne godine? Da, pre svega u moralno-etičkom smislu, jer ubilački genocidni virus se u Hrvatskoj i dalje ili gaji ili toleriše, odnosno ignoriše.
Svakako, ovo se odnosi prevashodno na jedan veliki, glasni i uticajni deo njihovih vodećih elita – političke, naučne, klerikalne, itd. jer „normalni“ čovek u principu manje analizira, već više/manje nekritički sledi stavovima svojih socijalnih autoriteta.
A naročito rado ako oni vrlo lagodno i dobrodošlo glase – mi smo uvek bili pošteni, časni, nevini, neokaljani, „mi se nemamo nikome ispričavati“, tako svojevremeno npr. visoki hrvatski političar Stjepan Mesić.
Ali na nesreću, odgovornost je nedeljiva, te kada 1998. hiljade ljudi sede u Zagrebu na tribinama i prate jedan sportski događaj pod dominirajućim plakatom: „Srbe u Jasenovac“, sa ustaškim „U“ i rimokatoličkim „križom“, smeju se, aplaudiraju, navijaju, ponašaju se dakle normalno – šta misliti o tome?
Tja, da je to zaista normalno u današnjoj Hrvatskoj.
Može li se zamisliti situacija, da u Nemačkoj odmeravaju (sportske) snage košarkaši nemačkog Bajerna i izraelskog Makabija a na tribini pod kukastim krstom stoji natpis: „Jevreje u Aušvic!“?
Teško, jer stepen svesti i odgovornosti u odnosu na taj najmračniji deo nacionalne istorije je na vrlo visokom nivou a nije beznačajno ni da bi počinioci odmah bili privedeni pravdi, to je u Nemačkoj naime krivično delo.
No da li vodeće elite ili „normalni“ čovek, činjenica je da svi snose (doduše asimetričnu) odgovornost za činjenicu, da je u ovom kontekstu na delu neljudski užas u kontinuitetu, od tadašnje klerofašističke Hrvatske u Hitlerovom savezu do današnje u EU i NATO-savezu… I kako onda ne postaviti pitanje – mirenje? Sa kim? Mogu li se istina i laž izmiriti, mržnja i ljubav, dželat i žrtva, vatra i voda?
Zar je čudno ili samo konsekventno da se na mestu nekadašnjeg velikog koncentracionog logora za decu u Sisku, podlogoru Jasenovca, osnovanog 12. jula. 1942, gde je od oko 6.000 dovedene, pretežno srpske dece, izgubilo život oko 4.000, danas nalazi velika diskoteka, zabavni klub?
Gde se mladi uz muziku vesele, smeju se, plešu i flertuju, grle se i ljube, ponašaju se dakle normalno? Gde slave život i to na mestu, gde su njihovi preci ubilački i nekrofilski slavili smrt nevine, bespomoćne dece?
Šta njima, šta bilo kome u današnjoj Hrvatskoj znače verifikovane istorijske činjenice, da su na toj teritoriji 1941-1945. još neizbrojane stotine i stotine hiljada bespomoćnih Srba, nenaoružanih civila (i desetine hiljada Jevreja i Roma) bile bez ikakvog osnova hapšene, pljačkane, mučene, silovane, proterivane i preveravane a najvećim delom zverski, sadistički ubijane – klanjem, maljevima, kundacima, sekirama, testerisanjem, bacanjem u kraške jame, spaljivanjem, dranjem kože, nabijanjem na ražnjeve, odsecanjem udova, zakopavanjem živih ljudi, inficiranjem zaraznim boleštinama i trovanjem (naročito dece), izgladnjivanjem, ropskim radom…
Visoki nacistički funkcioner u tadašnjoj Hrvatskoj Artur Hefner je 01. januara 1944. izvestio svoje pretpostavljene o saslušanju i svedočenju jednog otpuštenog zatočenika Jasenovca, koji je pored ostalog opisao „specijalitet“ bivšeg franjevca Fra Sotone, Miroslava Filipovića Majstorovića, koji je znao da svoje žrtve sa uživanjem udara metalnim lončićem po glavi, sve dok im se lobanja ne rasprsne. Naravno, pred drugim zatočenicima, jer šta je jedan umetnik bez publike?
Definicija patološke, sadističke, ubilačke fantazije je slavila nove vrhunce.
Bez sumnje, u poređenju s tim i Danteova predstava pakla je bila isuviše bledunjava, lišena fantazije, Drakula i Nosferatu izgledaju kao netalentovani amateri a masovni ubica Džek Trbosek kao figura nekakvog nemaštovitog crtanog filma za predškolsko obrazovanje novajlija u pozivu masovnih ubica.
No koga to danas u Hrvatskoj interesuje?
Ne, oni se isuviše rado i spremno oslanjaju na „znanstvene“ tvrdnje jednog svog klerikalnog intelektualca i visokog funkcionera vatikanske hijerarhije, po imenu Ivo Omrčanin, koji je već jedva desetak godina od kraja Drugog svetskog rata i Srbocida tvrdio, da su zapravo „Srbi izvršili genocid nad Hrvatima“.
Ili pak na savremenog nemačkog istoričara Aleksandra Korba, koji neumorno obznanjuje da se „genocid nad Srbima u Hrvatskoj 1941-1945. uopšte nije desio, da su to zlonamerne izmišljotine srpskog pravoslavnog sveštenstva i nacionalističko-komunističkih vlasti, da su ustaše u suštinie bile samo sanjari i vizionari, koje su Srbi cinično i perfidno satanizovali“.
To je verovatno činila i jedna preživela žrtva Jasenovca, Nirvana Bočina iz Splita, čiji sam iskaz objavio, kada je svedočila o strašnim kricima male srpske dece u Jasenovcu: „Čiko, nemoj da nas kolješ!“, na šta je dotični „sanjar i vizionar“ odgovarao: „Ne brinite, čika će to polako…“
Ta mučenica Jasenovca, koja je doduše napustila logor, ali on nju do kraja života nije.
Da, trebalo bi dakle poverovati da su i ta deca vršila Omrčaninov „genocid nad Hrvatima“ a da su njihovi predsmrtni krici jednostavno bili samo tadašnja „muzika“, prethodeći današnjoj u nekadašnjem dečjem podlogoru Jasenovca u Sisku a sada modernoj, omiljenoj diskoteci.
Srbe u Jasenovac? U Hrvatskoj 1998?
I to je jedna nova, trebalo bi demokratska i shodno tome humanistička Hrvatska, koja poštuje nedeljiva ljudska prava i slobode, gaji moral i neguje socijalnu etiku, uči decu veri i značaju kulture, potrebi življenja civilizacijskih vrednosti?
Koja prenosi mladim naraštajima da je „istorija učiteljica života“?
Nije sigurno nikakva uteha, da ovakakav odnos (uticajnog dela) hrvatskih vodećih elita prema negativnim aspektima sopstvene istorije nije usamljen slučaj, izuzetak, naprotiv. Dovoljno je podsetiti se na tragična događanja u vreme religioznog Tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata i na osvajanje velikog protestantskog grada Magdeburga 20, maja 1631.
Od oko 20.000 rimokatoličkih vojnika pod vođstvom „jezuite u oklopu“, grofa Tilija, Hrvati su činili samo nekoliko stotina pripadnika pomoćnih trupa i uprkos tome zauzeli izuzetno mnogo mesta u izveštajima savremenika.
Pored ostalog, zaslužili i natpis sumnjive vrednosti, koji je vekovima, sve do savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, stajao na najvećoj crkvi u Magdeburgu:
„Bože, sačuvaj nas rata, kuge i Hrvata!“
Fridrih Šiler je užasnuto pisao o „strašnim hrvatskim bandama, koje su bile puštene na nesrećni grad“, primarni istorijski izvori govore jednoglasno o njihovoj višednevnoj orgiji nasilja nad civilima, starima, ženama i deci, o masovnim ubistvima, mučenjima, silovanjima od strane hrvatskih bojovnika.
A kako na to reaguju veliki delovi hrvatskih vodećih elita?
Vrlo jednostavno – nadmoćnim odmahivanjem rukom, zatvaranjem očiju i uvređenom tvrdnjom, da se i pri tome radi o zlonamernim lažima, odnosno samo o još jednoj „crnoj legendi o Hrvatima“.
Konsekventno, nema šta, ili kako je Hamlet rekao: „Ako je i ludilo, ipak ima metodu.“
Pri tome se, pored ostalog, vrlo spremno ignoriše, da niko normalan, kako u odnosu na 17. tako i na 20. vek, ne može da stavi Hrvate „za sebe i po sebi“, dakle kao narod na stub srama, već samo konkretne zločince, koji međutim neizbežno uvek pripadaju nekom narodu.
Sve ostalo bi bilo pogrešno i grešno uopštavanje, koje miriše na rasizam.
Jer po svakom zakonu verovatnoće se može i mora poći od toga, da i među njima većinu čine „normalni“ ljudi, dakle u suštini humanistički orijentisani, koji niti su skloni, niti odobravaju nasilje, kriminal i nemoral.
No to sigurno važi i za Nemce, koji su pod Hitlerom od naroda „pesnika i mislilaca“ mutirali u narod „sudija i dželata“. Ali i pronašli put nazad, smogli snagu i hrabrost, priklonili se istini i vratili u familiju civilizovanih naroda.
Nezavisno od toga, teško je u 21. veku shvatiti ili makar pretpostaviti, zamisliti, kako uopšte funkcioniše jedno društvo, koje svoj identitet gradi, pored ostalog, i na takvim kolosalnim samoobmanama, ciljanim falsifikatima, potiskivanju stvarnosti, na lažima takvih istorijskih dimenzija.
Koja je to istorija, „učiteljica života“, iz koje uče mladi naraštaji u današnjoj Hrvatskoj? Samo ona – kontrafaktična? Koja se isključivo i svesno rukovodi pravilom „šta bi bilo, kad bi bilo“, znači šta bi se desilo, da npr. Aleksandar Veliki nije tako rano umro, da Hristos nije bio razapet, da Ante Pavelić nije poslao zvanični dopis svim komandnim mestima u tadašnjoj hrvatskoj državi, u kojoj stoji, da „logor Jasenovac poseduje neograničeni kapacitet“, da hrvatski kler pod Alojzijem Stepincem nije vršio mnogobroja nasilna pokatoličavanja Srba a katkad i predvodio rulje raspamećenih dželata pri pohodima na srpski civilni živalj?
I tu i takvu Hrvatsku je Zapad tako spremno vratio u svoje velikodušno NATO i EU okrilje, u svoju „međunarodnu zajednicu istih civilizacijskih i kulturnih, demokratskih i liberalnih vrednosti“…
Da li je politički, ekonomsko-finansijski i geostrateški interes zaista važniji od svih moralno-etičkih principa ili šta više i ovde važi stara latinska izreka: „Slično se sličnom raduje.“ (Similis simile gaudet)?
Mada – gde se tu vidi neka razlika između ova dva načina mišljenja?
No nameće se pitanje – kako je to, živeti sa ubilačkim genocidnim virusom, koji se i dalje ili gaji ili toleriše, odnosno ignoriše? Jer legitimno je to označiti kao jednu vrstu socijalno-psihološkog virusa.
Da li je to samo za zapanjiti se, možda za sažaljevati ili čak za gnušanje?
Rekao bih (redukcionistički), to je krajnje odbojno i – alarmantno, pre svega za potomke žrtava genocida. Jer odbijanje (in)direktnih potomaka počinitelja genocida da preuzmu odgovornost, ne nekakvu krivicu, koja je rešena biološki, izumiranjem zločinaca, znači naime da oni ne pokazuju ni trunku poštovanja prema imperativnom sleđenju pravilu: „Nikad više!“
Alarmantno i – za gnušanje.
Zaključno, izmirenje Srba i Hrvata je preka potreba i poseduje istorijski značaj, upravo zbog preteške hipoteke Srbocida hrvatske države 1941-1945, koji je jedinstveni zločin, kako po masovnosti, tako i po stepenu doslovce neljudskog izvršavanja, i odavno je izgubio nekakav lokalni karakter „divljeg Balkana“ (ako ga je ikada imao).
No kako to učiniti?
Odgovor je, barem do danas, bio i ostao obeshrabrujući, to je nažalost nemoguće, sve dok hrvatske vodeće elite smatraju koncept Orvelovog „Velikog brata“ o naknadnom menjanju prošlosti obećavajućim, uspešnim, i više veruju Hitlerovom ministru propagande, Jozefu Gebelsu, nego verovatno i Svetom pismu, dok znači neumorno i konsekventno slede njegovom ubeđenju:.
„Sto puta ponovljena laž kad-tad postaje istina!“
Drugim rečima, dokle god današnja Hrvatska u odnosu na svoju istorijsku prošlost, u odnosu na Srbe, ostane u moralno-etičkom smislu svetlosne godine udaljena, iza današnje Nemačke i njenog odnosa prema Jevrejima.
Jer jedini princip koji važi je istina, dakle – prosvećivanje/pokajanje/izmirenje. Naravno – bez zaboravljanja. Za ovo poslednje se inače vrlo uspešno trude i oni, koji u našem vremenu, preko pedeset godina od Drugog svetskog rata i Srbocida hrvatske države 1941-1945, usred Zagreba javno razvijaju i slave transparent:
„Srbe u Jasenovac!“
