Častan čovek jedino vredi na papiru nekog propagandnog političkog materijala, dok taj isti ne bude izglasan. Nakon toga,“čast“ se više i ne pominje. Čast se uči. Čast se stiče. A častan čovek je normalan i prosečan. Onaj koji tiho živi i radi najbolje što može i ume, poštujući sebe i druge.
Što je jedna zemlja, jedan narod siromašniji to je često prisutna pokvarenost, prevrtljivost i uošpšte devijantnost u ponašanju. Samim tim, sve je izraženije potenciranje slobode, časti i poštenja na tv kanalima, u poslovanju i u svakodnevnom životu.
Kako sam odrastala, ta čelična, stamena i hladna reč „čast“, prevrtala se jezicima mnogih moćnika. Političari su je ishabali od preterane upotrebe, poslovni partneri katkad su je plasirali u svojim poslovnim strategijama, a ljudi – oni glasnogovornici, busali su se u grudi dok su je izgovarali. Kao majmuni u filmu Stenlija Kjubrika. I što su o njoj više govorili, to su je manje primenjivali u praksi.
Čast je tada, kao i danas, možda još jedino prisutna u knjigama koje malo ko čita, i u filmovima koji više liče na fantaziju. Častan čovek je postao sinonim za budalu. Neko ko se ne snalazi i ne gmiže spretno u zverinjaku. Onaj koji je zatucan, demode i prevaziđen. Častan čovek jedino vredi na papiru nekog propagandnog političkog materijala, dok taj isti ne bude izglasan. Nakon toga,“čast“ se više i ne pominje.
Čast nije samo poštenje, uvežavanje, integritet. Nisu časni i pošteni samo oni koji nikada ne greše. Takvi ne postoje. Čast se uči. Čast se stiče. Častan čovek je normalan i prosečan. Onaj koji tiho živi i radi najbolje što može i ume, poštujući sebe i druge.
Danas se ljudi stide svoje skromnosti. Stide se svoje prosečnosti. A ne znaju da su prosečnost i normalnost zaboravljene vrednosti kojima treba težiti. Jer vrednosti su nam odavno poljuljane. Ne može se reći da ih nema ali su poćušnute u stranu kao zastarele, prevaziđene i nedelotvorne. Došlo je vreme kada o njima treba ponovo učiti. Kod kuće i u školi. Ne trebaju nam drugi da nas uče našim vrednostima. Ne treba nama ni istok, ni zapad. Mi smo oduvek imali svoje vrednosti za koje su se naši preci borili.
Savest je naš najveći kompas i putokaz. I to je još uvek jedina naša duhovna mapa koja nas usmerava ka pravim vrednostima. A lutamo svi, bez izuzetaka. Pitanje je samo da li ćemo se vratiti na pravi put? Ili ćemo se zavaravati nekim novim, modernim budalaštinama koje nam plasiraju sa svih strana.
Ako se na trenutak zaustavite i razmislite, shvatićete da je časnog čoveka vrlo teško naći. Nekada je čvrst stisak ruke značio čelični dogovor, danas niko nikome ne veruje jer nas je realnost mnogo puta ugrizla. I jedino što možete je da verujete sebi i nikome više. Zar u takvoj zemlji, u takvom društvu želimo da živimo? Da li je to naša stvarnost, ta moderna normalnost kojom težimo?
Ne treba mračiti. Ali ne treba se mnogo ni zavaravati. Jasno je da od nas samih sve zavisi. I ako želimo neko bolje sutra, krenimo od početka. Od sebe. Pokušajmo da se u ovoj zaglušujućoj divljni zvanoj moderno društvo, upravljamo prema svom unutrašnjem kompasu. Oslušnimo sebe, ne dozvolimo raznim spoljnim ometačima da nas odvrate od nas samih. Sačuvajmo snagu da ispravimo neke stvari za koje još imamo vremena. Jer čast, nije samo apstraktna reč. Čast je snaga i energija. Moć koja tinja u svakom od nas željna da zagrmi.
Zato ne slušajmo druge kako njome vešto manipulišu. Ne mogu nas više zavaravati. Ne očekujomo je od drugih već živimo vredno kako najbolje znamo. Tada nas niko ne može prevariti. Osim nas samih.
autor:dr Nataša Dimitrijević
